Koliko ste puta u izlogu knjižare uočili koricu na kojoj stoji rečenica: „Najuži izbor za NIN-ovu nagradu“... Bez sumnje, ona svedoči o značaju priznanja, podsećajući koliko čitaoce – toliko ponekad i pisce – da je ovde zapravo reč o najboljim romanima objavljenim tokom prošle godine na srpskom jeziku, po mišljenju četiri kritičarke i jednog kritičara.

Tu činjenicu često zagluši buka uvek dobrodošlih polemika. Takođe, važeći pravilnik nalaže da priznanje mora da se dodeli i da ne mogu da ga podele dva autora. Kao svojevrsna uteha „našoj poroti“ – kako su na stranicama ovog nedeljnika umeli da nazovu žiri tokom pedesetih i šezdesetih – ostaje možda jedino vest da je Akademija Gonkur prilikom izbora svog laureata nedavno ponavljala poslednje glasanje čak četrnaest puta.

Aktuelni saziv žirija, koji čine Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Violeta Stojmenović, Tamara Mitrović i Goran Korunović (predsednik), načinio je najuži izbor od pet romana koji ostaju u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Reč je o sledećim delima:

Vladimir Pištalo: PESMA O TRI SVETA (Agora)

Stevo Grabovac: POSLIJE ZABAVE (Imprimatur)

Vladan Matijević: PAKRAC (Laguna)

Srđan Srdić: AUTOSEKCIJA (Partizanska knjiga)

Ljubomir Koraćević: U ZEMLJI FRANJE JOSIFA (Književna opština Vršac)

Podsećamo da je roman Lager Ljubomira Koraćevića uvršten u uži izbor 2015. godine. Romani Srđana Srdića Mrtvo polje, Satori i Ljubavna pesma našli su se u užem izboru 2010, 2013. i 2020, a Srebrna magla pada bila je 2017. u najužem krugu. I Stevo Grabovac je ranije bio finalista, kada je 2019. objavljena njegova knjiga Mulat albino komarac. Vladan Matijević dobio je NIN-ovu nagradu 2003. za delo Pisac izdaleka, a Vladimir Pišalo 2008. za roman Tesla, portret među maskama.

U sledećem broju čitaćemo odlomke iz odabranih knjiga, a ime 70. dobitnika NIN-ove nagrade znaćemo u ponedeljak, 29. januara, oko podneva. Do tada laureatkinja ostaje književnica Danica Vukićević, autorka Unutrašnjeg mora, objavljenog u izdavačkoj kući Nojzac. Na ovogodišnji konkurs je stiglo 188 naslova.

…

Vladimir Pištalo: Metafora potrage i nade

Izdavačka kuća Agora poručuje da roman Pesma o tri sveta Vladimira Pištala vodi velika i hrabra mašta, praveći širok kulturološki zahvat, od baroka – doba ranog prosvetiteljstva, masovnog ropstva i građenja svetskog sistema, pa sve do Napoleonovog osvajanja Perasta.

Zašto ste odlučili da roman napišete iz perspektive žene?

Moj junakinju Ozanu Bolicu oteli su gusari. Ona nije birala da vidi svetove koje je upoznala. Mislim na Tunis i na Salem, koji je u 18. veku bio Nova Engleska, i Montreal, koji je u tom trenutku bio Nova Francuska. Kada se već našla u njima, ona je birala otvorenost. Muški heroji, pre svega Ozanin slavni ujak, admiral Vicko Bujović, nisu želeli da razumeju druge. Ozana je želela. Među junacima hrabrim da ubiju, Ozana Bolica je bila  hrabra da razume. Otvarale su joj se oči po telu. Sve je videla kao oblike sebe. Ona je rekla: „Shvatala sam krvlju, učila sam brzo, savijala sam se prema energijama kao biljka prema suncu. Postojala je pukotina u obmani. Iskre u ljudima su se prepoznavale.“ Svet u kome se obrela bio je pun učitelja i gospodara. Po svom znanju oni su i gospodarili. Najviše znanja su imali oni koji su mogli da definišu šta je znanje. Pred Crkvom Svetog Nikole u Perastu stoje spomenici trojice slavnih Peraštana. Nema spomenika ženi. Spomenik ženi je ovaj roman. Bilo je zanimljivo napisati roman iz pozicije žene. Ta pozicija podvlači stanje ranjivosti i proširuje ono što je pisac u stanju da shvati i izrazi. Pored toga, Ozana nije bilo kakva žena. Ona je artikulisana, hrabra, radoznala i čulna. To je biće na koje se mogu ugledati i žene i muškarci.

