Pisac Tom Rahman govori za Nin o svom romanu Imperfekcionisti i novinskim redakcijama kojih više nema

Svetlo iz frižidera

Izdavačka kuća Booka objavila je roman Imperfekcionisti Toma Rahmana, knjigu koja se našla na listama najboljih izdanja te godine po mišljenju Njujork tajmsa, Vašington posta i Amazona. Prevedena je na petnaest jezika i prodata u više od milion primeraka. Imperfekcionisti govore o sudbinama novinara koji rade za engleski list sa sedištem u Rimu. Tom Rahman rođen je u Londonu. Odrastao je u Vankuveru, diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za novinarstvo Univerziteta Kolumbija. Radio je kao dopisnik iz Rima agencije Asošijeted pres i kao reporter u Indiji i Šri Lanki. Bivši urednik Internešnel herald tribjuna u Parizu, danas živi u Londonu – kao pisac.

Nin: Kada ste prvi put pomislili: trebalo bi da napustim novinarstvo i počnem da pišem prozu?

Tom Rahman: Kao dečak želeo sam sam da budem filmski reditelj. U književnost sam se zaljubio dok sam bio na Univerzitetu Toronto. Tamo sam prvi put pokušao da pišem kratke priče i da sanjam kako ću jednog dana objaviti roman. Da bih sproveo u delo takav plan, proveo sam godine sakupljajući iskustva kao reporter, živeći u različitim zemljama. Kad je trebalo da napunim trideset, napustio sam novinarstvo i počeo da pišem.

Svako poglavlje vašeg romana govori o drugom članu redakcije (glavni urednik, šef deska, dopisnik iz Pariza, honorarac iz Kaira, čitalac...). Kako ste došli do ovakve forme?

Prvo sam osmislio razne likove i različite priče. Ali, želeo sam da napišem roman, ne zbirku kratke proze. Zato sam tražio zajedniču postavku koja bi obuhvatila sve storije. Novinarstvo, svet koji dobro poznajem, čini se posebno interesantnim, s obzirom na dramatične promene koje su zadesile industriju. Kako bih zajedno zašio odvojene priče, prepričao sam istoriju novine u kojoj rade moji junaci, postepeno prevodeći njihov pad iz prošlosti u sadašnjost.

Jedna junakinja romana mora da sklopi Rubikovu kocku ukoliko želi da pročita očevu poruku. Čitanje vaše knjige liči na sličnu igru?

Nadam se da ne liči previše na Rubikovu kocku, jer nikada nisam uspeo da je sklopim do kraja. Izludela bi me posle tri minuta! Volim da mislim o knjizi kao o slagalici koju jednostavno sklopite okrećući stranice.

Postoji scena u kojoj stari novinarski vuk ne zatvara vrata frižidera da bi video u mraku. Pomislio sam da današnje novinske redakcije izgledaju kao da ih gledate kroz neko slično svetlo. Kroz otvorena vrata frižidera...

To su danas često tiha mesta. Veliki kancelarijski prostori sa fluorescentnim osvetljenjem i nekoliko ubledelih službenika koji žvaću grickalice. Nažalost, novinske redakcije mogu da budu tužna mesta. Kriza u novinama znači da se od novinara više očekuje, a da mu se, u isto vreme, daje manje resursa. 

U pozadini priče pronalazimo stvarne ličnosti, aktuelne događaje, političare. Čini mi se da oni predstavljaju kičmu romana. Koliko je važno da se proza naslanja na dokumentarno?

Jezgro knjige čine izmišljeni likovi. Šta se događa s njima nakon što napuste redakciju, šta je s njihovim privatnim životima... Ali, ja sam želeo da ponudim čitaocima i autentničan uvid u svet svetskih medija, naročito u doba ovako radikalnih promena. Reč je o romanu o ljudima bez korena, ali o romanu ukorenjenom u sadašnjosti.

Dopao mi se Artur Gopal. Piše nekrologe, neko mu kaže da izgleda kao pogrebnik koji dolazi da uzme meru. Da li vaš roman uzima meru starom tipu novinarstva?

Kada sam pisao Imperfekcioniste, jedna vrsta novinarstva je nestajala. Nadam se da sam napisao knjigu koja će pogoditi ljude bez obzira na novi kontekst. Srećan sam ukoliko mi je pošlo za rukom da sačuvam mali snimak izbledelog sveta koji je tako dugo bio deo naše kulture.

Vaši junaci govore i o internetu. Kako gledate na veb novinarstvo?

Toliko se toga promenilo otkako sam ušao u posao 1998. godine. Danas još uvek ima fantastičnog novinarstva, ali i previše đubreta. Manje finansiranja znači manje novinarstva, više mišljenja i puno reči a da se ništa ne kaže. Besplatno ne znači uvek i bolje. Tačnije, nikada nije zaista besplatno. Ljudi će postepeno steći naviku da plaćaju dragocenu informaciju ili će morati da prihvate medije koji krivotvore. Sva dalja predviđenja su uzaludna: tehnologije će odrediti šta i kako znamo. Nekoliko genijalaca iz Silicijumske doline može da kaže šta će biti s tehnologijom. Pisac poput mene može samo da posmatra.

Koliko se vaš život promenio? Kako je izgledao radni dan dok ste bili novinar, kako sada kada ste književnik?

Kad sam bio novinar, reagovao sam na događaje. Kada sam radio kao urednik, reagovao sam na rokove. Sad kad sam pisac, ne moram da reagujem. Moram da iniciram, pridržavam se strogog rasporeda, čitam i pišem onoliko sati koliko mogu. Srećan sam kada me radni dan iscrpi. Postajem džangrizav kada vreme prođe u lenjosti. To me uči da radim koliko mogu.

Uskoro izlazi vaša nova knjiga?

Zove se Uspon i pad velikih sila. Govori o knjigama, putovanjima po svetu i poslednjih pedesetak godina svetske istorije.

Mića Vujičić (Nin, 22. maj 2014.)