Poznati nemački filmski reditelj Dennis Gansel govori za Yellowcab o
svom hit-filmu Talas
Kako postati imun na autokratiju
Srednjoškolski profesor Rainer Wenger dobija od direktorke škole „seminar“
koji nije želeo. Za sedam dana, inače liberalni profa Rainer koji nosi majicu
sa natpisom Ramones, moraće da svojim jednako opuštenim đacima objasni
šta je to autokratija. Nakon što na samom početku dođu do zaključka kako bi
bilo sasvim nemoguće u današnjoj Nemačkoj uspostaviti diktatorski režim,
profesor Rainer će se odlučiti za mali eksperiment. A taj će opasni pokus pokazati
učenicima – na primeru razreda - koliko je lako i koliko je opasno manipulisati
masom.
Definišući autokratiju, ispisujući na tabli, tačku po tačku, principe
njenog razvoja, kao vođa, sada više ne profa Rainer, već strogi autokrata Herr Wenger
čiji učenici po novim pravilima moraju da ustaju kad govore, da stoje pravo, te
jasno i glasno daju odgovore - vešto će manipulisati razredom pretvarajući ga u
autokratsku grupu Talas. Članovi su ubrzo obučeni u uniforme; skoro će
svi nositi bele košulje i slediti starešinu. Imaće znak, imaće pozdrav, a
zajedništvo, rad, disciplina i osećaj pripadnosti kolektivu, na početku zanimljivi
učenicima, polako će početi da postaju problem. Nema više individualizma,
poštuju se samo pravila grupe, dolazi do netolerancije i nasilja, nakon čega ni
sam profesor Rainer ne zna šta će sa svojim đacima koji su preozbiljno shvatili
„igru“.
Tako bi u najkraćim crtama glasio zaplet filma Talas (Die Welle) poznatog
nemačkog filmskog reditelja Dennisa Gansela, rođenog 1973. godine u Hanoveru,
koji je literarni predložak za film pronašao u knjizi Talas Todda
Strassera, izmestivši radnju u savremenu Nemačku.
U razgovoru za Yellowcab, reditelj Dennis Gansel kaže da je bio
oduševljen istoimenom Strasserovom knjigom čija je radnja u orginalnoj verziji
smeštana u 1969. godine i inspirisana školskim eksperimentom.
„Bio sam zaista impresioniran tim romanom kada sam ga prvi put pročitao“,
kaže Gansel. „Tada sam imao dvanaest godina. Sećam se da sam se zapitao šta bih
ja u takvoj prilici uradio. Da li bih bio deo Talasa ili bih pružio
otpor...“
Eksperiment Third Wave izveo je profesor istorije Ron Jones u prvoj
nedelji meseca aprila 1967. godine u kalifornijskoj srednjoj školi kao deo
lekcije o Nacističkoj Nemačkoj. Strasser je napisao roman za mlade inspirisan
ovim istinitim događajem, a nemački reditelj Denis Gansel adaptirao je ovu
priču i premestio je sadašnjost, u zemlju u kojoj živi.
Na pitanje kakva je bila njegova namera i šta je zapravo želeo da postigne izmeštanjem
radnje, aktualizacijom priče, Dennis Gansel kaže da je to učinio zbog toga što
u Nemačkoj puno ljudi misli „kako smo mi postali imuni, te da se fašizam više
nikada ne može dogoditi na nemačkom tlu“.
„Ali Ron Jones, onaj orginalni učitelj, kaže: Nije tu reč o politici, tu je
reč o psihologiji, što bi značilo da se to sve ipak može ponovo dogoditi. Svugde!
U svako doba! Želeo sam da to istražim. Moj prvi film Napola, koji je na
engleski preveden kao Before The Fall,
govorio je o elitnoj školi tokom Trećeg Rajha, tako da sam već dugo
zainteresovan za ovakvo pitanje; kako funkcioniše fašizam i ta psihologija u
njegovoj pozadini.“
Neću da obučem belu košulju
Film Dennisa Gansela svakako pokušava da u pozadini napete atmosfere
trilera ponudi nekoliko odgovora na složeno pitanje. Kako društvo može postati
imuno na totalitarizam? Jedna od glavnih junakinja filma, Karo, oštro se
suprotstavlja drugovima iz razreda, ne želi da bude deo Talasa. Zašto ona
to čini? U jednoj sceni vidimo da je ona odrastala u liberalnoj porodici, u kući
prepunoj knjiga. Da li su to razlozi koji dovode do toga da ona počne da pruža
otpor autokratiji u razredu?
„Da, Karo je savršen primer“, kaže reditelj Dennis Gansel. „Ona je pametna,
ona je iz zdrave porodice. Na početku, njoj se dopada Talas. Dopada joj
se to zajedništvo, da budemo zajedno, dopada joj se dinamika grupe. Ali kada
odbije da obuče belu košulju, uniformu, ona možda po prvi put u životu otkriva šta
znači biti izvan grupe. Otkriva šta znači biti „neprijatelj“. To će nju sasvim
promeniti. I učiniti da želi da uradi nešto protiv svega toga!“
Dok gledamo Talas, moglo bi nam se učiniti da učenici iz Rainerovog
razreda koji imaju izvesnih socijalnih problema, dakle, oni pojedinci koji
nemaju zdrav društveni život i dobre porodične odnose, koji su usamljeni i
ostavljeni, postaju prve žrtve autokratskog režima u razredu. Ostavljeni,
zaboravljeni, postaju prve žrtve diktatora, vezuju se za grupu, vatreno veruju
u Talas, u Herr Wengera, jer prvi put nekome i nečemu pripadaju.
„To je apsolutno tačno“, potvrđuje Dennis Gansel. „To ćete videti u svakoj
diktaturi. To je način na koji ona funkcioniše. Takvi sistemi, na prvi pogled,
nude puno takvim ljudima.“
Na talasu sedamdesetih u Holivudu
Talas je napet i zanimljiv
film sa ozbiljnom temom. Film je zapravo neka vrsta sociološke studije iza koje
se postavljaju teška filozofska, pa i psihološka pitanja na temu autokratije.
Ali bez obzira na to, Ganselov pristup ovoj temi na izvestan način jeste žanrovski,
čime se postiže, teško spojivo. Dobijamo lak, gledljiv, moderan i brz „tinejdž“
triler koji je u svojoj unutrašnjosti tematski višeslojan i složen. Zabava i
velika tema u istom filmu - čini se da je to težak posao za reditelja...
„Ne“, odgovara Dennis Gansel. „Tako su urađeni svi filmovi Novog
Holivuda tokom sedamdesetih. Kum, Tri dana kondora, Paralax
View... Zabavljaju nas, ali nam nude i nešto o čemu ćemo razmišljati. To je
dobra kombinacija, pogotovo za novi evropski film. Imamo bogatu istoriju i mi
znamo kako da je ispričamo, ali na takav način da ljudi žele da je vide.“
U jednom od mnogobrojnih intervjua nakon novog filma, Dennis Gansel je
upitan i o budućim projektima, možda holivudskim, sasvim je moguće...
Zanimljivo je da Gansel u planu ima politički film, ali i film o vampirima, u
suštini ljubavnu priču.
„U Berlinu radim na filmu o vampirima. To je neka vrsta metafore o
zavođenju u modernom svetu. Radim i na političkom trileru o terorizmu.“
Mića Vujičić