Poznati norveški filozof Laš Fr. H. Svensen, pisac „Filozofije zla“, govori za Nin o norveškom masakru i o svojoj knjizi u kojoj je zlo podelio na četiri osnovna tipa

Četiri osnovna tipa zla

Knjige norveškog filozofa Laša Fr. H. Svensena prevedene su na dvadeset dva jezika. Profesor filozofije na univerzitetu u Bergenu do sada je objavio „Filozofiju dosade“, „Filozofiju mode“, „Filozofiju straha“ i „Filozofiju zla“ – studije koje su se brzo našle na bestseler listama. „Filozofija zla“, koju je pre pet godina objavila beogradska Geopoetika, skrenula je ponovo pažnju svetske javnosti kada je prošle godine objavljena na engleskom.

Jedna od osnovnih Svensenovih teza jeste da je o zlu gotovo nemoguće pričati, jer smo izgubili rečnik kojim bismo govorili o njemu. „Gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Žan Bodrijar se pita kuda je zlo danas nestalo i odgovara da je ono svuda. To me podseća na Andersenovu bajku Snežna kraljica, u kojoj se đavolovo ogledalo – koje izobličava na zlo sve što se u njemu ogleda – razbija, a krhotine dospevaju u oči i srca ljudi, tako da oni vide zlo i ružnoću kuda god da pogledaju. Za većinu nas pojam zla nije primarno vezan uz svakodnevnu realnost i naša svakodnevna iskustva, već nam se zlo prenosi putem masovnih medija. Zlo je, tako, istovremeno i odsutno i sveprisutno – odsutno iz našeg konkretnog iskustva, a sveprisutno u medijskoj stvarnosti.“

Nin: Vaša zemlja doživela je veliku tragediju kada je 22. jula desničarski ekstremista Anders Bering Brejvik ubio sedamdeset sedam ljudi. Vi ste pročitali njegov „manifest“ i njegove „postove“. Ukoliko se ne varam, zaključili ste da je paranoik koji ni sam ne razume knjige koje citira...

Laš Svensen: Ubicu je svakako vodila ideologija. On tvrdi da su muslimani izvršili invaziju na Evropu, kao i da su im u tome pomogli oni koje naziva „kulturnim Marksistima“ što je toliko široka kategorija da zapravo uključuje sve glavne političke partije u Norveškoj – od krajnje levice do krajnje desnice. Dalje ističe da se neophodne promene ne mogu ostvariti demokratskim sredstvima i da je nasilje jedina alternativa. To je paranoična logika, po kojoj su njegovi neprijatelji svi oni koji ne misle isto kao on, te da će ga proganjati zbog njegovih stavova. Nakon toga, jasno su izražene megalomanijske zablude: on sebe vidi kao spasioca zapadne civilizacije koga će biti slavljen u budućnosti. Primećuje se i jak reakcionarni trag u njegovom manifestu; nadugačko raspravlja zašto je davanje prava ženama bilo greška i zašto treba vratiti rodne razlike kakve su postojale pedesetih godina prošlog veka. 

Šta mislite o spisku knjiga koje navodi kao svoje omiljene?

On navodi niz filozofskih dela u svom manifestu, tvrdeći da tu njegove omiljene knjige. Očigledno želi da ga smatraju ozbiljnim misliocem. Međutim, izgleda da on nije razumeo nijednu jedinu reč Tomasa Hobsa ili Džona Stjuarta Mila – ja sumnjam da je ikada zapravo pročitao ove knjige – nije to ništa drugo nego poza.

Tragedija u Norveškoj potresla je svet. Da li ste možda pokušali da objasnite i definišite taj masakr koji je počinio desničarski ekstremista, naravno, na tezama koje ste izneli u svojoj knjizi pod naslovom „Filozofija zla“?

Brejvik je jasan primer onog što nazivam ideološkim zlom. Možemo razlikovati četiri osnovne vrste zla. Prvo je demonsko zlo – najmanje relevantan tip zla. Ovaj oblik definiše se kao činjenje zla upravo zato da bi se činilo zlo. Taj tip smatram fikcijom koja nije relevantna za razumevanje stvarnog, ljudskog zla. Drugi tip je instrumentalno zlo – neko čini zlo, ali znajući da to radi, sve u cilju postizanja nekog cilja. Cilj može biti moralno prihvatljiv, ali podrazumeva zlo. Prema tome, instrumentalno zlo odnosi se isključivo na sredstva, a ne na cilj...

Kako prepoznajemo ideološko zlo?