Rođena u Perastu, živela je na više kontinenata. Koliko se mapa njenog sveta razlikuje od ovog današnjeg, u kome živimo?

Živimo u svepovezanom svetu. Verujemo da nešto što se desi na  drugoj strani planete, po efektu leptirovog krila, može uticati na nas. To je Miloš Crnjanski nazivao sumatraizmom. Crnjanski je primetio da su iste boje trešnje i korali. Sanjao je snežne vrhove Urala. Javljalo mu se ime dalekog ostrva Sumatra. Osećao je izmeštenost i veliku povezanost. Odjekivao je u svetu. Slično oseća i junakinja mog romana. Pesma o tri sveta je priča o vatrama i suknjama. O ludilu, o vešticama. O divljacima i čipkanim kragnama. O imperiji. O gospodarima i učiteljima. O Evropi, Africi i Americi. O  Veneciji, Tunisu i Salemu.  Ona odjekuje u svemu tome i sve to odjekuje jedno u drugom. Venecija u Boki. Boka u Tunisu. Tunis u Americi i Novom svetu. Novi svet u brdima iznad Boke. Pesma o tri sveta je metafora potrage i nade, roman o velikom plavom krugu, i o bačenosti u postojanje. Svet je povezan u ono što se naziva globalni sistem. Na početku modernog doba, povezali su ga gusari u službi imperije. Bili su to ljudi kao Vicko Bujović, Mozes Volrič ili Frensis Drejk. Globalni sistem je stvoren u vreme Ozane Bolice. Svet je danas povezan više nego ikad. Samo što je 18. vek bio vreme kolonijalizma, prosvetiteljstva i masovnog ropstva. A naše vreme je doba neokolonijalizma.

Kakav je odnos mašte i istorijskih činjenica u ovoj prozi?

Uvek ono što ne znate o faktima krpite maštom. To je prirodno. Većina fakata je u romanu tačna. Sami po sebi, fakti bi bili kao dijeta bez soli. Boje ne postoje bez svetlosti. Roman ne postoji bez mašte. Rambo je rekao: „Čovek je mašta. Ostalo je majmun.“

Vladimir Pištalo (Sarajevo, 1960) pisac je poetskih proza Slikovnica, Manifesti, Čajevi Marsa / Noći, zbirki priča Kraj veka, Vitraž u sećanju, Priče iz celog sveta, romana Milenijum u Beogradu, Tesla, portret među maskama, Venecija, Sunce ovog dana: Pismo Andriću, kao i knjige eseja Značenje džokera. Autor je dve literarno-biografske knjige: Aleksandride, bajkovite povesti o životu Aleksandra Makedonskog, i novele Korto Malteze. Dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman objavljen 2008, te priznanja koja nose imena Meše Selimovića, Borisava Stankovića, Todora Manojlovića, Grigorija Božovića, Teodora Pavlovića... Dobio je nagradu „Miloš Đurić” za prevod poezije Čarlsa Simića.

…

Stevo Grabovac: Očevi i deca

Čim smo se osvrnuli na prve reči njegove nove knjige Poslije zabave, objaljene u izdavačkoj kući Imprimatur, pisac Stevo Grabovac ih je ponovio: „Roman otvara rečenica: ’Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu.’ I oko nje se, kao krugovi na vodi, šire sudbine likova koji su posredno ili neposredno povezani sa samim zločinom.“

O kakvom se užasu radi?

