Rebeka Solnit  igra na liniji led – staklo – ogledalo. Nakon što majka počne da oboleva i sve se teže snalazi u prostoru i vremenu, književnica počinje da brine o njoj, skladišteći kajsije iz bašte na podu svoje sobe. Esejistička knjiga Izdaleka blizu otvara se opisom slatkih plodova koji polako počinju da gnjile, ali kao što gomila voća postepeno krene da liči na nekakav živi organizam, tako se i proza razvija i širi. Ona razmišlja o priči i pričanju; u storiju uvodi i Frankenštajna i Hansa Kristijana Andersena, ali tako da sve naposletku izgleda kao savršena celina. 

Autorka hoda po ivicama autobiografije, nauke o prirodi i filozofije, ispisujući dobre priče. Čim se preseli u veliki grad, brižna majka šalje joj isečke o devojkama silovanim i ubijenim na gradskim ulicama, kao upozorenje.

Delo Izdaleka blizu  (izdavač: Geopoetika; prevod: Vuk Šećerović; s posvetom „za majke i kurjake“) okovano je snegom i ledom. „Kod Roberta Makfarlejna ima priča o Evropljanki čiji je otac bio planinar koji je nastradao negde visoko na Himalajima kad je ona bila još sasvim mala devojčica“, piše na 44. stranici. „Kada joj je bilo dvadeset godina, otišla je da vidi mesto gde je nastradao i ustanovila da je izronio iz svoje grobnice, tako da je mogla da mu osmotri smrznuto, netaknuto lice i da odseče uvojak njegove kose.“

Poručuje da je opasno kada čovek ne poznaje sebe: opasno po sebe i po druge. Misleći o svetu knjige kao svetu samoće, „u kojem se susrećemo jedni s drugima“, hrabro piše o svom životu, esejizirajući o Ptici trkačici i Peri kojotu, polarnim ekspedicijama i Islandu. 

Če dobija posebno mesto! Govori o filmu Dnevnik motocikliste, bolnici za leprozne u Kordobi, ali pre svega o boli koja nam omogućuje da osetimo sebe. Saznajemo da je Ernesto Če Gevara od detinjstva patio od teških asmatičnih napada. U trenutku kada ga je upucao, agent CIA najednom je shvatio da teško diše i od tog dana, do kraja života, imao problem s disanjem. 

U Harper’s magazinu, od daleke 1851, postoji kolumna Easy Chair koju u našem dobu piše upravo Rebeka Solnit. Rođena je u Konektikatu, odrasla je u Kaliforniji. Sa sedamnaest godina otišla je u Pariz na studije. Do sada je objavila dvadesetak knjiga o geografiji, istoriji, umetnosti, politici, hodanju, feminizmu… Živi u San Francisku. Od 1988. bavi se isključivo pisanjem.

Rebeka Solnit: Pa, forma ove knjige nastala je dok sam prijateljici objašnjavala Hiljadu i jednu noć i shvatila da bi priča u priči mogla da bude moja struktura. Htela sam oblik koji će odraziti ideje unutar priče, ogledanje, možda nekoliko krugova lavirinta (u kome idete od ruba ka centru, ali se takođe vraćate s ivice u sredinu). Naravno, ogledala i lavirinti deo su knjige, kao i ideje o putovanjima; šta je daleko kada je blizu, šta blizu kada je daleko. To je knjiga o načinima na koje se spajamo, kako smo povezani, i kako ne možemo da se spojimo. Morala sam da pronađem pravu formu. Izdaleka blizu je poput odraza u ogledalu, jer sadrži sedam poglavlja odvojenih naslovima, a potom se prvih šest ponavljaju u obrnutom smeru. I svaka od tih celina ogleda jedna drugu. Na primer, dve glave pod naslovom Led bave se ženama na hladnim mestima. Prvo, Meri Šeli piše Frankenštajna, zatim žena iz arktičkog predela koja je preživela uz pomoć kanibalizma i postala veliki dobrotvor u svojoj zajednici… 

Nisam razmišljala o tome. Pretpostavljam da je tako. Uvek sam zainteresovana za obode, više nego za centar. Premda predgrađe nije ni ivica, ni centar, već sredina.

