Poznata francuska spisateljica Florans Noavil govori za NIN o romanu Vezanost u kome opisuje fatalnu ljubav srednjoškolke i njenog nekoliko decenija starijeg profesora
„Kada sam ugasila farove, nastala je potpuna tama. Tama koju su zaboravili u gradovima. Naslepo sam otvorila kuću. Prepoznala njen miris“, piše na početku romana Vezanost Florans Noavil. Francuska romansijerka, književna kritičarka, esejistkinja i novinarka, poznata po svojoj biografiji Singer ili delu posvećenom ekonomskoj krizi pod naslovom Završila sam ekonomski fakultet i izvinjavam se zbog toga – napisala je knjigu o ljubavnoj vezi sedamnaestogodišnjakinje i nekoliko decenija starijeg profesora. Ćerka otkriva tajni život majke koje više nema, njenu ljubavnu vezu s mnogo starijim muškarcem. Vezanost je filmična priča sastavljena od fragmenata, književnih i filozofskih citata.
Izdavačka kuća Arhipelag, koja je objavila knjigu u prevodu Gorice Todosijević, ugostila je Florans Noavil na ovogodišnjem Beogradskom festivalu evropske književnosti.
NIN: Na prvoj stranici vašeg romana, junakinja kaže da hoće da izdvoji tu silu, silu privlačnosti, dok pod lupom posmatra fragment lude ljubavi, van svake logike i svakog razuma. Kako ste počeli da pišete Vezanost?
Florans Noavil: Imam tri ćerke. Jedna od njih, srednjoškolka, došla je iz škole i rekla da njena drugarica iz razreda izlazi s profesorom filozofije. Ona ima sedamnaest, a on četrdeset devet godina. „Čini se da su ludo zaljubljeni jedno u drugo.“ Dobro se sećam. Razgovarali smo u kuhinji našeg stana u Parizu. Moja druga ćerka rekla je da je to odvratno. „To je stvarno odvratno.“ Jedna od njih je dodala: „Pitam se šta se događa u glavi mlade devojke koja se zaljubi u dinosaurusa.“ Pomislila sam da je to dobro pitanje. Setila sam se Lolite, Nabokova. Ali, ta priča ispričana je iz perspektive muškarca. Ne znamo ništa o Lolitinim osećanjima. Palo mi je na pamet kako bi bilo sjajno da neko ponovo ispriča priču o Loliti iz ženskog ugla.
Knjigu čine vrlo kratka poglavlja u čijim su naslovima imena Mari i Ane. Njih dve paralelno pripovedaju. Kako ste došli do ovakve forme?
Ideju mi je dao razgovor iz kuhinje. U romanu, ćerka (Ana) pokušava da razume svoju majku (Mari) koja je imala aferu s profesorom kad joj je bilo sedamnaest. Mari je mrtva, ali Ana otkriva njeno dugačko ljubavno pismo koje je napisala profesoru. Želi da sazna ko je on zapravo bio. Na kraju ga pronalazi. Roman je psihološki triler o čudnoj ljubavnoj priči.
Vidimo junakinju kako potpisuje biografiju koju je upravo objavila. Čitalac će se sigurno setiti vaše knjige o Singeru, kao i da ste nam rekli kako je vaš suprug bio ljubomoran što toliko vremena provodite pišući biografiju velikog pisca. Koliko je autobiografskog u Vezanosti?
Manje ili više – ja sam Mari. Desila mi se ova priča. Ali autobiografija je samo polazna tačka. Roman otkriva šta nam se događa kad se zaljubimo, odljubimo… Naravno, univerzalna stvar.
Ana u romanu pravi intervju sa Marijom Kodamom, Borhesovom suprugom. Da li ste nekada razgovarali s njom?
Da, nekoliko puta. U Buenos Ajresu i Frankfurtu. Želela sam da je pitam o vezi s Borhesom i kakav je osećaj imati ljubavnika koji je nekoliko decenija stariji od vas. Kako ljudi reaguju. Zašto su tako šokirani i puni kritike. I kako mlada žena može da se zaštiti od toga da bude odbačena od sredine. Kada govorimo o Vezanosti, Mari, moja glavna junakinja, skida naočari i ne može da vidi ostatak sveta, pogotovo ljude koji osuđuju njenu neobičnu ljubav. Pitala sam Mariju Kodamu kako se ona nosila s tim, mislim na način kako vas ljudi gledaju i slično. Zastala je na trenutak i rekla: „Način na koji me ljudi gledaju... Znate, ja sam kratkovida!“ To je bila takva slučajnost. Nisam mogla da poverujem!
Nekoliko puta ispisujete reč biografija. Čini se da je ona bitna kada govorimo o vašoj književnosti…
Pitam se kako neko može da negira očiglednu vezu između biografije i dela. Pomislite na Prusta, na Montenja i mnoge druge. Kad mi se nešto dogodi ili kada osetim nešto što baš na razumem, pomislim da bi to mogao da bude dobar početak romana. Ako ja ne razumem, verovatno ima i drugih koji ne razumeju. Pišem da bih pojasnila stvari koje nisu jasne. Pišem o stvarima koje baš ne shvatam. O bipolarnom poremećaju u Poklonu ili misterioznoj ljubavi (zašto volimo ovu osobu, a ne onu) u Vezanosti. O psihičkoj bolesti u romanu koji će biti objavljen u septembru sledeće godine. Misterija je moj motor. Ona je u korenima mog pisanja.
Vezanost i biografska knjiga o Singeru imaju nešto zajedničko. Idete za nečijim tragovima, otkrivate život druge osobe…
Kako postajemo to što jesmo? Šta nas tako duboko oblikuje? Pitanja su koja me fasciniraju…
Često pominjete i melanholiju.
Na planetu smo stigli slučajno i kada umremo, svet neće biti briga. Na neki način, čitav naš život je apsurdan. Kao da smo u Beketovom komadu. Kako da ne budemo melanholični? Ali opet u Poklonu, na primer, junak otkriva kako melanholija može da bude izvor energije. Zaista, u stvarnom životu, mnogi su geniji bili melanholični ili imali bipolarni poremećaj. Pomislite na Van Goga, Kjerkegora, čak na Čerčila…
U priču ste ugradili citate iz dela drugih pisaca?
Da. Kao omaž. Licemerno je postupati, stvarati, pisati kao da nikome ništa ne dugujemo. Mi smo svi pod uticajem, čak stvoreni od onoga što smo videli, čuli i pročitali. Uticaji nas oblikuju. Zašto to ne priznati? Zašto se ne zahvaliti citatom?
Šta sada pišete?
Roman o erotomaniji. Kao i obično mešam više stvari: književnost, filozofiju, neuro-nauku. Poremećaj u mozgu savršeno je polje da radite tako nešto.
Pratite za Mond književnost prevedenu na francuski jezik. Da li biste nam otkrili koje knjige trenutno stoje na vašem noćnom stočiću?
Ivo Andrić, Ismail Kadare, Klaudio Magris, Boris Pahor, Imre Kertes. Radim na knjizi o Srednjoj Evropi. Biće to zbirka profila koje sam napisala i objavljivala u Mondu.
(NIN, 9. jul 2015.)