Flavio Rigonat, poznati beogradski izdavač, urednik i prevodilac govori za Novosti o Čarlsu Bukovskom čija izabrana dela objavljuje u svojoj kući LOM i otkriva kako mu je slavni pisac poslao pismo
Sleng je vrlo pipava stvar
Ime Flavija Rigonata pominje se u preko dve stotine bibliografskih zapisa elektronskog kataloga Narodne biblioteke Srbije. U svojoj izdavačkoj kući LOM, koja je na oktobarskom Sajmu knjiga u Beogradu obeležila dvadeset pet godina postojanja, poznati prevodilac, izdavač, priređivač i urednik, pored ostalog, objavljuje Hamsuna, Selindžera, Nabokova, Karvera, Bernharda, Fantea, Kafku, ali i Karanovića, Valjarevića, Karakaša, Tomaša… Ovoga puta, s Flavijom Rigonatom razgovarali smo o Čarlsu Bukovskom, piscu čija izabrana dela upravo štampa, a koga je počeo da prevodi pre tačno trideset pet godina.
Novosti: Kada ste prvi put čitali Čarsla Bukovskog?
Flavio Rigonat: Bukovskog sam prvi put čitao na engleskom, negde 1980, i to roman „Žene“ koji sam ubrzo preveo. Objavila ga je izdavačka kuća Prosveta dve godine kasnije.
Čime vas je Bukovski kupio kao čitaoca?
Dopala mi se njegova jednostavnost i njegov humor. Sada konačno prevodim Fanteove priče „Vino mladosti“ i tu je sasvim očigledno da je on bio uzor Bukovskom, više od svih drugih pisaca, što je Bukovski više puta istakao, prvi put baš u romanu „Žene“.
Kako ste odlučili da počnete da ga prevodite?
Pre nego što sam počeo da prevodim, pročitao sam zagrebačko izdanje „Beleški starog pokvarenjaka“ i Prosvetino izdanje „Priče o običnom ludilu“. Ništa mi se nije dopalo, sve je bilo vrlo nategnuto i izveštačeno, pa sam sve uporedio s originalom i shvatio da je to još jedan primer kako se lošim prevodom uništava pisac. Najbolji primer je tada bio „Lovac u raži“, koji nije imao nikakve veze s originalom, mada vidim da se nekima i dan-danas sviđa taj nepodnošljivi tekst, jer ga citiraju u nekim biografijama Selindžera. To je bio jedan od razloga što sam se poduhvatio da prevodim Bukovskog, ali i što sam ponovo preveo „Lovca u žitu“.
Da li se sećate prvih rečenica koje ste preveli na srpsko-hrvatski jezik?
Pa to je sam početak romana, koji zvuči vrlo jednostavno, ali sam tu prvu stranicu dugo prevodio. Bio mi je to prvi prevod u životu, pa nisam bio siguran ni u jednu rečenicu.
Koja je najopasnija zamka za nekoga ko prevodi Bukovskog?
Pretpostavljam da je to takozvani „sleng“, koji je vrlo pipava stvar. Ako ovde neko kaže nekome nešto na srpskom, ne zvuči isto kada to staviš u usta junaka iz priča Bukovskog.
Šta je vašoj generaciji značio Bukovski?
Ja sam već imao na desetine omiljenih pisaca… On je samo postao još jedan od njih. Ali biće da je dosta značio drugima. Izgleda da je postojala neka potreba za takvim piscem.
Objavljujete njegova izabrana dela. Jesu li su čitaoci zainteresovani? Da li mislite da ih mladi danas čitaju i doživljavaju na isti način?
Ne znam koliko čitaju, jer se i dalje prodaju uglavnom romani „Žene“ i „Bludni sin“, a sve ostalo se prilično slabo prodaje, s obzirom na njegovu takozvanu popularnost. Isto je sa Selindžerom. Četiri knjige, prodaje se samo jedna…
Bukovski u u pismu opisuje svoje izdavače Vebove kao otelotvorena čuda. Objavljuju, štampaju, gladuju, u podrumu punom bubašvaba. Koliko je teško danas voditi izdavačku kuću?
Ne znam za Vebove, to su bili posebni ljudi, koji su ipak radili knjige u Americi, s njenim ogromnim tržištem. Ovde je tržište malo, da ne kažem skučeno, maltene se svodi na Beograd… Beda je sve veća i nije daleko dan kada ćemo početi da tražimo neki drugi način opstanka. Možda elektronsku knjigu.
U knjigama pisama koje ste upravo objavili, Čarls Bukovski često piše svojim izdavačima. Kada biste zamislili pismo Čarlsa Bukovskog upućeno vama, njegovom prevodiocu i izdavaču, šta mislite, kako bi išla ta epistola?
Imam jedno pismo Bukovskog iz 1990. u kome mi je rekao da mu je velika čast što ga neko prevodi i objavljuje kod nas. To je bio odgovor na moje pismo upućeno njemu. Bio sam dirnut, jer je pismo napisao rukom.
(Novosti, Zagreb, mart 2015.)