Iranska književnica i filmska rediteljka Narges Abjar, koja je otvorila ovogodišnji Sajam knjiga, govori za NIN
Bliži nego što se čini
Ponešto znamo o njenim filmovima, ali o pisanim delima gotovo ništa. „Do sada sam objavila trideset jedan naslov“, odgovara Narges Abjar nakon što je u nedelju, 23. oktobra, otvorila 61. Međunarodni beogradski sajam knjiga. Rođena je 1970. godine u Teheranu, to je ogromna bibliografija! „Od tih knjiga, petnaest je za decu, a šesnaest romana za odrasle“, dodaje spisateljica u razgovoru za naš nedeljnik.
Čini se da, kao mnogi pisci, ne voli prepričavanje svojih zapleta, razgovor o likovima. Oni su nam, za sada, u delićima, dostupni na velikom platnu. Sedeći među hiljadama štampanih izdanja, pitamo je kako vidi odnos ta dva sveta, literarnog i filmskog? „Za mene je književnost uvek bila jača od filma. Dublja, na neki način... Pre svega zbog toga što ona proširuje. Širi vaše misli, čitavo mišljenje.“ Smatra da film ne pruža baš takve mogućnosti. „Uglavnom vidite slike, a slika nema moć da u tolikoj meri izazove vaše stavove. U književnosti možete da proširite čitavu stvar, da svemu date sveobuhvatniji aspekt.“
U besedi na ovaranju govorila je o Ivi Andriću. Zahvalila se što je Iran počasni-gost manifestacije i podsetila da je roman Na Drini ćuprija objavljen u njenoj zemlji pre četrdeset godina. Ponovo je skrenula pažnju na moć pisane reči. Čitanje Andrićeve knjige pruža nam mogućnost da zakoračimo u svet žitelja malog mesta koji vekovima žive na obali Drine.
„Nenametljiva moć knjige leži upravo u tome što je u stanju da sa četiri stotine papirnih stranica podigne most koji povezuje četiri stotine godina života i, zatim, taj isti most produži do svake kuće u svetu, do svakog jezika i kulture. Listanje ove knjige, dok sedim u svom domu udaljenom nekoliko hiljada kilometara, poput ptice me odvodi na reku: u letnju žegu, petnaesti vek, u maštarije dece koja love ribu, među otiske stopala drevnih junaka.“
Naša sagovornica odrastala je tokom rata Iraka i Irana koji je je počeo 1980. Pisci često ne mogu da pobegnu od tema, od sećanja i strahova. Da li ožiljci tog dela istorije ulaze u svaku knjigu Narges Abjar? „Ne baš u svaku“, odgovara i zastaje; čini se kao da broji u sebi. „Možda pet ili šest proza otvara temu koju pominjete. Rat. Ali, ostale ne.“
Znači da je umetničkom životu, ipak, izvodljivo pobeći od teških godina, makar na trenutak. „Možda bismo mogli i ovako da kažemo: rat za nas još uvek nije završen. U to doba, mnogi ljudi izgubili su mnoge stvari. Neki su izgubili najbliže, neki su izgubili delove tela, postali invalidi. I dan-danas, na ulicama Irana, možemo da vidimo ljude iz vremena rata. Još uvek se nisu oporavili, i sada misle na te događaje, još uvek se pati zbog toga.“
Roman pod naslovom Treće oko, Narges Abjar prenela je na film. Rov 143 iz 2013. godine ratna je drama o ženi koja čeka sina, nestalog tokom Iransko – Iračkog rata. Naslov se odnosi na mesto u regionu u kome pronalaze telo mrtvog vojnika. Istinit događaj?
„Ne bi bilo pogrešno reći da jeste, jer smo imali puno žena koje su tada izgubile sinove. I ima dosta onih koje očekuju da će se njihova deca jednog dana vratiti s ratišta.“ Napominje da su mnoge majke, koje su odgledale film, želele da priđu i popričaju sa njom. „Govorile su kako je to otkriće, otkriće njihovog života.“ I sama misli da se tema ne tiče isključivo Irana. „Reč je o univerazlnoj priči. U različitim sukobima, stradaju mnoge žene. Doživljavaju teške muke, gube svoje muževe, svoju decu.“
Ukoliko ste čitali kratke opise radnji iranskih filmova na internetu, sigurno ste pomislili kako su te velike storije uzete sa same površine svakodnevnog života. Brat i sestra na smenu koriste iste patike. Supružnici se razvode. Klinac traži školskog druga da mu vrati svesku. Majka čeka nestalog sina. I sve se pretvara u magiju.
