Postoji u romanu Definicija
sreće Katrin Kise sažeti životopis sporedne junakinje koja je kao beba
preživela Holokaust i ostala siroče. Podigao ju je u Krakovu par katolika i „na
savet njihovog sveštenika, izvesnog Karola Vojtile“, kasnije joj otkrio da je
Jevrejka. Sa dvadeset je izbegla u Ameriku, posle razvoda vratila studijama i
postala rabin.
Čim smo se u društvu Sare Ralić Dakić, koja je za Prometejevu ediciju
„Reka“ prevela ovo delo, i Sonje Filipović iz Francuskog instituta, našli u
društvu književnice, pomenuli smo taj detalj.
Izmislila je „savet“ sveštenika Vojtile, docnije pape Jovana Pavla
Drugog?
„Ne mogu da se setim“,
odgovorila je Katrin Kise za NIN. „Ko li mi je to rekao...“
Delovalo je kao da čini nešto nedozvoljeno iako samo brzo pretura po
sopstvenoj arhivi sačinjenoj od fakata i fikcije.
„Istraživala sam. Sigurno da mi je neko ispričao sličnu priču. Mora da
dolazi iz realnosti! Moj mozak romansijerke uhvatio je takav momenat.
Fantastičan detalj.“
U knjizi opisuje četiri decenije života dve žene, beležeći burne
istorijske događaje od osamdesetih godina prošlog veka do danas; Klaris i Ev
čije su sudbine – kako primećuje izdavač – opšte svedočanstvo o položaju žena:
o onome šta suštinski znači hodati svetom kao žena. Pripoveda o poreklu,
transgeneracijskom nasleđu i težnji da se uhvati sreća, njen delić, fragment
ili pak kontinuitet blagog ali postojanog osećaja sreće.
Pominjete i druge „stvarne
ličnosti“. One su trambulina za maštu?
Takve poteze nazivam efektima realnosti, sve to jeste moja tehnika. S
tim da je najvažnija psihološka realnost. Ne pravim nikakvu analizu, opisujem
akciju i ulazim u glave junaka. A oni su nepobitno povezani sa sadašnjošću.
Politička i društvena stvarnost prirodno se integrišu da bi se stvorila
realnost i koherentnost jednog lika. Njegov način razmišlja primenjujem na sve
ostalo. Na odnose sa drugima, na politiku...
Definiciju sreće objavili ste 2021. Novinar iz knjige čita vesti pa
kaže: „Ovaj Putin ne miriše na dobro.“
Daću prednost anegdoti vezanoj za roman Onaj drugi koga smo obožavali.
Zamislila sam glavnog junaka. Istinita priča, izvršava samoubistvo na kraju,
2008... Dve nedelje pre, u martu ili aprilu, opisala sam kako sluša
televizijsku emisiju u kojoj nastupa mladi senator po imenu Barak Obama. Sa
mračnom i ciničnom vizijom sveta gleda pomenutu debatu i saopštava da Obama
nikada ne može da postane predsednik Amerike. Objavila sam knjigu – u
stvarnosti jeste pobedio. Zanima me kako neko razmišlja pre nečega; kako
zamišlja budućnost. Evin muž, inteligentni novinar, pisao je o Putinu;
projektovao unapred, video šta se dešava, sposoban da kad sagleda određeni
događaj, recimo 2000, predvidi šta dolazi.
Pretpostavljamo da nije lako do
tančina, u paralelnim tokovima, profilisati dva ovako različita karaktera?
U Nepodnošljivoj lakoći
postojanja, Kundera zaključuje da se lik rodi iz gesta. Moj lik rađa se iz
jedne reči. Daću vam primer. Imam prijateljicu. Poverava mi kako joj je,
neraspoloženoj i deprimiranoj jer ju je dečko napustio, majka kazala: „I ti ćeš
ostariti sama.“ Eto, iz toga nastaje Klaris. Istovremeno velika ranjivost,
strah od samoće, složen odnos sa majkom i životna, erotska energija. Snaga i
krhkost. Živi strasno, punim plućima. Hoće da umre u vrtlogu strasti, pre u
pedesetoj, nego da dočeka bledu starost. Konstruisala sam ih na principu
kontrateže. Ev je bliska meni. Stabilna, promišljena, racionalna, ali Klaris vuče
roman.