Zločin koji se pominje odnosi se na ubistva oko dvadesetoro romske djece u okolini Bosanskog Broda, nekad u ljeto hiljadu devetsto devedeset druge. Iako se ovo desilo tokom rata u Bosni i Hercegovini, sama ubistva nisu imala nikakve veze sa vjerskim i drugim razlozima zbog kojih se, navodno, ratovalo, već su počinjena iz proste ekonomske računice – radi ilegalne trgovine ljudskim organima. Ovaj događaj vrlo brzo je pao u zaborav, jer nije bio interesantan ni jednoj od tri bivše zaraćene strane, a vjerovatno i zbog nekih „viših“, običnim smrtnicima nedokučivih razloga. Ipak, roman se ne bavi samim istraživačkim procesom kome je cilj da se dođe do neke istine, možda više postavlja pitanje – „šta je istina“, bavi se nemoćima pisanja, uopšteno pitanjem smisla pisanja o takvim stvarima, kada toj djeci pokušava dati ljudska lica koja su odavno izgubili. Pripovjedač, koji se zove isto kao i ja, a zove se tako jer nas obojicu opsjedaju ista pitanja i isti košmari, a sasvim je svejedno da li će ga čitalac u potpunosti poistovjetiti sa mnom ili neće, zapravo govori o svojim pokušajima pisanja i koliko ga je to kao prokletstvo pratilo kroz život. On je neuspješni pisac iz provincije koji pokušava da rekonstruiše ličnu istoriju svog pokojnog oca, iako o njoj ne zna gotovo ništa. Čini to zbog toga jer je i njegov otac kao i on sam, bio pisac u pokušaju, genetski ili sudbinski – to je njegov zavjet koji ne može da ispuni, a osim toga, upravo je njegov otac osoba koja je neposredno pokrenula lavinu samih događaja koji su vodili ka otkriću zločina pomenutog u knjizi.

Ko su još vaši junaci?

Najlakše bi bilo reći da su junaci ove knjige pripadnici jedne „preskočene generacije“ – premladi za rat, a prestari za normalan život nakon rata. Ipak, ovo nije potpuna istina, jer u romanu postoji širok dijapazon likova – od zločinaca, pisaca, propovjednika nekog novog doba, ljudi koji su sasvim drugih interesovanja i pogleda na život od pripadnika ove iste generacije. No, ako bi opet zamislili tu imaginarnu kružnicu na vodi, u njenom središtu bila bi grupa djece, a u samom centru, dvojica od njih – sad odrasli ljudi – koji zbog pokušaja rješavanja nesporazuma, glupe dječije nepodopštine koja se protegla kroz njihove živote i postala ozbiljna stvar, pokušavaju na svoj način riješiti i mnogo težu i dublju misteriju od njih samih – ubistva neke druge djece koja su se desila u gradu u kome su odrastali. Rekao bih da su to ljudi koji još imaju neka moralna načela ili barem pokušavaju da ih povrate.

Pripovedač je nepoverljiv prema prostorijama u kojima vise kalendari.

Odlično je zapažanje da moj junak ne voli kalendare. Vrijeme teče linearno, u knjizi su dijelovi, svi osim posljednjeg, označeni godinama u kojima se dešavaju. Ipak, to je samo privid. Nema ničeg linearnog u vremenu, jer i naša sjećanja i snovi su dijelom sadašnjeg trenutka iako pripadaju prošlosti ili nekom imaginarnom vremenu. Vremenski raspon ove priče u svojoj suštini ne postoji. I zbog toga i ne postoji pravilan raspored godina, to jest postoje izvjesni „vremenski skokovi“ koji su u stvarnosti nemogući. Posljednji dio je namjerno ostavljen bez oznake godine, jer pripada upravo tom imaginarnom vremenu – sadašnjem ili bilo kom drugom.

Stevo Grabovac (Slavonski Brod, 1978) objavio je zbirku pesama Stanica nepostojećih vozova 2007. godine, a njegov prvi roman Mulat albino komarac našao se 2019. u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Živi i radi u Banjaluci.

…

Vladan Matijević: Mir ne znači da zver spava

Pakrac je bio sudbinski presudan za mog glavnog junaka. On je tamo bio u ratu – kaže nam pisac Vladan Matijević čiju je novu knjigu objavila izdavačka kuća Laguna. „Rat može probuditi zversko u čoveku i sa objavljivanjem mira ne znači da je probuđena zver čvrsto zaspala. Učesnik u ratu ispod kože možda i dalje krvari zbog preživljenih ratnih trauma, možda traži i da se osveti zbog svojih rana. Možda i ne prihvata da se rat završio... U svetu, gde se ratovi neprestano događaju, poneko se još i zapita čemu tolika razaranja, ali skoro da nema brige o ljudima koji su preživeli ratne traume.“

Prozu otvara opasna rečenica: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem.“ Da li vam je ona otkrila rukopis nove knjige?

