Robert Sojer, poznati kanadski SF pisac, po čijoj je knjizi snimljena popularna serija „Flešforvard“, govori za „Nin“ kako je došao na ideju da svojim  junacima na dva minuta pokaže budućnost i tako im gotovo uništi živote

Poznavanje budućnosti opasnije je od sećanja

„Šestog oktobra planeta je doživela zatamnjenje na dva minuta i sedamnaest sekundi...“ Ovim rečima počinje svaka od dvadeset tri epizode popularne američke serije „Flešforvard“ која је snimljena po romanu poznatog kanadskog pisca naučne fantastike Roberta Sojera.

Čitava priča se temelji na ovakvom zapletu: 6. oktobra 2009. svi stanovnici planete izgubili su svest. Tokom zatamnjenja koje je trajalo dva minuta i sedamnaest sekundi, glavnim junacima su se otkrili parčići budućnosti; videli su šta će im se dogoditi 29. aprila 2010. Takva vizija budućnosti, iako kratka, sasvim je izmenila njihove živote, dok su oni, koji tokom zatamnjenja ništa nisu videli, ostati prestravljeni – da li to znači da toga dana više neće živeti...

U toku magičnih 137 sekundi, glavni junak serije – agent Ef-Bi-Aja Mark Benford, na primer, video je svoju kancelarijsku tablu sa tragovima koji će mu pomoći da odgonetne misteriozni gubitak svesti, dok će njegov partner očajnički pokušavati da izmeni budućnost i preduhitri smrt na koju ga je očigledno upozorio izostanak vizije. Šta će tek biti sa onima koji su videli da 29. aprila nekoga ubijaju, ili da su sa nekom drugom ženom u krevetu...

Tako će, eto, početi trka sa budućnošću i pokušaji da se ona nekako izmeni. Uz to, sigurnosne kamere na jednom stadionu otkriće da tokom zatamnjenja nisu baš svi izgubili svest, što će dodatno zakomplikovati celu stvar.

Robert Sojer je očigledno zadovoljan načinom na koji je njegova knjiga pretočena u seriju! Pisac devetnaest romana i dobitnik preko četrdeset književnih nagrada, čija su dva romana objavljena i u Srbiji u izdanju Algoritma, i sam je učestvovao u pisanju scenarija, radeći sa grupom scenarista na ovom Ej-Bi-Sijevom projektu koji se, hteli-ne hteli, često upoređuje sa serijom „Izgubljeni“.

Dok za „Nin“ objašnjava kako je radio sa ekipom scenarista, Robert Sojer, pisac rođen 1960. u Otavi, napominje da su u sobi pored sedeli upravo scenaristi „Losta“.

Nin: Gospodine Sojer, da li se sećate kada ste prvi put pomislili da biste mogli da napišete roman o fenomenu koji je sada širom sveta poznat pod imenom „flešforvard“? Da li su vam se roman, a kasnije i serija koja je po njemu snimljena, ukazali poput delića budućnosti koju vide vaši junaci?

Robert Sojer: Supruga i ja smo 1995. godine bili domaćini žurke povodom dvadesetogodišnjice našeg srednjoškolskog kluba naučne fantastike, gde smo se inače i sreli. Tokom cele večeri ljudi su govorili: „Da sam samo znao ono što sada znam, sve bi ispalo bolje!“ Neki su kukali nad lošim brakom, drugi su bili nezadovoljni karijerom, treći nesrećni zbog loših investicija.  Morao sam da se zapitam da li je to stvarno tačno: da li bi nas činjenica da vidimo delić budućnosti zaista učinila srećnijim? Smislio sam naučno-fantastični eksperiment: nesreću koja uzrokuje da svest svakog stanovnika zemlje skoči dvadeset godina unapred i to na tačno dva minuta. Naravno, pomeranje svesti unapred znači da svi „izgube“ svest na dva minuta, da padnu tamo gde su se zatekli. Milioni ljudi bi zbog toga nastradali u saobraćajnim nesrećama, u padovima aviona; neki bi se survali niz stepenište ako su se u trenutku pomračenja svesti na njemu zatekli... Ispostavilo se da je moja mala beleška bila dobra odskočna daska za roman o katastrofi.

Ruski pisac Varlam Šalamov napisao je da čovek uspeva da preživi zahvaljujući sposobnosti da zaboravlja. Dok se nije pojavio vaš roman, mislili smo da nas mogu uništiti jedino sećanja. Sada vidimo da pogled u budućnost – makar i u trajanju od dva minuta i sedamnaest sekundi, koliko su u budućnosti vaši junaci – može uništiti ceo svet? 

Ono čega se najviše plašimo nisu stvari koje su nam se dogodile – čak i oni koji su preživeli najveće nesreće nastavljaju da žive! – već su to stvari koje bi mogle da se dese. Dakle, da, predznanje budućnosti moglo bi biti opasnije od sećanja.

