Intervju: Delfina Lerise, korediteljka filma o fudbalskim sudijama „Les Arbitres“ govori za „Nin“ o tome kako je snimljen jedan od najboljih prošlogodišnjih dokumentaraca

Fudbalski sudija je šerif iz kaubojca

Dokumentarni film “Les Arbitres” (“Sudije”) čiji je internacionalni naslov nešto dramatičniji - “Kill the Referee” ili “Ubi sudiju”, kratka je i uzbudljiva crtica o fudbalskim sudijama; ljudima o kojima ništa ne znamo, koje nikada nismo upoznali, ali koje ipak iz sve snage mrzimo. U dogovoru sa UEFOM, reditelji Iv Inan, Erik Kardo i Delfina Lerise pratili su u korak najpoznatije “delioce pravde” na Evropskom prvenstvu u fudbalu 2008. godine i prikazali nam kako zapravo izgleda njihov život na delu. Hauard Veb - kome su Poljaci opasno pripretili nakon meča Austrija-Poljska, kada je navodno čak i poljski premijer izjavio da bi želeo da ga ubije -  postao je sa kolegom Rozetijem i još nekim arbitrima - junak uzbudljivog filma u kome najpoznatije svetske arbitre prvi put vidimo izbliza. Ekipa filma “Les Arbitres” neprekidno je sa njima. Prati ih na pripremama, zavlači se u svlačionicu, prisustvuje sastancima,  sa njihovim je porodicama dok uz televizor strepe da sve na meču bude kako treba.
O popularnom filmu razgovarali smo sa jedinom damom iz rediteljske trojke. Delfina Lerise je rođena u Normandiji. Autorka je čitavog niza kratkih filmova o plesačima i koreografima, a njen prvi film "Comme à Ostende" (Kao u Ostendeu) prikazan je na mnogim svetkim festivalima. Nakon dokumentarca o fudbalskim sudijama, Delfina Lerise snima dokumentarni film o modi u Belgiji. Kako ističe, scenario za njen drugi film uvršten je u producioni plan za 2010. godinu.

Nin: Kako ste došli na ideju da snimite film o fudbalskim sudijama?

Delfina Lerise: Zapravo, UEFA je odlučila da napravi film. Pitali su ljude iz marketinške ekipe kako bi bilo da naprave tako nešto, a oni su pozvali Žana Libona, producenta belgijske televizije RTBF. Libon je otac čuvenog progarama „Strip Tease“. Kratkih dokumentarnih priča o životu u Francuskoj i Belgiji.

Režirali ste zajedno sa kolegama Ivom Inanom i Erikom Kardoom. Kako ste organizovali rad rediteljske trojke i koncipirali ovako složen filmski projekat?

Iv Inan je novinar i reditelj dokumentaraca; u pomenutom programu “Strip tease” bio je šef ekipe reditelja. Erik Kardo je reditelj programa, ali u Francuskoj; Žan Libon je umetnički diretktor i supervizor tog velikog projekta. To je ekipa! No, hajde da se vratimo na naše junake, oni su važniji. Neke od glavnih likova našeg filma odabrali smo tokom prirema koje su imali u Švajcarskoj, tri meseca pre početka šampionata.

Svaki od reditelja imao je posebno zaduženje. Šta je bila vaša specijalnost?

Bila sam zadužena za život sudija u hotelu, ali i za tribine. Mogu da vam kažem da baš nisam bila dobrodošla u svlačionici. Bez obzira, bila sam nekako srećna. Treba osetiti tu užasnu atmosferu u sudijskoj svlačionici pre meča. Bukvalno se oseća strah! Takođe, bila sam zadužena za porodice sudija. Paralelno sa samim mečom, pratili smo kako članovi porodice gledaju utakmicu. Roditelji sudije Hauarda Veba su divni i za mene je to najlepši susret koji sam imala tokom rada na filmu. Bilo je sjajno sa ženom i decom arbitra Roberta Rozetija. Porodice su njihova prava podrška, njihovi fanovi. Bilo je uzbudljivo otkriti nešto što ranije nisam mogla ni da pretpostavim. I fudbalski sudija može biti heroj! Videli ste kako roditelji arbitra gledaju utakmicu. Zainteresovani su isključivo za nastup svog sina. Osećate veliku tenziju, puno ljudskosti, emocija…

Čini mi se da je najbitniji momenat u filmu to što čujemo razgovor između sudija tokom meča (glavi sudija neprekidno je u kontaktu sa pomoćnicima preko slušalice i mikrofona). Vaš film otkriva pravu dramu među njima - uzbuđenje za koje do sada nismo znali. Oni podržavaju jedni druge, ali se i prepiru, uzdišu, psuju, smeju…

