Џорџ Сондерс, један од најпознатијих савремених америчких писаца, говори за Нин о култној приповеци Десети децембар и открива како настају његове приче

Улубљени свемирски брод из Ратова звезда

Више од једне деценије, Џорџ Сондерс је најбољи писац прича на енглеском језику. Не „један од“, не „могло би се рећи“, већ Најбољи – писало је на почетку кратког профила америчког књижевника у Тајмовом специјалу посвећеном стотини најутицајнијих људи на свету. Пишући приповетке, Сондерс је постао права књижевна звезда (три пута гост у Колберт Рипорту, на пример, пре тога Касно увече с Дејвидом Летерманом), али и аутор са великим угледом у литерарном свету. Рођен је 1958. у Тексасу.  Одрастао је у предграђу Чикага. Постао инжењер геофизике и радио на Суматри. Раније као портир, ћата, покривао кровове… Данас је професор на Сиракуза универзитету, добитник најзначајнијих светских награда и стипендија. Писац култне збирке прича Десети децембар коју су готово сви најутицајнији магазини ставили на листу најбољих дела објављених током 2013. године. Новосадски часопис Поља објавио је насловну сторију, у преводу Кристине Кулаузов Филиповић. „Бледуњави дечак с несрећним Принц Валијант шишкама“ и живом маштом излази на залеђено језеро (Стоп, ледено, проклетство). „И тамо угледа, на пола пута до врха Лексоу Хила, човека. Ћелавог човека, без капута. Врло мршавог. У нечему што је изгледало као пижама. Пењао се посрћући, стрпљиво попут корњаче, његове голе беле руке биле су налик на две голе беле гране које вире из горњег дела пижаме. Или из гроба.“

Нин: Ваша прича Десети децембар има сложену структуру. Два јунака, два тока свести и гласови које чују у својим главама. Ипак, читалац на крају може да каже: „Каква дивна симетрија!“ Данило Киш напомиње како је у роману пажљиво премераваo со, бибер и шећер. Да ли се и ви често врзмате по кухињи?

Џорџ Сондерс: Да, али то је врста мерења која се такорећи дешава у ходу. Мој приступ се своди на то да једноставно читам причу изнова и изнова, вршећи притом промене (мале и велике), а онда полако прича почиње да напредује ка једном вишем нивоу (добија лепши облик, неочекиван, непристраснији, упечатљивији). Тако да се симетрија акумулира у тим многобројним верзијама. Помало личи на кување, током кога бисте могли непрестано да испробавате укус онога што је на шпорету у реалном времену, чак и док додајете овај или онај зачин. И ако бисте могли да избаците зачине. И да почнете испочетка и да упоредите различите верзије у реалном времену. Па, сад вам је јасно.

Правите ли белешке пре него што седнете за компјутер?

Ако их правим, то је обично неколико једноставних напомена. Кад говоримо о Десетом децембру, на пример, почео сам са нечим као „Тип који има рак одлази у шуму и покушава да се убије”. Тако да углавном радим на компјутеру. Али зато све измене вршим на одштампаној верзији. Мислим да наше очи боље функционишу на папиру него на екрану.

Писци су најчешће нестрпљиви, а ви годинама радите на причи.

Па, и ја сам нестрпљив. То је неопходно. Не дозвољава вам да дангубите. Претпостављам да тражите ту тачну комбинацију стрпљења и нестрпљења. Оно што мени помаже да будем стрпљив јесте моје претходно искуство с причама. Схватио сам, до сада, каква је једна од мојих сторија када је, рецимо, четрдесет процената готова, и знам каква је када је заиста завршена. Осећао бих се ужасно када бих послао причу за коју знам да је четрдесет процената довршена. Пошто сам већ осетио како је то када приповетка просто поскочи у последњем тренутку и заиста постане оно што јесте, постао сам на неки начин зависан од тог осећаја. То је нешто на шта заиста вреди чекати. Тако да је оно што ви називате „стрпљењем“ облик живљења с том прозом, када сте сигурни да ће вас наградити за чекање.

Постало је популарно питање: plotter или findeр. Да ли имате унапред смишљен заплет или пуштате да вас приповетка води? Јунак новеле Борислава Пекића закључује: „Како се приповеда, ако у себи имало живота има, прича ће и вама и мени открити зашто се приповеда.“

Свиђа ми се та идеја. Дивно речено. Углавном не смишљам заплет унапред. Мој метод: ако започнете са само мало интересовања или љубави према нечему – мало дијалога или једна слика, штагод – онда ће вам то послужити као зрно кристала (као на часу биологије). И следећи природну енергију приче (реагујући на шалу) и одговарајући на питања која поставља, можете је развити на органски начин. (То јест, не у складу са вашом идејом о томе шта би прича требало да буде, већ одговарајући на оно што сама прича жели да буде.) Али мислим да је поента у овоме: када погледамо шта је то што нас вуче да се бавимо фикцијом, мислим да су то ти мали кораци које писац прави интуитивно (налети лепог изражавања , изненађујући преокрети и тако даље) – они који разликују доброг писца од осредњег писца. Скоро необјашњиви, нити логични, нити претходно смишљени.

