Nikolas Vapšot, jedan od najpoznatijih svetskih publicista i političkih komentatora, govori o svojoj najnovijoj knjizi u kojoj je opisao „ekonomski okršaj“ Kejnsa i Hajeka

Ekonomski duhovi iz boce

Pre osam decenija počela je rasprava između engleskog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa (1883–1946) i austrijskog mislioca Fridriha Avgusta Hajeka (1899–1992). Ova polemika, ponovo aktuelna u doba ekonomske krize, bila je predmet istraživanja poznatog svetskog publiciste i biografa Nikolasa Vapšota, koji je u svojoj knjizi „Kejns/Hajek: Okršaj koji je definisao modernu ekonomiju“ detaljno opisao ekonomska gledišta i životne puteve dvojice svojih glavnih junaka. Nikolas Vapšot, koji danas piše kolumne za Rojters, a za Njuzvik prati „Aferu Mardok“, rođen je 1952. godine u Britaniji. Diplomirao je političke nauke na Univerzitetu u Jorku. Bio je novinar Skotsmena i Obzervera (na mestu urednika političke rubrike tih je dana zamenio danas slavnog majstora istorijskog trilera Roberta Herisa). Nakon toga, vratio se u Tajms, u kome je i započeo svoju novinarsku karijeru. Pokrenuo je subotnji magazin ovog lista i postao dopisnik iz Njujorka. Pisao je za Sandej telegraf i Njujork san. Bio je saradnik Tine Braun na projektu internet izdanja Njuzvika, a kasnije i jedan od urednika. Redovni je komentator na Si-En-Enu, Foks njuzu, Ej-Bi-Siju, u programu Čarlija Rouza. Njujorškim studentima predavao je predmet „kratke biografije i profili“, a Opra Vinfri ga je angažovala kao konsultanta na poslovima vezanim za svoj sajt. Pored najnovijeg naslova o Kejnsu i Hajeku, Nikolas Vapšot napisao je knjigu „Ronald Regan i Margaret Tačer: Politički brak“, kao i biografije pevača Džordža Majkla, glumca Pitera O`Tula, reditelja Kerola Rida...

Zbog čega su Džon Mejnard Kejns i Fridrih Hajek, glavni junaci vaše knjige, važni i danas? Već u naslovu kažete da je njihova polemika definisala modernu ekonomiju.

Nikolas Vapšot: Pre tačno osamdeset godina, počela je rasprava između Džona Mejnarda Kejnsa i Fridriha Hajeka. Na jednoj strani, Kejns je tvrdio da na dnu poslovnog ciklusa, kada preduzeće doživi krah i ljudi ostanu bez posla, nedostatak agregatne potražnje može da otkloni vlada, smanjenjem kamatnih stopa, snižavanjem poreza, kao i javnim radovima, poput infrastrukturnih projekata, po cenu javnog zaduživanja, ukoliko je potrebno. Hajek je smatrao da će takav lek, na duži rok, odvesti kompanije u propast, jer će na kraju proizvoditi robu koja nikom ne treba, tako da će se i to novo zapošljavanje pokazati kao privremeno. Pored sličnih argumenata, Kejnsova omiljena doskočica bila je „na duži rok – svi smo mrtvi“. Glavna politička podela i danas jeste između onih koji tvrde da vlada ima dužnost da interveniše na tržištu, kada postoji stalna i uporno visoka stopa nezaposlenosti, te onih koji kažu da vlada treba da ostane po strani, da ostavi tržište da popravi slomljenu privredu.

Da li bi se moglo reći da je pitanje nezaposlenosti predstavljalo centralni problem koji je i doveo do ove polemike?

Ukratko, da. Kejns, potomak dobrostojeće familije, obrazovan u školama koje je pohađala engleska vladajuća klasa, stvorio je ime kao zvaničnik britanskog ministarstva finansija tokom pregovora o uslovima „Versajskog ugovora“, nakon završetka Prvog svetskog rata. Bio je zabrinut zbog razaranja privrede koju bi prouzrokovale tako drastične finansijske i komercijalne kazne namenjene poraženim Nemcima i Austrijancima. Britanija je tokom dvadesetih godina prošlog veka patila od duboke i trajne nezaposlenosti, jer je vlada suviše visoko fiksirala kurs funte sterliga. Doticala ga je patnja običnog čoveka.

A potom su događaji iz tridesetih godina prošlog veka učinili njegov koncept univerzalnim.

Posle sloma berze i „Velike depresije“ koja je 1929. godine ostavila bez posla milione ljudi sa obe strane Atlantika, Kejnsov recept postaje univerzalan. Tokom čitavog svog života, nezaposlenost je smatrao najvećim grehom. Sa druge strane, Hajek i njegova porodica iskusili su goropadnu, nezadrživu inflaciju. Kao vladin službenik u posleratnom Beču, on je primao platu koja je iz meseca u mesec pokušavala da održi korak sa padom vrednosti austrijske valute. Inflacija je ostala Hajekova večita briga.

„Versajski ugovor“ predstavljao je neku vrstu prelomnog trenutka za Kejnsa?