Sudije uopšte nisu znale da ih čujemo, kao ni da snimamo njihove razgovore. To je bio tajni dogovor između naše ekipe i UEFE. Da to nismo imali – ne bismo imali ni film! Razgovor među sudijama koji publika ne čuje, prava je priča o utakmici. Osećamo strah, tenziju, strast i tragediju. Zvuk je najvažniji aspekt konstrukcije filma. Međutim, neki od njih su bili zaista razočarani kada su otkrili “tajnu” na javnoj projekciji u Lokarnu. Objasnili smo im nekako, i oni su na kraju razumeli, da je suština projekta bila da prikaže stvari onakvim kakve zaista jesu. Nismo bili zaduženi da napravimo ispeglani reklamni spot o UEFI i arbitrima. Još smo na početku odlučili da pravimo istinitu i iskrenu priču, da prikazujemo i najlepše i najgore stvari. Neke sudije su bile uplašene od snimanja tokom šampionata, jer imaju male rituale i puno emocija. Tokom celog prvenstva ubeđivali smo ih da smo reditelji, a ne novinari, da ćemo napraviti film o stvarima kakve jesu. Ubeđivali smo ih da ne igramo protiv njih, da svi zajedno radimo na filmu. Ipak, nije bilo lako napraviti dobar kadar uz nepoverenje i gard koji su imali.

Na kraju finala, komesar kaže sudijama, želeći da im uputi najveći kompliment: „Niko ne priča o vama!“ Učinilo mi se da je to ključna stvar: najbolji si sudija kada niko ne priča o tebi. Šta je vama bilo najzanimljivije?

Retko se događa, ali se ipak dogodi, pa osetiš da je sudija deo igre. Kad postaneš svestan toga, oni ti postaju veoma važni u fudbalskom okršaju. Vidiš ih kako su srećni i ponosni što su tamo; kako se šale sa igračima. Mislim da se to najbolje primećuje u onom meču na kome pada kiša. Sudi Peter Frojtfeld sa timom sudija iz Švedske. Turska protiv Češke, dobra utakmica. Tenzija je strašna, tako da igračima treba sudija, neophodna su im čvrsta pravila. No, u suštini, život sudije nije naročito interesantan. Ne dobijaju tako puno love kao igrači, vređaju ih, odvojeni su od porodice, ali su ipak u središtu igre. Fudbal je čudesan sport, uvezan sa ekonomijom i politikom. Internacionalni sudija ima super život tokom deset godina karijere, a sudija u nacionalnoj ligi  nema takvu satisfakciju; mislim da to čak nije isti posao. Biti internacionalac – to je vrh profesije.

U filmu „Les Arbitres“ primećujemo elemente trilera, ali i obrise nekih drugih žanrova. Kakva je bila vaša „filozofija kompozicije“ na početku?

Želeli smo samo da imamo priču. Ako nemaš priču, nemaš ni film. Bili smo nešto u stilu „huis clos“, iza zatvorenih vrata, u hotelu sa dvanaest sudija iz cele Evrope. Jednostavno, treba nešto da se dogodi i objasni posao sudije, bolje nego što će to učiniti intervju ili komentar. Odbili smo da radimo artificijelno, da imamo neki intervju ili glas spikera iz offa. Blizu smo života, u realnosti – to je princip našeg dokumentarca.  Pokušali smo da uhvatimo istinu u stvarnosnoj situaciji. Ne da napravimo film o sportu, već da prikažemo mehanizam jedne velike „kompanije“. Sudije su u tom slučaju radnici koji za čas mogu da dobiju otkaz. Postoji hijerarhija, tu su pravila i kodeksi. Pritisak na meču, pritisak van stadiona.

Mrzimo sudije, a ništa o njima ne znamo! Da li se vaš film može gledati kao „metafora“ iz koje bismo mogli pročitati neku vrstu patološkog odnosa na relaciji kolektiv – pojedinac?

Mislim da svako može razumeti film onako kako mu odgovara. Čini mi se da je je sudija metafora slabog i malog čoveka. U fudbalu je kao i u politici. Želeli biste da imate svoja pravila, jer vam novac i slava daju privid moći. Hoćete da igrate baz pravila, jer želite pobedu. Tako je i na meču. Hoćete da igrate, da pobedite i da radite šta hoćete. Sudija je tu bitan, jer vas upravo on vraća u realnost, kaže vam: „Neće to tako moći“, ne možeš da radiš šta hoćeš...

Kada biste morali da uporedite fudbalske sudije sa herojima iz istorije filma – sa kim biste ih uporedili?

Najpre sa šerifom iz kaubojca! Čini mi se da oni zapravo nisu heroji, već da samo rade svoj posao. Vole igru i fudbal. Pravi heroji svakako ostaju igrači, ali sudije zaslužuju film i više poštovanja, svakako.

Mića Vujičić (NIN, 8. april 2010)