Zašto je bazen uopšte toliko fascinantan i kako je postao statusni simbol? Iskopana rupa napunjena vodom – kaže autorka romana u kome ispisuje sudbine nekoliko ljudi sa gradskog kupališta

Da li je plivanje dalo ritam romanu Bazen – upitali smo na početku razgovora Anu Vučković, čije je novo delo objavila izdavačka kuća Partizanska knjiga. Kaže da bi se moglo ovako reći, pošto je delove pisala u naletima, na mahove, kao kad zamahnete rukom. „Nekad sam na bazenu žustra i furiozna, ronim, menjam stilove, takva su i pojedina poglavlja. Nekad sam setna i bolećiva, pa tako plivam, usporeno i tromo.“ Ponekad je u meditaciji, pa su određene celine „zen bašte“.

Petnaest životnih priča ispisanih po linijama kupališta koje se naposletku ukrštaju. Zašto ste izabrali bazen?

Budući da sam introvert, nadala sam se da neću morati da komuniciram ni sa kim i da ću moći mirno da plivam i ćutim sat vremena. Ispostavilo se da je to nemoguće, jer ljudi žele kontakt. Tamo me je sačekala galerija najrazličitijih saplivača, sa kojima sam se zbližila u ritualima, u mimoilaženjima u traci, dodavanju fenova i ključeva. I pre nego što sam neke od njih upoznala, ja sam ih posmatrala. Sve je počelo od gospodina iz trake pored čija mi je fizionomija delovala kao u kakvog južnoameričkog nobelovca, njegova otmenost, postura tela i uvo. Onda sam se susrela s bakom koja je bila toliko lepa i negovana, sa punđom, minđušama i šminkom, da me je podsetila na filmsku divu, a onda i s čovekom za koga bih mogla da se zakunem da je ranih osamdesetih bio jugoslovenska nju vejv zvezda.

Krenulo je, dakle, od lica…

Krenulo je od ljudi, ne od bazena kao simbola ili arhitektonske činjenice. Nisu oni direktno, niti njihove prave biografije, uslovili pisanje knjige. Skicirala sam pretpostavke o njima. Ko su? Zamišljala sam biografije, slično Sorentinu u Nevažnim tačkama gledišta. Bazen je izabrao mene, u fazi u kojoj nisam imala ideju da pišem nešto novo, već isključivo da se rekreiram. Krenulo je samo, organski.

Bazeni su vrsta statusnog simbola. Onaj gradski je drugo! To divno pokazuje film Plivač. Nema ga u toj Čiverovoj priči, već jedino onih u dvorištima luksuznih vila koje glavni junak povezuje, skačući iz jednog u drugi, želeći da „dopliva“ do „kuće“…

Na početku se pitam zašto je bazen uopšte toliko fascinantan. Iskopana rupa napunjena vodom. Zašto je postao statusni simbol? Zašto kad kažemo: kuća sa bazenom, mislimo na nedostižno? Zato što bismo morali da platimo i nekog da nam gigantskom cediljkom vadi mušice i lišće… Želela sam da poduhvatim sva značenja bazena, sva njegova obličja, od srcolikog bazena glumice Džejn Mensfild, preko raskošnog i titravog banjskog u zgradi secesije, do onog u kome plivam, a to je oronuli gradski bazen, dostupan svima. Ipak, više od svih razlika, želela sam da prenesem koliko je bivanje u bazenu polje slobode, za sve, ma kakav bazen bio, ma ko plivači bili.

Slažete se sa komentarom iz predgovora da ste napisali priču o dekadenciji društva na umoru?

Dopada mi se da mi čitaoci otkriju slojeve i ideje koji mi nisu bili na umu. Dešava mi se često i iznenadi me, jer smatram da sam čak i previše jasna u namerama i izvedbi. Pisanje Bazena bilo je čista radost, baš sam uživala smišljajući paralelne i fiktivne biografije, meta svetove, smišljajući vinjete o ljudima koji mi plivaju u susret. Za mene su junaci živi i punokrvni, oni su radost života i vitalitet. Naravno, žive u određenom kontekstu, razvijali su se i nicali u potpuno drugom sistemu.

Nema sumnje da govorite o klasama. Ne zaobilazite biro!

Zvučaće apsurdno, ali biro je jedno od mojih omiljenih mesta. Dok sam bila nezaposlena, a bila sam dugo… Biti formalno nezaposlen predstavljalo je istovremeno polje slobode, nepristajanje na sistem. Ne biti u sistemu, a zapravo biti u sistemu biroa za nezaposlene, gde najčešće ne mogu pomoći, već vam, kao meni, dati bombonu i reći da se javite za tri meseca. Utisnula sam dva elementa koja su deo mene, koji se ne isključuju i koje obožavam: glamur i socijalu. Ja ih u svom životu često kombinujem… Pomalo generacijska stvar… Ono što je našoj generaciji predstavljano glamurom.

Na primer?

Staklena polica s raznim pićima, vieneta sladoled koji se seče, kupovanje celog ananasa koji se onda na stolu drži kako statua. Izuzetno su mi zanimljivi rilovi na Instagramu koji pokazuju našu balkansku socijalu i poimanje glamura. Dirljivo, nikako za podsmeh. Iz tog čvorišta raste knjiga, jer bazen može biti glamurozan, ali mogu da dođu svi.

U statusnom smislu bitni su i hotelski bazeni?

Kad ih se domognemo, svi se pravimo da su švedski stolovi i hotelski bazeni nešto normalno, nešto što nam pripada. Blam nas je da se oduševimo, jer će ispasti da smo seljačine. Hotelski bazen ima posebnu auru: deluje da je potrebno – zaslužiti ga. Patetično, dirljivo i nadasve ljudski.