„Ako se vratimo u poslednju deceniju, rekla bih da su mnoge teme društvene, socijalne... Dok gledate, stvarno možete da pomislite da je reč o sasvim jednostavnim pričama“, nastavlja Narges Abjar. „Ipak, ako dubinski pogledate, vi vidite da film analizira baš sve odnose između članova jedne familije. Psihološki, u dubinu.“
Rov 143 je u blatu stvarnosti. Glavna junakinja podiže decu u teškoćama. Ima ćerku i sina koji radi u rudniku bakra. Nosi mu hranu. Jednog dana, zatiče poruku: on i njegovi prijatelji otiće će u rat, postaće vojnici. Slede dani nestanka, iščekivanja, lažnih glasina posle kojih tragedija postaje još veća.
Iranska kinematografija jedna je od najznačajnijih u svetu. Porede se naslovi iz osamdesetih, devedesetih godina prošlog veka. Upoređuju se sa italijanskim neorealizmom? „Jedno vreme jeste tako bilo. Iranski filmovi približili su se italijanskim, pogotovo onim koji su se bavili socijalnim temama. No, danas su se stvari promenile. Govori se o najrazličitijim stvarima.“
Koliko je teško dovesti do kraja filmski projekat u njenoj zemlji? Gošća ovogodišnjeg Sajma knjiga, posle završene persijske književnosti, snimala je kratki metar i dokumentarce. Jedan od njih, poručuje nam filmska veb baza, govori o gradu na severozapadu Irana koji je Irak 1987. bombardovao hemijskim oružjem. Sudbina žrtava prikazana je iz perpektive đaka osnovne škole koji imaju dramsku sekciju i igraju komad o tom napadu. Mnogi zaposleni u školi bolesni su od rata, od tada trpe posledice, gledaju kako da se nose s tim, da žive.
Kao prvo, internet enciklopedije navode njeno delo s naslovom Objekti u ogledalu bliži su nego što se čini. „Ukoliko govorimo o pravilima snimanja, mogli bimo da kažemo da je taj proces u Iranu jednostavniji nego u Evropi“, odgovara Narges Abjar. Dodaje da su sada različite grupe stvaralaca krenule da rade, pa je ceo posao olakšan.
Na pitanje ko je od reditelja uticao na njen rad, sagovornica NIN-a kaže: Emir Kusturica. Objašnjava da su u jednom periodu, mnogi iranski stvaraoci bili pod uticajem Kusturice. „Neki od Kusturičinih filmova veoma su popularni u Iranu. Andergraund, na primer. Gledajući njegove filmove saznali smo da ima puno sličnosti između kultura dva naroda.“ A šta je sa Holivudom? „Da, ali samo ukoliko je reč o nezavisnom filmu.“
Kako se danas živi u Iranu? „Moram da spomenem da smo u toku prethodne godine imali filmski festival posvećen rediteljkama. Filmovima koje su snimile žene. Uglavnom se radilo o kratkom metru. Interesantno je da se na festivalu pojavilo devet stotina naslova tokom godine. Žene u Iranu sada imaju slobodu, aktivno učestvuju u društvenom životu. U politici, u društvu, na ulici ne vidite nikakvu razliku.“
Završavajući besedu na otvaranju, uputila je poziv Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i izdavačima iz Srbije da dođu na Međunarodni sajam knjiga u Iranu. Njihov ovogodišnji slogan poručuje da je sutra kasno za čitanje. „Zato, počnimo da čitamo već danas“, rekla je na kraju svog govora Narges Abjar.
Dok smo se rastajali, upitali smo šta sada piše. Snima li nešto novo? Odgovorila je da trenutno priprema scenario za film. Bili smo uporni. Hoće li nam otkriti o čemu će se raditi? „Ne“, ljubazno se osmehnula. „Još je rano da govorim o tome.“
(NIN)