I želi da bude slobodna...
Volim tu reč! A ne znam da li su likovi slobodni... Verujem u
predodređenost. Ne osećam se slobodno čak ni kao književnica. Sad do izražaja
dolazi prustovska crta. On smatra da pisac treba da prevodi svoju unutrašnju
knjigu. Pišem i osećam da nisam slobodna da radim sve što poželim. Zašto?
Junaci moraju da budu uverljivi, istiniti. Ne mogu da pričam bilo šta. Pitanje
slobode je komplikovano. Nasuprot Ev, Klaris je sasvim fizički slobodna. Opet,
da li je sloboda na nivou tela, senzualnosti... Zaista ne znam.
Očigledno da taj osećaj ima
veze sa prostorom i vremenom. Radnju ste smestili u više decenija i prošpartali
čitav svet. Pritom, kroz vreme se putuje i kada Ev uđe u stari garderober.
Bitno je reći da tema mojih romana uvek jeste – vreme. Možemo li da se
vremenom promenimo, da postanemo slobodni. Drugo: šta ostaje nepromenljivo...
Ono ostalo u nama još od detinjstva, od roditelja. Uz problem predodređenosti.
Neprekidno sam u dilemi. Sudbina i sloboda. Vreme je zagonetka. U svim knjigama
pokrivam dug period. Pitam se šta radimo od našeg života. Kakve su nam želje sa
dvadeset, četrdeset, šezdeset.
Da li ste kao Klaris obišli
čitavu planetu?
Ukoliko je roman autobiografski, onda jeste priča autora. Ali ova
nije! Nisam živela živote Klaris i Ev. Nisam se porodila u taksiju. Išla sam na
Kapri. Nekoliko puta su me pitali ko je zapravo misteriozni francuski pisac iz Definicije sreće u Njujorku. Međutim,
reč je o fikciji.
„Misteriozni“ književnik
Sebastjen Beler planira da napiše delo o 11. septembru. Bili ste u Njujorku u
vreme terorističkih napada na Kule bliznakinje?
Tridesetak godina živela sam u Njujorku. Kraće u Pragu i Londonu. Ne
na adresi gde stanuje Ev! Bila sam tamo... Dan ranije došla sam iz Francuske.
Čitajući u rukopisu poglavlje o toj vezi sa francuskim književnikom, izdavač mi
je rekao da obratim pažnju. Pišem o Svetskom trgovinskom centru a ne pominjem
11. septembar. Ev se na tom mestu sastaje sa Sebastjenom; plaši se da ne sretne
muža koji je tu zaposlen. Fikcija. Ali faktualna sličnost jeste važna. Koristim
iskustvo. Evina ćerka je bolesna i ona je prati biciklom. Zaustavlja je
policija, plaća kaznu – meni se ovo doista dogodilo u Parizu.
Nakon što nam je pisac Semezdin
Mehmedinović skrenuo pažnju da izveštaj zvanične komisije o 11. septembru
sadrži i poglavlje o mašti, mnoge smo pisce pitali da li se njena granica
pomera posle tragičnih događaja koji dotle nisu mogli ni da se zamisle. Da
stavimo napokon tačku na tu našu malu anketu i veliku nedoumicu.
Složeno, previše uopšteno pitanje. Pitanje zla i užasa često me vrati
na Prusta čiji opus volim. Gđa Verdiren čita novine koje donose vesti o
potapanju Luzitanije. „Kakav užas!“ Usput jede kiflu i umače je u belu kafu.
Prust komentariše da joj se smrt svih tih utopljenika morala prikazivati
milijardu puta umanjena, pošto u trenu kada ucveljeno izgovara ove reči, s
punim ustima, na licu pre ima izraz slatkog zadovoljstva zbog kifle. Danas je
najteže na svetu imati osećaja za druge. Biti altruista. Svuda je užas! Pet
minuta gledate televiziju a onda odete na večeru. Cilj književnosti i njeno
mesto jeste da nas natera da saosećamo sa drugima duže od tih pet minuta.
(NIN, 21. decembar 2023)