Pre nego što je ušla u svet književnosti, Florans Noavil diplomirala je
ekonomiju i završila master studije na prestižnoj međunarodnoj biznis školi.
Karijeru je započela u finansijskom sektoru jedne američke korporacije. Ali,
posle četiri godine, shvatila je da su finasije „kao vožnja bicikla“! Kad
jednom naučite da vozite, nikada nećete zaboraviti, a pritom još ni ne morate
biti profi biciklista! Zbog toga se posvetila novoj karijeri. Zakoračila je u
svet književnosti i novinarstva koji su je, kako kaže, oduvek zanimali. Postala
je novinarka i književna kritičarka francuskog Le Monda, u kome radi od 1994.
godine – njena specijalnost su strane književnosti, pre svega engleska i
američka. No, u isto vreme, počela je da piše i knjige. Objavila je desetak
dela za decu – neke od njih pod pseudonimom Florans Hirš. Hirš je inače prezime
njenog muža Martina Hirša, ministra u francuskoj vladi, sa kojim živi u Parizu.
Nakon velikog uspeha sa Sinegrovom biografijom (2003. godine je dobila Nagradu
za najbolju biografiju objavljenu na francuskom jeziku), naša sagovornica je
nedavno objavila i knjigu esejističke autobiografske proze I Went to Business School and I Apologize (Išla sam u ekonomsku
školu i izvinjavam se). Knjiga je već mesecima na vrhu bestseler lista u
Francuskoj. Pored novinarsko-kritičarskog rada u Le Mondu, Florans Noavil na
francsukoj televiziji LCI vodi emisiju Le Monde des Livres. Knjigu Singer je
u Srbiji objavila izdavačka kuća Arhipelag.
Zašto Singer?
Urednik izdavačke kuće Stock preporučio mi je Singera, jer
je znao koliko volim njegove knjige. Rekla sam da je to nemoguće. Prvo: Nisam
Jevrejka. Drugo: Ja ne govorim jidiš. Treće: biće poprilično teško da se uživim
u ulogu ženskaroša. Odgovorio je da je upravo baš to ono što žele. Treba im
neko ko će imati dovoljnu distancu od teme, neko ko neće ostvariti empatiju sa
Singerom, neko ko će iskreno prikazati njegovu tamniju stranu. OK, rekla
sam i odlučila da radim kao novinar. Da istražujem, da sretnem ljude koje je
znao, ljude koji su njega poznavali, i da malo-pomalo sklopim sve deliće
mozaika.
S obzirom na posao u koji ste se upustili, fantastična je
prva rečenica vaše knjige: Singer je mrzeo biografije. Imam utisak da ste se na
svakoj stranici borili sa Singerovom biografijom?
Borila sam se čak i sama sa sobom. Kao što sam već rekla,
Singer je bio ženskaroš. Pa, iako sam bila u prilici da vidim sve njegove mane,
osetila sam neku nežnost prema njemu. Dakle, morala sam da se borim iz jednog
jednostavnog razloga: da ne postanem njegova poslednja „žrtva“.
Čini se da je najzanimljiviji i najsloženiji odnos Singera
i njegovog rođenog brata Јošue, takođe pisca. Pomislio sam da je vaša knjiga zapravo roman o piscu
i njegovom dvojniku. Na jednom mestu kažete kako je Singer iz toga doba svog
života zapravo bio Јošua.
Da. Ta veza između dva brata, neka vrsta mešavine divljenja
i duboke međusobne konkurencije, bila je za mene fascinantna. Dok je Јоšua bio živ, Isak je bio stidljiv i depresivan. U trenutku kada je
Jošua umro, Isak se osetio kao novi čovek. Kao da ste otkrili posudu sa
ključalom vodom. Kao da je, nesvesno, suviše dugo čekao na ovo „oslobađanje“.
Vi ste taj odnos učinili
još složenijim kada ste na 59. stranici napisali kako je narator svih
autobiografskih knjiga zapravo – narator za koga Singer ne krije „da liči na njega kao brat“…
Upravo je tako. I u francuskom jeziku, kada dve osobe isto
ili slično izgledaju, reći ćemo: liče kao da su braća. Ali, ja sam zaista
namerno napisala tako nešto.
Neizbežna je priča o
Singerovom odnosu sa ženama. Čak i da ne želim da nastavim sa pitanjima o dvojnicima,
otkrivate da je Singer u isto vreme iznajmljivao dve sobe, da je živeo
paralelne živote?
To je jedna od najfascinantnijih stvari koje sam otkrila o
Singeru. Ali on nije živeo paralelne živote, kao što vi kažete. On je živeo
duple, „troduple“ živote u isto vreme, kao da je želeo da produži obim i poveća gustinu
svog postojanja. Već sam rekla da je bio ženskaroš, ali to nije tako
jednostavna stvar! On nije ni pravi ženskaroš, ni Don Žuan. Može biti u vezi sa
„mille e tre“ žena, ali će i dalje iskreno voleti svaku od njih. I to iz jednostavnog
razloga! Svaka od njih ima posebnu vezu sa jednom od strana njegove složene
ličnosti. Jedna je kao majka, druga kao prostitutka, treća kao sestra, četvrta
kao ćerka. Neka ga podseća na bivši život u Poljskoj, neka mu daje ideje za
novu knjigu… Tako na kraju ispada da mu je potrebna svaka od njih da bi ispunio
samog sebe. A kako je svaka od njih zapravo eho nekog od njegovih različitih JA
– on oseća da voli svaku i da ih pritom uopšte ne vara.
Sol Belou pomogao je Singeru da postane poznat
pisac. Preveo je njegovu knjigu na engleski, ali Singer nije pokazivao
zahvalnost. Štaviše, pokazao je neku vrstu animoziteta, kao i prema bratu.
Plašio se da ne pomešaju posle prevodioca i pisca. „Reći će da si to ti, a ne ja”,
objašnjavao je…
Postojalo je takmičenje između Sola Beloua i Singera. Kada je Belou dobio Nobelovu nagradu 1976. godine, Singer je
mislio da je to kraj. Smatrao je da žiri u neće skoro ponovo dati Nobela nekom
Jevrejinu-Amerikancu. Bio je očajan. Od početka je pokazivao nekakvu
sumnjičavost prema Belou. Ako je uspešan, neka bolje ne povezuju i Sola s tim.
Pisci mogu biti prilično sebični.
Prošli ste kroz ceo piščev
život. Šta vam je bilo najinteresantnije?
Najzanimljivije je to što je moj muž bio ljubomoran. Singer
mi je uzeo četiri godine, toliko sam puno mislila o njemu. Zaista se osećam kao
da sam živela sa dva muškarca u isto vreme.
Radite u kulturnom dodatku
Monda. Da li čitate pisce iz bivše Jugoslavije?
U Mondu pratim stranu književnost i vodim emisiju o
književnosti na francuskoj televiziji LCI. Objavila sam trinaest knjiga, deset
od toga za decu, biografiju o kojoj smo pričali, jedan roman i
knjigu-esej o ekonomskoj krizi iz aspekta odgovornosti biznis škola I Went to Business School and I Apologize
(Išla sam u ekonomsku školu i izvinjavam se). Ova knjiga je izašla u septembru
i mogu da vam se pohvalim da je već pet nedelja na bestseler listama, a uskoro
će se po njoj snimiti film. Kada me pitate koje vaše pisce čitam, reći ću vam
da (kao i vi!) volim Ivu Andrića (Na
Drini ćuprija), a od savremenih pisaca – Davida Albaharija. Pretpostavljam
da zbog prevoda propuštamo mnogo dobrih stvari.
(NIN, 5. februar 2010)