Такве кораке није могуће објаснити?

Они се дешавају негде између тренутка читања једног реда и тренутка у коме прсти почињу да куцају следећи. Налећу на писца као мале олује милости. Тако да је посао писца да се нађе тамо где би те олује могле да се догоде. Да некако дестабилизује свој свесни ум како би се оне догодиле. Сваки аутор нађе сопствени начин да то уради. Неки које познајем припреме нацрт сложеног заплета тако да углавном знају у ком правцу се крећу, што, за њих, значи да могу слободно да поднесу олује милости у процесу писања нацрта. Што се мене тиче, ја морам да се трудим да не размишљам о заплету или значењу или теми, већ да једноставно пустим да овај ред одговори на онај пре њега. Касније, наравно, постајете свесни ширег обрасца и тако даље, али за мене је веома важно настојање да задржим строго логички ум изван собе.

Колико језик диктира причу?

У великој мери. Сматрам да измишљени догађаји изгледају као да су се заиста догодили једино када су приказани правим језиком. Или, други начин да то објасним јесте да је та магија имагинарног – тај тренутак када више не читате, већ сте уствари „у“ том свету – нуспроизвод стила и (очигледне) радње – симултаност тога. Ако тврдите да се нешто догодило, али то чините обичним или шаблонским језиком, на неки начин, добром читаоцу, то изгледа као да се није догодило или се само делимично догодило. Али ако се исприча на прави начин, чак и нешто немогуће може да изгледа као да се заиста догодило. У том поступку, ја некако увек „пратим” језик – „шта је ту забавно?“ – и онда ће та потрага за прозом која није мртва створити догађај који има смисла. Помало је тешко објаснити. Али, рецимо да сте написали, „Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.” Па, то је помало досадно. Предугачко је за радњу. Заправо, на неки начин вређа читаоца својом лењошћу. Подиже зид између читаоца и писца. Тако да почињемо да избацујемо и обликујемо, помоћу логике („Шта се може изоставити? Шта се понавља или подразумева?”) али такође и помоћу слуха („Како звучи овај исход у настајању?”) И могли бисмо добити овакав след реченица:

Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.

(Све то се подразумева на основу „отворио је врата”.)

Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.

(Ако је ушао, претпостављамо да је отворио врата.)

Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле стајале две жене у хаљинама и један човек у оделу.

(Сазнаћемо ускоро да је то Бил (ако заиста јесте) ускоро.) („Стајале” је много делотворније од „биле”.)

Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра банци где су биле стајале две жене у јефтиним хаљинама и један човек у исцепаном плавом оделу.

(Једноставно ми се свиђа стакато у „две жене у јефтиним хаљинама и један човек у исцепаном плавом оделу”. Не знам зашто. То је „питање слуха”.)

Тако сада имамо:

Унутра су стајале две жене у јефтиним хаљинама и један човек у исцепаном плавом оделу.

И сада почињемо да напредујемо - зашто су те хаљине тако јефтине? Како му се одело исцепало? Зашто ови лудачки обучени људи стоје у банци? Нисам „одлучио“ да напишем причу о лудацима у банци, али сам стигао дотле покушавајући да елиминишем банални језик.

(Иако бисмо можда хтели да питамо: „Како то мислиш јефтине?” Можеш ли да будеш мало одређенији? Шта те је то, посебно, у вези са тим хаљинама нагнало да помислиш да су „јефтине”? Али о томе ћемо неки други пут…)

Шта је са хумором? Колику и какву дозу проза може да прими у себе?

Хумор је уствари отвореност, искреност која долази из неочекиваног или обично недозвољеног правца. Оно што су комичари (Монти Пајтон, Стив Мартин, Џорџ Карлин и други) имали била је та уистину занимљива комбинација веома израженог приступа ономе чиме су се бавили и искреног, заслуженог осећаја апсурда. Сматрали су да су „нормални“ начини комуникације суптилне лажи и да заобилазе неке бруталне истине учтивошћу или избегавањем. Мислим да фикција може на исти тај начин да исприча истину, тако што ће натерати читаоца да погледа директно у оно што би он најрадије избегао. 

