Šon Tan, dobitnik prestižne nagrade Astrid Lindgren, govori za Nin o svojim ilustrovanim knjigama i objašnjava kako je snimao film koji mu je doneo Oskara

Tamo gde su stvari čudne

Australijski pisac i ilustrator Šon Tan dobitnik je ovogodišnje prestižne nagrade Astrid Lindgren. Žiri je Tana opisao kao majstora vizuelnog pripovedanja koji je u svojim knjigama za decu uspeo da spoji tekst i sliku, otkrivajući nove puteve razvoja ilustrovanih dela namenjenih mlađoj čitalačkoj publici. Njegovi piktoresni svetovi čine zaseban univerzum u kojem je sve moguće, navedeno je u Stokholmu poslednjih dana marta kada se saopštava ime laureata.

Razgovor sa Šonom Tanom krenuo je od Astrid Lindgren. Već je čuvena anegdota o nastanku Pipi Duge Čarape: spisateljica je priče prvo pripovedala svojoj devetogodišnjoj ćerki, a potom napisala knjigu i stvorila jednu od najčuvenijih junakinja u književnosti za decu i odrasle. Zanimalo me je da čujem da li i Šon Tan, pre nego što napiše knjigu, nekome poveri svoju priču. Kome vi pričate svoje priče, pitao sam na početku – da li se po tom pitanju razlikuje od slavne spisateljice?

„Mislim da dolazim iz sasvim drugog pravca. Moje priče nisu usmerene na neku posebnu publiku. To je nešto što manje ili više stvaram za sebe“, kaže za Nin Šon Tan. „Priče najčešće počinju sa skicama u beležnicama; nasumičnim škrabotinama i idejama koje se sakupljaju godinama. Dok ih pretvaram u priče, trudim se da ih učinim univerzalnim koliko god je to moguće, a češto sa svim tim pomešam i sećanja iz detinjstva.“

Šon Tan je rođen 1974. godine. Odrastao je u severnom predgrađu Perta, u Australiji. Već je u školi primećeno da je odličan crtač. Diplomirao je engleski jezik i umetnost; živi i radi kao slobodni umetnik u Melburnu. Na početku karijere najčešće je ilustrovao SF i horor priče za magazine, ali je ubrzo postao poznat po svojim ilustrovanim knjigama koje otvaraju društvene, političke i istorijske teme u nadrealnim i snovitim svetovima. Zečevi, Crveno drvo, Izgubljena stvar – neki su od naslova ovih izuzetno popularnih knjiga. Na moju opasku da bismo njegov naslov prepoznali zahvaljujući upečatljivom svetu koji je stvorio čak i kada ne bi bio potpisan na koricama, Šon Tan kaže:

„Toliko sam povezan sa svojim delom da mi je sad teško da stanem po strani i definišem svoj stil – ostaviću čitaocima da o tome sude. Moj specifični svet je mešavina ličnog iskustva i godina koje sam proveo crtajući nestvarne pejzaže i ljude. Ali, čak i oni moji najuvrnutiji junaci najčešće su bazirani na ljudima koje poznajem, ili na kućnim ljubimcima – svejedno da li se to događa svesno ili nesvesno dok pišem ili crtam. Veliki deo radova ima svoj temelj i u proučavanju istorije: puno je ideja koje sam pokupio po bibliotekama i muzejima...”

Primetio sam da je u prvom pasusu biografije (koja se može pronaći na sajtu shauntan.net) istakao podatak da je svoju crtačku karijeru počeo ilustrujući SF i horor priče koje su izlazile po raznim magazinima. To je, naravno, otvorilo uvek zanimljivo pitanje žanra. Da li su horor ili naučna fantastika još od tada bitni za njegovo stvaralaštvo: koliko se služi žanrovskim oruđima...

„Ne toliko horor trenutno, koliko još uvek naučna fantastika, koliko još uvek dovođenje mojih radova u vezu sa žanrom”, kaže Šon Tan. „Mislim da sam pronašao sebe na raskršću nekoliko različitih žanrova. Nisam sasvim siguran kako bih nazvao to ili imenovao čitav moj rad. Tu su elementi naučne fantastike, fantazije, istorijske fikcije, autobiografije, književnosti za decu i stripova. Naravno, i kao čitalac, trudim se da idem što šire, od romana do naučnih magazina, od knjiga za decu i tinejdžere, do knjiga o umetnosti.”

Knjige Šona Tana sastoje se od dva narativna elementa: literarnog i vizuelnog. Čini se da su to dva stvaralačka sveta, pa smo pokušali da dođemo do odgovora na pitanje u kakvom se odnosu nalaze dva „pripovedačka” postupka. Pitanje je da li se i pred autora, svaki put kada počne da ispisuje i crta prvu stranicu nove knjige, postavlja zagonetka: ko će voditi glavnu reč: slovo ili slika. Učinilo nam se da se baš zbog takvog odnosa svako novo delo rađa iz neke vrste eksperimenta.