Dok pratimo trilerske zaplete u seriji, ne možemo da ne primetimo neprekidno koškanje između slobodne volje i sudbine u pozadini cele priče. Na čijoj ste strani?

Pre nego što sam počeo da pišem “Flešforvard”, češće sam bio u taboru slobodne volje, ali nakon što sam završio sa istraživanjima za knjigu, uvideo sam da superiornost fizike sugeriše da nemamo slobodnu volju, i da je vreme nalik filmu. To što nisi video kako se završava film “Kazablanka”, ne znači da možeš da promeniš njegov kraj; zapisan je u frejmovina filma koje još uvek nisi pogledao.

Da li biste nam rekli kako gledate na polemiku oko toga da li je “Flešforvard” naučna fantastika ili ne? I šta je uopšte naučna fanstatika na početku trećeg milenijuma?

Američka televizija ABC koja je prva emitovala seriju nije želela da kažemo, ali, da, apsolutno, “Flešforvard” je naučna fantastika. Priča o putovanju kroz vreme, dakle – od te vrste, iako ovog puta samo svest putuje kroz vreme. Tu je i fizika, pa eksperiment koji je krenuo naopako. Izbacite putovanje kroz vreme i fiziku, i nećete u suštini imati nikavu priču. Apsolutno, to je naučna fantastika. Naučna fantastika je književnost ideja, postavljanje filozofskih i moralnih pitanja, sa misaonim eksperimentima koji ne mogu biti sprovedeni u realnom životu. Upravo je to roman “Flešforvard”, a i istoimena serija, u svojim najboljim momentima.

Kad smo već kod definicija naučne fantastike, zanimljivo je vaše mišljene o Džordžu Lukasu. Šta je to oko čega se ne slažete sa njim?

Ljut sam na Džordža Lukasa, jer svaki od “Ratova zvezda” počinje sa “nekada davno, u galaksiji, daleko, daleko…” Svet je prvo video ove reči (preuzete, naravno, iz prvih redova bajki) te 1977. godine – i one su sve promenile. Do tog trenutka, naučna fantastika se sporo, ali sigurno razvijala, postajala respektabilna u javnosti. Ali, sa “Ratovima zvezda”, on je učinio da svet pomisli kako SF nije ništo drugo do eskapizam. A nije! SF je aparat za društveni komentar. SF čitaoci pozdravljaju šansu da se posvete određenim pitanjima, da se prepiru i debatuju, sa autorom ili u sebi – kroz naročit objektiv naučne fantastike gledamo na ono što se događa ovde i sada. I ništa ne može biti dalje od nepromišljenog eksapizma u galaksiju, daleko, daleko…

Davno je rečeno da pisac mora da bude enciklopedija. Vaše knjige pune su fizike, ali se oslanjaju i na znanja drugih nauka…

Svakako da je tako. Prava nauka je ta koja daje “ovlašćenje” za spekulacije o budućnosti. Ukoliko ne verujete u priču koju vam pričam, zašto biste ozbiljno shvatili društveni komentar ili filozofsku tačku koju provlačim uz to. Da kažem ponovo, uprkos Džordžu Lukasu, naučna fantastika nije samo fantazija. Ona je pre misaona ekstrapolacija stvari koje bi se mogle dogoditi.

Bili ste konsultant ekipe scenarista u svakoj od epizoda serije. Da li biste nam opisali kako izgleda taj posao?

Zavisi od dana, od epizode do epizode. Jednom pričam telefonom sa izvršnim producentom Dejvidom Gojerom, drugi put mu pišem podsetnike, ponekad prilično duge, nekada prelazim preko stranica scenarija. Zapravo, bio sam im na raspolaganju za šta god je bilo potrebno.

Kakva je bila vaša uloga u zajedničkom radu sa ekipom scenarista? Kako se prave epizode i scenaristički organizuje složen serijal?

Napisao sam devetnaestu epizodu sa naslovom “Korekcija kursa”. Spustio sam se do Los Aneđelesa i proveo dve nedelje sa ekipom scenarista, radeći na pravcu u kome će se razvijati cela priča. Viđali smo se svakodnevno u sobi za pisce – u sobi pored bili su pisci koji su radili “Izgubljene” (seriju “Lost”)! – i raspravljali šta bi sledeće trebalo da se dogodi. To je bilo inspirativno. Poštujem sve pisce iz grupe, oni su izuzetno, izuzetno kreativni. Nakon toga sam se povukao i napisao scenario za svoju epizodu.

Pisci i čitaoci najčešće ne vole filmske i televizijske adaptacije knjiga. Kako vidite ta dva sveta?

Mogu da kažem da mislim da su uradili veličanstven posao i da sam ponosan što sam povezan sa ovom serijom.

Mića Vujičić (NIN, 9. decembar 2010.)