Očito se nastavljate na prethodni roman.

Nesvesno se, ali očigledno naslanjam na prošlu knjigu Yugoslav. Susreću se ljudi raznih klasa, pa i oni koji su iz glamura spali na socijalu. Pomenuto pitanje me je baš dirnulo. Ima tu nečeg od onoga kako smo mi, još mali, doživeli kraj Jugoslavije. Više kroz boje i odbleske nego kroz događaje. Zamućeni preobražaj glamura u socijalu… Većina javnih bazena građena je u Jugoslaviji. Sada su uglavnom propali i musavi, a nikli su novi, ekskluzivni. Postoje simultano. Birajte.

Narator esejizira, igra se nazivima beogradskih ulica. Zajedno hodamo Bulevarom kralja Aleksandra, nekadašnjim Bulevarom revolucije. Imate li utisak da tu staje ceo 20. vek? Od izloga do izloga. Zanatlije, moda osamdesetih, prodavnice gadžeta…

Jako volim Tokinove Terazije. Ne samo zbog poslednje scene smeštene u moj kraj Zvezdare. U njegovo vreme – ljuta periferija i kukuruzište. Čitavog života upućena sam na Bulevar, stalno idem gore-dole. Na njemu se isto susreću glamur i socijala. Jedan potez se zove Lion, po otmenom francuskom gradu, tu su se nekad prodavali parfemi i fini materijali. Drugi deo, od Cvetka nagore, gde živim, kum zove Bukureštom. Iako je Bukurešt lep! Time hoće da kaže da tu kreće kataklizma. Česti su oglasi da neko hoće stan, ali nikako iznad Cvetka. Eto, izgleda da je sve u kontrastima na koje sam navikla. Rado ih primećujem i beležim.

Ukoliko govorimo o 20. stoleću, pokazali ste šta je značilo biti slavan u tom vremenu.

Ciljate na omiljeno poglavlje u knjizi, o fiktivnoj jugoslovenskoj glumici Svetislavi Lavi Kondić. Nekakvoj mešavini Milene Dravić i Olivere Katarine. Iako velika zvezda, ona ide na javno kupalište i buni mnoge, jer ne znaju da li se radi o skromnosti, želji da bude jedna od nas, ili pak osiromašenju. Najviše sam uživala radeći na poglavlju „Lava“, jer sam mogla da po uzusima našeg stvorim paralelni svet, novu biografiju koja je ogledalo prošlog. Sveta u kome je ona čekirala sva polja, udala se i za vaterpolistu i za enformelistu, družila sa Titom i Jovankom, Jagodom Buić, Rafaelom Kara. Posebno mi je bilo zanimljivo da smišljam njene fiktivne filmove, među kojima je i nikad snimljen Kod večite slavine po Nastasijeviću.

Na više mesta pominjete Srednju Evropu.

Srednja Evropa je raskošna, elegantna, katkad kitnjasta. Tu je puno secesije, građevina koje podsećaju na kolače, i kolača koji podsećaju na građevine. Iskrzane zelene pločice bazena na koji idem podsetile su me na glazuru kolača, ispod koje su cigle i malter, red jednog, red drugog, poput kore i fila. Asocijativni niz odveo me je do srednjoevropskih banja i kupatila, posebno onih u Mađarskoj, gde su raskošne i hale i pločice i kolači.

Privlači vas secesija?

Obožavam secesiju. Zadovoljna sam kad uspem da opišem rečima nešto fizički tako raskošno i dekorativno. Arhitektura i hrana imaju posebno mesto. Od detinjstva me fasciniraju… Na putovanjima, a bogami i u Beogradu, redovno fotografišem lukove, prevoje, opeke, a onda uživam kad mogu da ih premetnem u reči.

A motiv anđela? Negde govorite o „relikvijama“. Danas su popularne teretane, ali pitanje „tela“ sagledavate iz drugačije, realnije perspektive. Ne zaboravljate čukljeve! Ni utrobu, pupčanu vrpcu.

Ljupko, oblo, bezazleno nalik debelim anđelčićima. Razlog? Lepota opisa. Da je u tekstu sve plastično, opipljivo, jestivo. Moj stil. Ali, na višem nivou, anđeli su značajni jer nas vode u polje uživanja, što bazen jeste. Utopija, rajski predeo. Telesno je izrazito važno! Na bazenu se suočavamo sa sopstvenom nesavršenošću. Idem korak dalje. Junaci prigrljuju svoju takozvanu nesavršenost; salo, čukljeve; ljudsko. Slave ga. Infekcija, kompleksi, uključujući Edipov, znak su života. Živi smo. Sa svim kompleksima, nanosima, traumama i strahovima bacamo se u vodu, u prapostanak. Možda je opšte, megalomanski, ali nadam se da čitaocima pružam pregršt utisaka, tema i teza, a da će se oni uhvatiti za ono njima značajno i markantno.

Recimo za hipstere?

Da. Hipsteri su targetirani kao površni i iritantni, ali sam ih tematizovala kao one koji prepoznaju staru vrednost i daju joj novo značenje. Oživljavaju je novim kontekstom, ma koliko nekome delovao površno i lažno. Oronulo može za tili čas da postane glamurozno.

Biografija

Ana Vučković je završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti magazina (City Magazine). Objavila je knjige Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007), Surfing Serbia (2012) i Yugoslav (2019). Njene priče objavljene su u zbirkama grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije.

(Radar, 19. decembar 2024)