“To je tačno”, odgovara Šon Tan. „Nikada nisam sasvim siguran koji će pravac biti najbolji za put kojim sam krenuo, tako da isprobavam više različitih pristupa. Ponekad je slika bolje rešenje od reči u tom pokušaju da se uhvati ideja koju želim da izrazim. A ponekad su reči mnogo bolje! Uglavnom, krećem se napred – natrag, ramišljajući čas kao pisac, čas kao slikar.”

Poznavaoci žanra mogli bi da u ilustrovanim knjigama Šona Tana traže uticaje drugih umetnika koji su se možda nesvesno ili svesno ugradili u njegove fantastične svetove. Naravno, apsurdno je govoriti o uticajima, jer stvaraoci najčešće i sami teško da mogu da povuku granice svetova kojima su se oduševljavali kao čitaoci ili gledaoci; kao filmofili, ljubitelji muzike ili popa. No, kako smo primetili da Šon Tan izuzetno dobro poznaje književnost i film, te otkrili njegovu strast prema umetnosti, nismo propustili priliku da ga pitamo za naslove filmova i knjiga u kojima je uživao.

„Volim sve sa elementima fantastike koja nije do kraja objašnjena! Ono gde su stvari čudne, a junaci ipak to moraju da savladaju, ne tražeći pritom odgovor na pitanje zašto je tako”, objašnjava Tan. „Izuzetno me privlači taj magični realizam, kako u knjigama, tako i na filmu. Neobični univerumi koje možemo da vidimo u filmovima tipa Delicatessen, Brazil ili The Triplets of Belleville. Kao dečak bio sam opsednut Star Warsom, filmom The Dark Crystal... Prve knjige koje sam zaista voleo bile su priče Reja Bredberija koje sam čitao već sa dvanaest ili trinaest godina. Svakako da u mojim knjigama možete da vidite ponešto od njegovog uticaja”, ističe Šon Tan.

Stiče se utisak da film spaja i pokreće dva aspekta Tanovog pripovedanja: crtež i priču, vizuelni i narativni deo. Naravno, nismo zaboravili da našem sagovorniku postavimo pitanje o filmu Izgubljena stvar koji mu je doneo najveće filmsko priznanje: Oskara za najbolji kratki animirani film u 2010. godini. Radnju ovog petnaestominutnog ostvarenja (koje bi onima koji još uvek nisu imali u rukama neku od ilustrovanih knjiga našeg sagovornika moglo otkriti deo njegovog fantastičnog sveta) – Šon Tan smešta u distopijski Pert. Dečak koji sakuplja plastične flaše na plaži, jednog dana nailazi na čudnovatu kreaturu: nešto nalik spoju bojlera, krabe i oktopoda. Šta je to, da li je stvar izgubljena, kome pripada – samo su neka od pitanja koje otvara nagrađeni film, nastao po Tanovoj ilustrovanoj knjizi iz 2000. godine. Kako je izgledao rad na filmu?

„To je teško pitanje, jer je to bio tako dug proces”, objašnjava Šon Tan. „Kratak odgovor išao bi ovako: velika saradnja, rad sa drugim umetnicima, što je bilo potpuno neobično za mene. Ali, video sam da režiranje filma nije nešto baš toliko složeno kako sam na početku zamišljao. Znao sam kako će stvari izgledati, kako će se pokrenuti i kako će zvučati. Najteži deo bilo je prenošenje svega toga na ekran sa ograničenim budžetom i resursima.”

A onda je Šon Tan dobio Oskara. Dok je sa svojim saradnikom Endrjuom Ruemanom stajao na pozornici Kodak teatra, rekao je: „Vau, ovo je stvarno prilično nadrealno. Naš film govori o kreaturi na koju niko ne obraća pažnju, a ovo ovde sad – divna ironija!” Ko bi odoleo da ne upita Oskarovca – kakav je osećaj...

„Vrlo, vrlo čudan – skoro kao da sam se našao u nekoj od svojih priča!”, objašnjava Šon Tan. „Naravno, bilo je to uzbudljivo, vrlo zabavno, ali i stresno iskustvo, jer ranije nisam učestvovao u tako velikim, javnim događajima (nikad nisam baš toliko bio u centru pažnje). Ustvari, propustio sam najveći deo ceremonije dodele Oskara, jer je naša nagrada dodeljivana ranije, pa je ekipa (sedmoro nas, koliko je moglo da uđe) u istom trenutku izašla u bar da proslavi. Sve je to dosta neobično iskustvo u odnosu na samo stavarnje filma; kad satima sedite u sobici, najčešće u potpunoj tišini, sa nekoliko ljudi koji komentarišu ono što radite.”

Mića Vujičić (NIN, 5. maj 2011.)