Postoji način na koji nove tehnologije čine da daleko postane blizu, ali po cenu da ono što je blizu postane nevidljivo ili udaljeno – mučan tip daljine. Naslov mi je otvorio put da izložim koliko smo često udaljeni od nekoga ili nečega što je pored nas, ili bliži nekome ili nečemu što je daleko. Kako razdaljina može da bude i emocionalna i geografska…

Postoji mnogo načina da gledate na Google Earth. Korisna alatka. Pomak od papirnatih mapa, ali zapravo ja sam napisala u svojim atlasima da su stare mape interaktivnije od digitalnih. Zato što treba da ih prostudirate, naučite neke od informacija koje se na njima nalaze, a ne da im se samo povinujete. Vi ste gospodar mape, ali sluga digitalne aplikacije koja zadaje pravila. Konačno, mislim da je Gugl veoma uznemiravajuća kompanija, koja pokušava da uspostavi monopol u mnogim oblastima i nagomilava ogromne količine podataka o nama. Često kažem da istočnonemački Štazi  i Kremlj nisu ni sanjali o tako visokom mestu na lestvici kada je reč o sakupljanju ličnih podataka i upadima u privatnost koje je Gugl dostigao.  

Htela sam da razmišljam o bolu, da vidim kako funkcioniše, kako razmišljamo o njemu, kako može da nam služi, kao što nas muči. Na mene su uticale budističke ideje o bolu. Bila sam fascinirana načinom na koji obamrlost može da bude opasna jer ono što ne osećaš – ne možeš ni da zaštitiš. Doktor koji je skrenuo pažnju na obamrlost kod bolesnih od lepre doveo me je do misli da bol može da predstavlja važnu informaciju.

Vi i ja verovatno različito gledamo na to šta znači reč revolucija, kada se uzme u obzir iskusto vaših ljudi koji su živeli u komunizmu. Možda su revolucije iz 1989. godine još uvek žive za vas, kao i za mene (iako sam ih samo gledala, sa uzbuđenjem, izdaleka). Ljudi oko mene ostaju strahovito uzbuđeni kada govorimo o revoluciji, ali sa drugim idejama šta su revolucije i šta bi mogle da budu, kao i šta dolazi posle. Ideje i pitanja. Oboriti režim samo da bi imao drugu garnituru vlasti koja vlada nije trenutno ideal većine ljudi. Bio je, u Če Gevarinoj eri. Mislim da danas zamišljamo revolucije  kao društvene, kulturološke i ekonomske transformacije koje ne moraju da uključuju promenu režima. Postoje i ljudi koji su vrlo cinični kada je reč o revolucijama, ali često se radi o lenjom cinizmu koji zaključuje da sve revolucije vode u totalitarizam ili da nijedna nije uspela. Dokazi koje imamo, od Francuske revolucije pa do ove nedelje, složeniji su i interesantniji od toga.

Ono što je uvek značila: da žene imaju ista prava kao i muškarci. Feminizam je borba koja ima za cilj da zagarantuje takva prava, slično kao glasačko pravo, i suptilan način priznavanja kulturološke prihvatljivosti  i odstupanja. Kako čak i razgovor za vreme ručka može biti arena u kojoj se odmerava moć.

Razmišljam o zastrašućujoj noćnoj mori koju predstavlja Donald Tramp: fašizam sa manjim izlivima besa. I mislim da je užasavajuće koliko ga veliki broj belaca podržava u tome. Među Afroamerikancima ima podršku jednaku nuli, i ti bi ljudi trebalo da budu ponosni na tu činjenicu. A kada govorimo o Hilari Klinton, razmišljam kako bismo mogli da je nateramo da se usredsredi na probleme koji mene najviše zanimaju, pre svega klimatske promene. Ljudi u Americi govore o političarima kao da su oni gotov proizvod, kao da se ne može izbeći to što će da učine. Ali toliko je toga do nas. Ako se organizujemo, borimo, učestvujemo, možemo ponekad da ih nateramo da rade stvari koje se nadamo da će uraditi ili da ih osujetimo da učine ono čega se plašimo. 

Ako mislite na klimatske promene, one su već tu, na vrhuncu. Grenland i polarne kape se tope, okeani postaju sve kiseliji, vreme je poludelo; u avgustu u jednom trenutku Kaliforniju su zahvatili veliki požari, a Luizijana je bila u središtu jezive poplave koja se događa jednom u hiljadu godina, kada nam se dobrano činilo da živimo u onome što su ljudi pre deset godina zamišljali kao daleku budućnost. Nije daleko; ovde je. Izdaleka blizu nije politička knjiga ni na jedan očigledan način, ona je o empatiji i mašti koje su ključ kako za naše političke, tako i za naše lične živote.

(NIN, 6. oktobar, 2016.)