Do ideološkog zla dolazi kad izvršilac radi nešto loše u uverenju da čini nešto dobro. Uzmimo kao primer Krstaše ili veštice i suđenja jereticima. Nema sumnje da većina učesnika u ovim događajima smatra sebe predstavncima dobre strane. U širem smislu, teroristi se mogu definisati kao idealisti koji su uvereni da stoje na strani dobra. Shodno tome, ono što oni rade izgleda kao opravdano u borbi protiv zla. Sama činjenica da je njihova ideologija izopačena ne čini ih manjim idealistima. Za „idealiste“ – za razliku od onih koje čine instrumentalno zlo – zlo nije samo moralno prihvatljivo, već je i pravo da se povredi drugi „u svrhu dobra“. Smatra se da je neprijatelj otelotvorenje zla protiv koga se mora boriti. Može da prepozna nekakvu akciju kao jadnu, ali i dalje insistira da je ona opradvana nekim višim ciljem. Oni koji čine zlo često deluju kao da reprezentuju dobro, a često puta u tako nešto i veruju. Međutim, uverenje da je nekakav ideal dobar ne garanutuje da je zaista takav.

Četvrtu vrstu zla definište kao glupu!

Glupo zlo karakteriše izvršilac koji čini zlo, a ne zaustavlja se da bi razmotrio da li je njegovo činjenje dobro ili zlo. Plitkoumno zlo se razlikuje od idealističkog, jer onaj koji čini idealističko zlo razmišlja o dobru i zlu, ali razmišlja pogrešno! Glupost može biti shvaćena kao oblik nepromišljenosti, odsustvo refleksije. Kant na jednom mestu piše kako je glupost prouzrokovana zlim srcem, ali mogli bismo preokrenuti ovakakv kocept i reći da glupost stvara zlo srce. To je ona forma zla koju Hana Arent opisuje kao banalnu. Brejvik se jasno uklapa u treću kategoriju. On veruje da je otkrio „pravo zlo u svetu“, islamiste i njihove saučesnike „kulturne Marksiste“, kao i da je svako sredstvo za borbu protiv njih opradvano.

Koliko je bilo teško napisati ovakvu knjigu? Kao problem provlači se činjenica da smo izgubili rečnik kojim bismo govorili o zlu.

Bila je to verovatno najzahtevnija knjiga koju sam napisao zbog obeshrabrujuće teme kojom se bavi. Moja namera bila je da pokušam da uspostavim sekularni koncept zla koji će biti koristan u moralnim refleksijama, bez obzira na očekivanja koja proističu iz nečijih verskih ubeđenja. Oslobađajući koncept zla od religioznih korena, otvaramo novu mogućnost za razgovor o njemu.

Obično kažemo da se ljude dele na dobre i loše. Kako vidite takvu podelu?

Čisto dobri i čisto zli ljudi su izmišljotina. Svako ljudsko biće sadrži obe stvari. Svi smo mi dobri i zli, ali ne u istoj meri. Neki su više dobri, a neki više zli. 

U svojoj studiji pominjete rat u bišvoj Jugoslaviji?

Naravno, rat u bivšoj Jugoslaviji bio je jedan od najstrašnijih događaja u novijoj istoriji, sa tako strašnim gubicima ljudskih života i toliko patnje. Sa masovnim ubistvima, silovanjima i mučenjima. Videli smo, takođe, kako je koncept jedne zamišljenje zajednice eksplodirao svima u lice; razlike između grupa bile su, u suštini, politički stvorene u prilično kratkom vremenskom periodu. Bilo dovoljno pretvoriti prijatelja u neprijatelja, nagnati jednu grupu ljudi da progoni drugu.

Prošli ste kroz čitavu istoriju. Pored rata u bišoj Jugoslaviji, kao primer navodite i događaje od 11. septembra u Americi. Citirate deo govora američkog predsednika Džorža Buša koji nakon terorističkih napada kaže: „Danas je naša nacija videla zlo.“

Buš je bio u pravu kada je rekao da je Amerika toga dana videla zlo, ali je propustio da identifikuje o kom je zlu reč. On je dao sliku terorista kao demonskog zla, u trenutku kada su oni, u stvari, predstavljali idealističko zlo. Osama bin Laden je tvrdio da on predstavlja „dobar terorizam“, jer se bori protiv „zlog terorizma“ Sjedinjenih Američkih Država. Fundamentalni nedostatak jeste verovanje da zlo koje čine drugi ljudi može da posluži kao opravdanje za sopstvenu „dobrotu“.

Mića Vujičić (Nin, 10. novembar 2011.)

Foto: Simen Kjellin