David Bezmozgis, kanadski pisac i filmski reditelj, autor zbirke pripovedaka Nataša i druge priče

Kao kad podigneš moskvič

Dečak, glavni junak i narator pripovedaka sakupljenih u zbirci Nataša i druge priče, opčinjen je dizačima tegova koji stavljaju talk na svoje šake, ruke, ramena. Da li postoji talk uz pomoć koga bi pisac čvršće držao priču u svojim rukama – bilo je prvo pitanje za Davida Bezmozgisa, kanadskog književnika i filmskog reditelja, rođenog u Rigi 1973. godine. „Eh, kada bi postojalo tako nešto“, čini se da sa čežnjom odgovara poznati pisac putem i-imejla. 

Pripovetke o porodici Berman, koja je napustila SSSR i preselila se u Kanadu, učinile su da David Bezmozgis bude proglašen jednim od najvećih talenata savremene američke književnosti. Njegove priče prevedene su na petnaest jezika. Našle su se na listi 25 knjiga za pamćenje Njujorške biblioteke, kao i na Amazonovih Top 10 za 2004. Nagrađene su Književnom nagradom grada Toronta i Nagradom Komonvelta, a za izdanje godine nominovali su ih Gardijan i Los Anđeles tajms. Naslovna storija uvrštena je u antologiju Najbolje američke priče za 2005. godinu.

 
U njihovom središtu je opis života grupice sovjetskih emigranata u Kanadi. Na pitanje šta misli o „emigrantskoj književnosti“, pisac odgovara kako je sigurno da postoje emigranti kojima su se dogodile neke zanimljive stvari. „Ukoliko su knjige o njima podjednako zanimljive, dobro je!“ 

Glavni junak zbrike Nataša i druge priče (Samizdat B92, prevod: Branko Anđić) saopštava na jednom mestu da se ne seća mnogo toga iz Rige (neke izolovane epizode, tek nešto više od vinjeta, mentalne praslike). „Sve ove priče imaju malo veze sa Rigom. One su vezane za delić Toronta u kome sam odrastao sa emigrantima. Želeo sam da napišem priču o tom mestu u tom vremenu“, objašnjava David Bezmozgis u kratkom razgovoru za Nin. 

Pokušavajući da se snađe na novom terenu, otac daje oglas: Roman Berman, sovjetski olimpijski trener i izbeglica iz komunističkog režima, pruža kvalitetne usluge terapeutske masaže. Prvi pacijent tog veterana međunarodnih takmičenja u dizanju tegova od Talina do Sočija – trgovac je konfekcijom na veliko, zatim šačica Italijana i nekoliko ruskih prijatelja. 

Prilikom međunarodnog prvenstva u Torontu 1984, porodicu Berman posećuje sovjetska delegacija dizača tegova.  U priči o snagatoru Sergeju Federenku (podigao moskvič!), sudaraju se dva sveta. Dizač tegova koji na kratko dolazi u Kanadu vidi svoju domovinu kao groblje, dok mu Letonac, koji godinama živi u Torontu, pokazuje prosjake u orginal farmericama i skupim patikama. Na kojoj je strani izlaz? „Ukoliko me pitate gde se krije odgovor, reći ću vam da danas verovatno i u Letoniji postoje prosjaci u orginal farmerkama.“ (Sa delegacijom, naravno, putuje i agent Ka-Ge-Bea.)

Porodica Berman vodi svog gosta-snagatora iz Rusije da mu pokaže supermarket. Zašto se ponekad osećamo poput junaka Sergeja dok stojimo pred supermarketom i to u svojoj zemlji? „Takve prodavnice danas postoje svugde. Ali, svako od nas trebalo bi da ima sličan osećaj. Čudno bi bilo da ga nemamo!“. 

The Free World – naslov je Bezmozgisovog prvog romana. „Radnja je smeštena u Rim, u 1978. godinu“, objašnjava pisac. „Iako prati život jedne druge porodice, na izvestan način predstavlja preteču priča iz zbirke Nataša. Nataša pripoveda o porodici koja je stigla u Kanadu – kako se ljudi prilagođavaju novom životu... Roman govori o onome što se dogodilo pre toga. Život u Sovjetskom Savezu, odlazak iz zemlje, boravak u Rimu tokom koga porodica mora da odluči gde želi da provede ostatak života. U ovom slučaju, izabere Kanadu.“ 

David Bezmozgis diplomirao je englesku književnost na MekGil univerzitetu i završio studije filmske umetnosti u Los Anđelesu. Za prvi dokumenatrni film pod naslovom L. A. Mohel dobio je nekoliko međunarodnih nagrada. Naslov njegovog prvog dugometražnog filma je Victoria Day, a svoje pripovetke upravo je pretočio u novi filmski scenario.

Tokom devedesetih, iz bivše Jugoslavije otišao je veliki broj ljudi. Da li ih pisac ponekad sretne na ulici? „Da! Moj otac je imao prijatelja iz Srbije, dizača tegova i vodoinstalatera. On sada ima sedamdesetak godina. Još uvek se takmiči i osvaja turnire. Znamo se godinama. Nedavno mi je ugradio novo kupatilo.“

Mića Vujičić  (Nin, 7. februar 2013.)