Како сте открили свој књижевни свет? Чуо сам да сте као дечак отишли на сахрану. Сцена вас је подсетила на Хемингвеја и помислили сте како о томе  треба писати у његовом духу. Потом сте бацили поглед на другу страну. Испред забавног парка стајао је уморни радник у костиму великог миша, на пуш-паузи. Схватили сте да се ваша перспектива разликује од Хемингвејеве…

Било је то кроз језик. У једном тренутку сам схватио да живим на одређени начин – бавио сам се не баш успешно писањем техничке документације за једну фирму – и схватио сам, у исто време, како ми тај уобичајени или пристојан књижевни тон, који је тада био у моди, постаје заморан. Тако сам се нашао у ситуацији да покушавам да пронађем језик који би реално приказао живот каквим сам живео. И тако сам створио ликове у првом лицу у тој првој књизи CivilWarLand in Bad Decline. Ликови и јесу били језик, заиста, њихове дилеме и ставови и средства и начин живота произашли су директно из моје жеље да учиним да проза звучи чудно и савремено. Почињете са задатком „Побрини се да језик не буде јадан” и трудећи се да то испуните, схватате да сте створили људе и свет.

Како бисте описали свој однос према научној фантастици?

Никада нисам много читао научну фантастику, али ми се свиђа. Највећи утицај научне фантастике на мене је посредан, преко филмова и телевизије. Сећам се како ме је одушевио онај тренутак у Ратовима звезда када долазе свемирски бродови и ти видиш да су, иако модерног изгледа, изгуљени и улубљени – већ су били коришћени. Ако сте одрастали у времену и на месту где и ја, било је ту много научне фантастике (Звездане стазе и Зона сумрака на телевизији, на пример), а било је и много чудних, надреалних прича. Чак је онај божићни специјал Чарлија Брауна био прилично чудан. Потпуно одсуство одраслих, деца која успевају да стоје с тим невероватно великим главама, појављивање и нестајање дрвећа и тротоара у анимацији. Такође се сећам серија као што је Green Acres и Laugh-In, па чак и Бетмен, које су биле пуне постмодерне препредености. Тако да је америчком писцу моје генерације (као и онима после мене) веома блиска идеја да прича може (а можда и треба) да буде анти-реална и да укршта различите  жанрове, све...

Кратко се играте детаљима из поп културе!

Да, наравно. То је уистину и једина култура коју познајем. Као многи Американци (а претпостављам и многи Срби) имам праву везу од љубави до мржње са поп културом. Не можете порећи њену моћ, али такође не можете порећи њене ерозивне и паразитске особине. Тако да уметност може бити истовремено и славље и пад. Уосталом, шта год да је наша поп култура, она произлази из „нас”, више или мање. Нисам сигуран да вам је познат стрип цртач Волт Кели, али он је измислио тог изванредног сатирично-комичног јунака који се зове Пого, чија је чувена реченица „Упознали смо непријатеља и он је ми” (карикирање реченице Оливера Хазарда Перија: „Упознали смо непријетаље и они су наши“). Али, по мом мишљењу, Погова реченица много говори о нашем односу према поп култури и корпорацијама и према влади – све оно што типично либерално-хуманистичко прогресивно размишљање воли да мрзи. Они јесу ми. Ми смо их створили. Они су у суштини преувеличане манифестације различитих аспеката наших личности. Ми волимо да мислимо да су их „они” створили, али мени је то превише морално једноставно.

Постоје књижевници који желе да свака следећа књига буде другачија. На први поглед, чини се да је свака ваша прича нови свет.

За писца је боље да не размишља превише о томе. За овог писца, у сваком случају. Мислим да покушавам да се не понављам из књиге у књигу, али то је исто као када тврдим да увек идем тамо где ми је заиста интересантно у том тренутку. Ако то урадим, све остало ће се решити само од себе. Могли бисте тврдити да свака књига коју напишете уради две ствари: (1) Исцрпи естетску радозналост која вас је до ње и довела и (2) рађа нову радозналост, тако да се одмах дате у потеру за њом. Мислим да је то рецепт за ново. Бар се надам.

Критичари пишу о Десетом децембру понављајући реч „истина“. Како гледате на то?

Прича је, за мене, врста логичке конструкције. Она поставља одређена питања (искрено, надам се) и онда на њих одговара (опет искрено, надам се). Имајући на уму Чеховљеву идеју да уметност не мора да решава проблеме већ да их тачно формулише, по мом мишљењу, „истина” једноставно значи да сам добро размотрио да ли сам прво поставио ваљано питање и онда кренуо да одговарам на њега на искрен начин, тојест, нисам варао ради драматичног ефекта или одабрао неки лакши начин. Да сам, другим речима, препознао и отклонио уобичајене неистине у највећој могућој мери. На тај начин, прича долази у фокус. То помало личи на ситуацију када имате неки проблем у личном животу и пишете о томе у свом дневнику. Кад бисте то разматрали и разматрали, свакако бисте открили, на самом крају, да сте искрено поставили питање.

Мића Вујичић (Нин, 2. април 2015.)