Roman Pakrac se otvorio sa prvim poglavljem. Kada sam ga pisao nisam znao da li će biti samo jedna priča ili početak duže proze. Pa i kada sam ga skroz završio, dugo sam se pitao da li da nastavim druženje sa Pepijem. Ono što je sada prvo poglavlje, funkcionisalo je i samostalno, kao priča. Sva moja ranija iskustva u pisanju bila su drugačija, napisao bih prvu verziju knjige, pa je onda prepravljao, pisao drugu, treću, sve do krajnje verzije. Pakrac je baš zbog tog poglavlja nastao drugačije. A rečenica: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem“ svakako jeste jedna od prvih koje sam napisao, ali ne i prva. Sećam se da sam prvo napisao neke delove koji se odnose na ratište. Jedna od prvih napisanih rečenica bila je: „Svi veliki narodi su već počinili velike zločine, rekao nam je komandir, ne možemo ni mi stalno biti lovina.“ Ta rečenica mi je bila mnogo bitna za dalji rad. E, sad da li je ona otvorila rukopis, ili rečenica koju vi pominjete i sa kojom roman stvarno i započinje, ne mogu odgovoriti. Ali i da nije bila inicijalna kapisla, rečenica koju ste naveli je veoma važna, samim tim što je prva. Jer pisac već sa prvom rečenicom u knjizi pokušava čitaoca da uvuče u radnju i da ga postavi u središte priče. Mislim da u Pakracu čitalac od samog početka zna da je glavni junak opsednut ubistvima, a kasnije će saznati i zašto, kao i to ko je i šta je sve dovelo do formiranja njegovog karaktera.

Lik stoji ispred pijace Đeram i neumorno viče: „Vlast ima kapacitet!“ Ovaj zvučni „refren“ nije moguće preskočiti. Šta staje u te tri reči?

Glavni junak stoji na svojoj plavoj hoklici ispred pijace Đeram i svakog dana uzvikuje neku parolu. Da li parolu „Očistimo Srbiju!“, ili „Vlada je obezbedila ambijent!“, ili „Vlast ima kapacitet!“, svejedno je. Te parole su svima nama poznate, kao fraze, kao opšta mesta u političkom narativu, ali kada ih izgovara moj junak, oseća se njihova ispraznost, pritom one dobijaju sasvim drugo značenje. To značenje je u suprotnosti sa značenjem koje je hteo onaj koji ih je izmislio i prvi plasirao.

Ni ovoga puta niste zaobišli crnu hroniku. Ranije ste rekli da je ona ogledalo društva.

U prethodnom romanu Sloboda govora još sam se više bavio uticajem novinskih vesti na život čoveka, a roman sam započeo crnom hronikom. U Pakracu sam, između ostalog, pokušao da prikažem i uticaj vesti iz crne hronike – kojima se neprestano bombarduje stanovništvo i od kojih je nemoguće sakriti se – na psihu pojedinca i na ispoljavanje nasilja. Jer, slobodno možemo tvrditi da smo zatrpani crnim vestima i da je nasilje postalo naša svakodnevica. Naravno, nije crna hronika, koja dominira u vestima, isključivi krivac za agresiju i sveprisutno nasilje, ali ne smemo je olako ni abolirati. Crna hronika u ovom romanu dodatno dočarava atmosferu koja vlada ispred pijace Đeram.

Vladan Matijević (Čačak, 1962) objavio je osam romana, dve knjige priča, knjigu eseja i dve zbirke pesama. NIN-ovu nagradu dobio je 2003. godine za delo Pisac izdaleka. Pet njegovih romana bilo je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

…

Srđan Srdić: Moj roman je neskrivena posveta Davidu Albahariju

Nakon objavljivanja prethodnog romana, knjige Ljubavna pesma, imao sam nameru da napišem novi roman – kaže nam pisac Srđan Srdić, čije je delo Autosekcija objavila Partizanska knjiga. „Moj spisateljski manir podrazumeva postojanje jasnog plana romana, tona i strukture, i sve sam to imao. Krenuo sam da radim i uvodne stranice teksta poslao svom večnom uredniku, Ivanu Radosavljeviću.

Na kraju rukopisa stoji podatak da ste Autosekciju napisali između 22. oktobra i 17. novembra u kikindskom Mikro-naselju.

