Terezija Mora, poznata nemačka spisateljica, govori za Nin o svom romanu Jedini čovek na kontinentu

Samo proleteri trče s posla u pet sati

"Ljudi koji diskutuju po forumima su seratori", kaže Darijus Kop u trenutku kad gotovo više ne zna šta će sa sobom. "Da li stoga treba isključiti mogućnost da nešto znaju? Ne, to nije isključeno." Glavni junak romana Terezije More, mali šraf u multinacionalnoj kompaniji koju će uskoro zapljusnuti talas svetske ekonomske krize, postaje Jedini čovek na kontinentu, usamljeni predstavnik za Evropu jedne korporacije. I na početku i na kraju priče čeka ga otkaz. Ali vreme, koje ga iz stranice u stranicu ravnodušno mrvi, ne postavlja pitanje ima li posao ili ne, nego da li negde na zemaljskoj kugli uopšte postoji firma za koju radi.

Novo je doba! Uvlači bežični internet, nudi zaštitu korisnicima (nešto poput "kornjačinog oklopa") i juri telefonom šefove po svetu. U kancelariji je i kada sedi golišav na terasi. Više ne šljaka do pet kao njegov otac, inženjer iz fabrike televizora u nekadašnjoj državi radnika i seljaka, "jer samo proleteri trčeći napuštaju radno mesto već u sedamnaest časova".

Roman jedne od najpozantijih nemačkih spisateljica nije slučajno podeljen na sedam dana. "Želela sam da pokažem kako vreme jednostavno pređe preko nekoga, uprkos tome šta u tom trenutku želi ili mora da uradi", kaže Terezija Mora u kratkom razgovoru za Nin. "Posle petka dolazi vikend, nećeš moći ništa kada je o tvojim poslovnim problemima reč. A onda dolazi ponedeljak, pa opet kašnjenja. Ne može da se uradi ono što treba da se završi. Kasnije bi trebalo povesti računa o ličnim problemima. Neko je bolestan i slično, ali ne možeš, radni je dan i tako dalje. Ponekad ti dođe da skratiš vreme, ponekad bi ga produžio, ali će svakako uvek biti isto, bez milosti, ravnodušno prema tebi. Kada je reč o pisanju, u prilici ste da preskočte nešto što vam izgleda predugačko. Ali, ja nisam to učinila. Htela sam da prikažem nemilosrdnost celog procesa. Darijus Kop – sam protiv vremena", naglašava naša sagovornica i ističe kako njen junak pokušava da napravi raspored, ali uvek ostane prepušten na milost i nemilost ljudima i događajima.

U središtu romana nalazimo "sitne stvari koje dovode do toga da se dan rastoči". Struktura Jedinog čoveka na kontinentu (Arhipelag, prevod: Maria Glišić), kao i jezik kojim je ispripovedan, neprekidno ruše Darijusovu agendu. On oseća sve dublju prazninu, kao i sve veće probleme svoje supruge. Flora, po rečima lekara, izuzetno je osetljiva osoba. "Ukoliko joj se nečim probije zaštitni sloj, kreće pakao." No, kako priča odmiče, puca i oklop poslovnog Kopa. U priču se uvlači depresija.

"Pisala sam o tom problemu u romanu koji dolazi posle Jedinog čoveka na kontinentu. Naslov moje nove knjige je Das Ungeheuer, što znači čudovište. A čudovište je očaj ili depresija, ukoliko želite da je nazovemo medicinskim rečnikom. Ipak, i ovde, kako primećujete, pišem o čoveku koji odbija da bude osetljiv, i ženi koja ne može da pomogne sama sebi. Dotiče je sve što se oko nje zbiva", objašnjava Terezija Mora.

Neko u romanu kaže kako se u vremenima privrednog poleta, ili trenucima kada se politička situacija pokrene na bolje, svi ponašamo kao da smo i sami lakši. Pad Berlinskog zida u senci je cele priče. Darijus Kop, s diplomom informatičara u džepu, pun je radosnog iščekivanja i nade, a njegov otac (gore pomenuti radnik iz fabrike televizora, prvi put leteo avionom u 54.) želi tri stvari: slobodu putovanja, konzumiranja i preduzimanja. Manje ga zanima sloboda štampe i okupljanja (ubrzo će početi da asfaltira EU novcem).

"Pad Berlinskog zida izuzetno je važan događaj kada je o mom životu reč. Rođena sam 1971. Kada je pao zid, počinjala sam da živim kao odrasla osoba i sve se promenilo. Slično se desilo i junacima, mojim vršnjacima, s mladošću provedenom u socijalizmu."

Kako Darijus i Flora gledaju na kapitalizam? "On stoji iza toga da je kapitalizam jedini funkcionalan privredni sistem, ona ne", čitamo na četrdeset drugoj stranici. "Mislim da postoji mogućnost za mnogo odgovornije ponašanje u postojećem ekonomskom sistemu koji jeste kapitalizam", kaže naša sagovornica. "Moguće je brinuti o zaposlenima. Možeš transparentnije da radiš u okviru kompanije, da brineš o životnoj sredini, da izbegneš eksploataciju resursa." 

Reči: socijalno, penziono i zdravstveno ne kvare "ljubavni" deo storije o vremenu u kome je loto-tiket izgleda "najsigurnija" zarada. U knjizi o krizi i samoći, Terezija Mora uspeva da bude nežna u opisima. Simpatično je što delove tela svojih junaka najčešće poredi sa voćem i povrćem. "Njene grudi su kao dve jabuke budimke, njen pupak sićušna školjka, njen žbun ima oblik urmine palme, i ima to lepo, okruglo mađarsko dupence pored kog dinja može samo da umre od zavisti! – Dinja umire od zavisti? Potpuno si odlepio, stari, znaš? – Da, prijatelju, jesam.)" I grudi kao nar.

Ne krije da je bila inspirisana svetskom krizom i da je saslušala priče svojih prijatelja iz IT biznisa. Romansijerka, pripovedačica, scenaristkinja, koja je posle političkih promena u Mađarskoj 1990. godine prešla u Nemačku, dobila je u Frankfurtu nagradu za najbolji roman objavljen tokom prošle godine. Njena knjiga Dan za danom bila je 2004. najbolja na Sajmu knjiga u Lajpcigu. Od 1998. živi kao slobodna spisateljica i piše na nemačkom jeziku, a s mađarskog prevodi Esterhazija, Erkenja, Darvašija... Koliko prevođenje utiče na njeno pisanje? "Učim iz svega što pročitam, a prevođenje je najdublje moguće čitanje. Korisno je videti kako drugi pisci prave rečenice, kako pričaju svoje priče, kako oblikuju likove."

Mića Vujičić (Nin, 20. mart 2014.)