Kejns je smatrao da bi odluka da se Nemačka i Austrija dovedu do prosjačkog štapa aktivirala širom rasprostranjenu bedu i ekstremne ekonomske uslove koji bi išli na ruku ekstremnim politikama i ekstremnim političkim liderima, pa bili oni levi ili desni. On je predvideo da će „Versajski ugovor“ dovesti do Drugog svetskog rata, što je stavio do znanja u „Ekonomskim posledicama mira“, jednoj od najblistavijih polemika ikada napisanim. Pokazalo se da je bio u pravu. Hajek, koji je započeo kao socijaldemokrata, pročitao je knjigu, gledajući oko sebe strahote, obnovu... Bio je uveren da je Kejns u pravu. Kejns je postao njegov heroj.

U vašoj knjizi Kejns i Hajek prikazani su kao izuzetno zanimljive ličnosti. Koliko su njihovi privatni životi uticali na njihova shvatanja ekonomije?

Mislim da bi bilo pomalo nategnuto sugerisati kako su njihovi privatni životi doveli do njihovih stavova, ali možda nije slučajno što je intelektualno samouvereni Kejns – koji je prkosio konvencionalnim stavovima po svim pitanja, dovodeći u pitanje i svoje stavove i stavove drugih – bio sposoban da ignoriše tradicionalna ekonomska gledišta kojima ga je učio njegov mentor Alfred Maršal, i da pođe novim putem. Što reče Kenet Klark: „On nikada nije oborio svetla.“ Rezultat je bio pogled na ekonomiju kao celinu, od gore. Njegov pristup bio je upravo onaj koji danas nazivamo makroekonomijom.

Hajek je, sa druge strane, bio potpuno drugačijeg karaktera?

Hajek se zakopčao do grla, metaforički govoreći. Bio je zarobljen konvencionalnim razmišljanjima i nije bio u stanju da pusti mašti na volju – „mašti“ koja je Kejnsa dovela do novog pristupa starim problemima. Hajek je bio nekako skučen, a od toga je napravio vrlinu, dokazajući da Kejnsova radikalna rešenja ne bismo mogli, a možda ni smeli, da primenjujemo. „Ono što sam činio više mi je ličilo na pokazivanje prepreka koje stoje pred daljim razvojem, na putu koji su izabrali drugi, nego na ponudu nove ideje koja bi otvorila put za dalji razvoj“, govorio je.

Čini mi se da ste napisali kako je njihova prepiska ličila na ping-pong. O čemu su raspravljali?

Prebacivali su lopticu preko mreže, a niko nije dobio. Nisu čak uspeli ni da se dogovore oko termina koje bi koristili u raspravi o osnovnim pitanjima, poput investicija, kapitala, novca, čuvanja... Tako je najveća rasprava u istoriji svetske ekonomije bila, kako reče Šekspir u „Magbetu“, puna buke, besa, što ne znači ništa.

Pretpostavljam da pitanje „ko je bio u pravu“ nema smisla?

Kad me ljudi pitaju: „Ko je dobio?“, najčešće kažem da debata između Kejnsa i Hajeka nije igrica „Trivial Pursuit“ sa tačnim ili pogrešnim odgovorom. Dva čoveka predložila su dva suprotstavljena tumačenja događaja i ponudila dva različita objašnjenja na temu kako ekonomija funkcioniše. Njihovi stavovi su nespojivi. Ne možete u isto vreme intervenistai i ne intervenisati.

Da li je Hajek sasvim isključio ulogu državu?

Gledano iz tog tog ugla, Kejns je bio u pravu, jer je i Hajek priznavao značajnu ulogu države. Podrazumevao je opštu zdravstvenu zaštitu, penzije, obezbeđivanje stanova za sve... Ključno pitanje bilo je gde povući granicu. Amerika je sada u jeku Kejns – Hajek izbora, sa Obaminih predlogom o 500 milijardi dolara stumulansa i republikancima koji insistiraju na smanjenju državnih izdataka, pa makar jedan čovek ostao na zemlji. Džordž F. Vil je rekao kako bi trebalo da postoji samo jedno pitanje za republikanske kandidate. Kao odgovor prihvatio bi samo jednu reč. Kejns ili Hajek.

Kako iz perspektive Kejnsa i Hajeka gledate na aktuelne događaje u Americi?

Koliko ćemo daleko u budućnost? Amerika je na prekretnici. Da li bi trebalo da nastavi sa sistemom uz pomoć kog je, na jedan ili drugi način, postala najmoćnija i najprosperitetnija zemlja na svetu, ili bi trebalo da uđe u radikalni eksperiment smanjenja uticaja države na goli minimum. Problem vezan za mišljenja sklona Hajeku jeste taj što se malo vremena odvaja za politička sitničarenja predstavničke demokratije, što dovodi do toga da teško prodaju svoju poruku američkoj javnosti koja ne obožava Kongres, ali zato voli svoj sistem vlasti.

Šta mislite o grčkom dugu?