Tekst je trebalo da bude prilično kompleksan u izvedbi, obiman i čitalački veoma neprijatan. Ivan Radosavljević bio je izuzetno zadovoljan onim što je pročitao. Vreme je prolazilo i shvatao sam da nisam u stanju da izvedem tako nešto. Ne sad, iz mnogih razloga. To me veoma pogađalo. Nikada ranije nisam imao takvih problema. Ali nikada ranije nisam imao ovoliko godina i nisam se osećao ovako kako se sad osećam kada je pisanje u pitanju. To me naljutilo i razočaralo, činilo mi se da jedna potencijalno velika stvar ne uspeva krivicom mog odsustva volje, snage, fokusa i slobodnog vremena. Onda je preminuo David Albahari, moj decenijski prijatelj. Osećao sam, a to nije novost, da se nas dvojica nismo oprostili na života dostojan način, to osećanje me proganjalo. Istovremeno, tržište je postajalo preplavljeno knjigama tzv. autofikcionalnog tipa, knjigama koje u prvi plan stavljaju samog autora, ono ime na koricama. To je manir s kojim nikako ne mogu da se složim, to je nešto što me strahovito iritira i smatrao sam da ja, ovakav kakav sam, ne zaslužujem takav tretman, kao ni bilo ko drugi. Vraćajući se kući, nakon prve sajamske subote, osećao sam se dovoljno isprovocirano da sednem i probam da uradim ono što sam u tom času mogao, da napišem kratak roman koji demolira ono što se naziva autofikcijom, na neki način je parodira, roman koji odgovara mojim trenutnim moćima i kapacitetima, a koji bi bio neskrivena posveta Davidu Albahariju, pre svega kao ljudskom biću koje je postalo književni junak, fikcionalni identitet.

U naslovu su spojene dve reči: auto i sekcija. Koliko one imaju veze sa autofikcijom i vivisekcijom?

Tačno toliko koliko stoji u naslovu.

Pripovedač nosi vaše ime. Kakav pisac mora da bude prema likovima ali najpre prema glavnom junaku koji se zove Srđan Srdić? Pamtim da mi je Ibrahim Hadžić jednom rekao: „Ne zaboravi nikad autoironiju!“

Ovo je sjajno pitanje jer govori o tome koliko sam uspeo u svojim namerama. Pripovedač se ni na jednom mestu ne izjašnjava kao Srđan Srdić, ali govori o Srđanu Srdiću, autoru čije knjige su mu poznate ali kog sam nikada nije upoznao, a koji radi na nekakvoj benzinskoj pumpi i klanja se javnosti. Takav Srđan Srdić prisutan je u svih pet romana koje sam napisao, nekada u većoj, nekada u manjoj meri. Iako u doba nastanka mog prvog, pa i nekih kasnijih romana, nije bilo govora o terminu autofikcija, još mi se tada činilo kao jako važno da se ogradim, da pokušam da ukažem potencijalnim čitaocima da su moji prozni tekstovi pre svega fikcionalni zapisi, prostori slobode, te da oni ne mogu biti ukaljani bilo kakvim memoarskim ispadima. Ibrahim Hadžić je, kao i mnogo puta ranije, apsolutno u pravu. Jedna od bolesti naše tzv. književnosti, jeste i navada gotovo svih aktera u istoj da budu preozbiljno shvaćeni i to u vremenu koje to nikako ne traži od njih i u kulturi u kojoj tako nešto nije moguće. Ako u Autosekciji postoji bilo kakav Srđan Srdić, on je pre svega smešan. I tako bi trebalo da ostane.

Srđan Srdić (Kikinda, 1977) autor je pet romana, dve zbirke priča, kao i jedne knjige eseja. Dobitnik je književnih nagrada Ulaznica (2007), „Laza Lazarević“ (2009), „Biljana Jovanović“ (2012), „Edo Budiša“ (2012), kao i stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ (2010). Njegovi tekstovi i knjige prevedeni su na engleski, nemački, ukrajinski, makedonski, rumunski, slovenački, albanski i mađarski jezik.

…

Ljubomir Koraćević: Aktuelna ekološka kriza je tek jedna od tema mog romana

Kako se Zemlja Franje Josifa našla u naslovu vašeg novog romana? Reč je o ledenim ostrvima – upitali smo Ljubomira Koraćevića čiju je knjigu objavila Književna opština Vršac. „Reč je o arhipelagu koji se nalazi na krajnjem severu sveta. Ipak, ima ljudi koji tamo žive. Koliko ja znam, trenutno ih je dvanaest“, odgovorio je pisac.

Zašto ste tamo odveli svog junaka?