Kad je reč o Grčkoj, čini mi se da su zloupotrebili Kejnsa i završili sa velikodušnim sistemom državnih poklona, kao i uslova rada koje nisu mogli sebi da priušte. Kejns je rekao da je razumljivo da se zadužuješ ukoliko si na dnu ciklusa, ali je važno i ono što dolazi. Kada se ponovo uspostavi puna zaposlenost, dug bi trebalo da se vrati. Pozajmljivali su, pozajmljivali, kako bi nastavili da fino žive, iako za takav životni stil nisu zaradili.

Grčki problem preliva se sada i na neke druge članice evropske unije?

Ja ne krivim Grke, Italijane, Portugalce i Irce, već njihove vlade. Pre svega, krivim neodgovorne lidere Evropske unije koji su iz političkih razloga, vezanim za san o ujedinjenoj Evropi, odredili jedinstvenu valutu bez jedinstvene fiskalne politike. Kako bi što više zemalja uvukli u svoju viziju o jedinstvenoj Evropi, koju treba pohvaliti kada je o nekim stvarima reč – nisu se čvrsto držali pravila, sve da bi i južni Evropljani mogli da se pridriže evro zoni. Cela Evropa, uključujući Britaniju, koja je odlučila da ne prihavti evro, sada plaća nepoštenje onih koji su stavili evropski ideal ispred fiskalne kontrole. Njihova neodgovornost može da povuče ceo svet. Nemci, koji jedini sebi mogu da priušte da plate kako bi podržali evro, ili će okončati to urušavanje ideala o ujednjenoj Evropi, ili će, verovatnije, posedovati Evropu.

Ko će biti glavni junak godina koja dolaze: Kejns ili Hajek?

Ekonomija, tačnije makroekonomija i ekonometrija, predstavljaju kejnzijanski način shvatanje sveta. Ekonomija je kenzijanska i svi ekonomisti, bez obzira da li su svesni toga ili ne, primenjuju kejnzijanska shvatanja. Koriste modelovanje i matematičke konstrukcije da bi razumeli kako se tržište ponaša. Tako da će Kejns živeti sve dok se ne pojavi neka nova paradigma. Ne mogu da predvidim koja bi to paradigma mogla da bude. Nije maršalovska ili prekejnsovska – jednostavno poslovanje, ekonomija bazirana na tržištu koja je prethodila Kejnsu... Pošto su pustili duha iz boce, hajekijanci nemaju šanse da ga nagovore da se vrati nazad. Ako uzmemo kejnzijanski odgovor po pitanju vladinih intervencija, u tom slučaju, da! Budućnost pripada Kejnsu. To je jedan od elemenata predstavničke demokratije u kojoj izabrani zvaničnici ulažu u skladu sa željama birača da svoj život učine boljim. Tako zakonodavci troše pare i pokušavaju da intervencijom promene događaje.

Ali, i Hajek, pomalo prećutno, priznaje takvu ulogu vlade?

Ukoliko razgovarajući o Hajeku mislimo na povratak ekonomiji koja bi više bila zasnovana na tržištu, uz pretpostavku da je čisto, savršeno tržište nedostižno, možemo reći da će vlade, dokle god postoje, čačkati tržište. Vlade kontrolišu svoje valute kroz kamatne stope. Donose propise iz moralnih ili političkih razloga, pokušavajući da smanje ekscese na slobodnom tržištu. Čak i kada ogole do koske, vlade neminovno zaposle veliki broj ljudi, u odbrani, u policiji... Svojom politikom fiksiraju cene i prihode. Na kraju, i Hajek je mislio da vlada u civilizovanom društvu treba da pruži osnovne elemente poput zdravstvene zaštite za sve, socijalne zaštite za stare i siromašne, stanove – čime je prećutno priznao da će vlada uvek ometati tržište.

Kažete da tačnog odgovora nema. Hoće li će svet u budućnosti zaboraviti Hajeka?

Budućnost jeste kejnzijanska, ali to neće sprečiti one koji s pravom pokušavaju da drže državu dalje od preduzeća koja bolje rade u privatnom sektoru. To znači da će uvek biti mesta za Hajekovu uzrujanost, ali i da njegova utopija nije ostvariva. Živimo u doba državnih intervencija.

+ Napisali ste nekoliko biografija, predavali ste studentima predmet „pisanje biografija i profila“ na njujorškom univerzitetu. Pored ostalog, objavili ste biografiju Džordža Majkla?

Napisao sam biografiju Džordža Majkla sa svojim bratom Timotijem. Tražili smo temu oko koje bismo maksimalno udružili svoje veštine. Život Džordža Majkla čine tri elementa: njegov lični, muzički i poslovni život. Tim je znao mnogo toga o Majklu kao ličnosti, o njegovim izuzetnim sposobnostima kao pevaču i tekstopiscu. Ja sam se zainteresovao za to koliko je Majkl pronicljiv kada je o biznisu reč, kakve napore čini da sačuva svoju umetničku nezavisnost, bez obzira na ugovor sa Sonijem. Bila je to srećna kombinacija koja je dala rezultat u vidu slike mladog, izuzetno talentovanog umetnika, koji je bio spreman na velike rizike kako bi sačuvao poziciju da može da radi ono što želi. To je herojska priča. Sjajno smo se zabavljali dok smo pisali.

Mića Vujičić (Nin, 12. januar 2012.)