Svog sam junaka odlučio da odvedem onde, jer pustinja više ne postoji. Nekad je bilo moguće otuđiti se od sveta, napustiti larmu i u pustinji promisliti o svemu, ne bi li čovek na taj način dosegao punoću sopstvenog postojanja i svet sagledao kao celinu. Do nas dopiru svedočenja da, ipak, tako nešto danas nije moguće. U Sinajskoj pustinji, kako kaže Aleksandar Petrović, autor Rečnika tehnologije, postoji sistem umreženih puteva, a džipovi neprestano savladavaju peščane dine. Dakle, pustinja, kao mesto sa kog bi čovek mogao da osmotri svet tako što će se izdvojiti iz njega, više ne postoji. Odlazak na krajnji sever ispostavlja se tako kao jedina mogućnost da čovek pokuša da ostvari tu svoju potrebu. Moguće je, međutim, da će ga tamo kao i junaka ovog romana, u prostoru gde je sve besprekorno belo i kristalno jasno, a prošarano pritom bojama koje čine polarne predele nestvarno lepim, dočekati mogućnost apokaliptičnog scenarija, koji ima naučno utemeljenje. To je scenario koji je prilično verovatan, iako deluje nestvarno, fantastično.

Već je primećeno da su neke od vaših tema nezaposlenost, brak, pitanje bezbednosti, bioinženjering, nova seksualnost...

Junaci ovog romana su figure ljudi koji su vrlo precizno određeni u smislu kulturološke ili nacionalne pripadnosti. Njihova imena uostalom o tome svedoče. Ukoliko se neko od junaka zove Milošević, Julijana, Šper, Vilijam Džeferson ili Antonesku, čitaocu ne bi trebalo da bude teško da odredi otkud oni dolaze i kakvo breme svako od njih nosi na sopstvenim plećima. Ipak, oni se susreću sa savremenim izazovima, jer svet u kojem su njihova imena značila nešto više od književnog efekta, odavno već ne postoji. To, međutim, ne znači da oni nisu u sukobu sa savremenošću. Glavni junak duboko lično proživljava činjenicu da prisustvuje rušenju jedne od zgrada Geteovog univerziteta, potresa ga pritom uvid da se sistem bezbednosti preobličio u sistem neprekidnog nadzora, a nemogućnost da u svom životu, braku i radu ostvari nalog ka očuvanju života na njega deluje porazno. On traži izlaz iz moralno neutralnog poretka koji je već uspostavljen u svetu izvan njega.

Šta biste rekli o žanru u koji je svrstan roman? Eko-fikcija...

Zanimljivo zvuči, ali takvo određenje bih prihvatio uslovno. Iz dva razloga: prvo, ovaj roman ne pretenduje jedino na ekološku svest svojih čitalaca. Aktuelna ekološka kriza je tek jedna od tema u knjizi, odnosno okolnost koja bi se na kraju krajeva mogla ispostaviti kao ključna po sudbinu junaka i sveta u kojem oni žive. Drugo, i čini mi se važnije, jeste okolnost da sve ono što deluje kao fiktivno u romanu, po mom uverenju je vrlo verovatno. U jednom svom programskom tekstu, zalažući se za napuštanje nadrealističkih pretpostavki književnog stvaralaštva, Đorđe Jovanović predlaže takozvani novi realizam, tvrdeći pritom da je ono što je moguće, verovatno ili čak stvarno, postalo fantastičnije od bilo kakve fikcije. Junaci njegovog romana Plati, pa nosi, koji je jedan od najzanimljivijih srpskih levičarskih romana, žive u Njujorku i međusobno razmenjuju glave. To je dijagnoza svetskoistorijske situacije od pre osamdeset godina, kada su naučnici zaista pokušavali da na telo mrtvog psa nakaleme glavu drugog psa. U tom smislu, roman U Zemlji Franje Josifa predstavlja pokušaj da se uspostavi nova dijagnoza.

Ljubomir Koraćević (Aranđelovac, 1982), član uredništva časopisa Kovine i urednik u Književnoj opštini Vršac, objavio je roman Lager koji se 2015. našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu, te u najužem izboru za priznanje „Biljana Jovanović“. Diplomirao je na Grupi za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Preveden je na rumunski jezik, a prozne i esejističke radove objavljuje u periodici.

(Mića Vujičić, NIN, 18. januar 2024)