Jaroslav Rudiš, jedan od najpoznatijih evropskih pisaca mlađe generacije, govori za Nin o filmu „Alois Nebel” koji je snimljen po njegovoj grafičkoj noveli, ali i o svojoj porodici, knjigama, srednjoj Evropi, vozovima, starima redovima vožnje i nekadašnjim pankerima koji su ostali luzeri

Magla u glavi

Jaroslav Rudiš, pisac, scenarista i dramaturg, rođen je 1972. godine u Turnovu. Studirao je nemački jezik, istoriju i novinarstvo u Liberecu i Pragu. Usput je promenio nekoliko profesija. Bio je pekar, učitelj, portir u hotelu, zidar, prodavac u mlekari, menadžer pank grupe, novinar i urednik. Njegove prozne knjige “Nebo pod Berlinom” i “Grand hotel”, koje je sa češkog za Geopoetiku prevela Aleksandra Korda Petrović, brzo su postale omiljene. Na filmskom festivalu u Veneciji premijerno će biti prikazan animirani film pod naslovom “Alois Nebel” koji je, po grafičkoj noveli Jaroslava Rudiša i ilustratora Jaromira 99, režirao Tomáš Luňák. Čekajući prevod najnovijeg romana ovog pisca, razgovorali smo o toj popularnoj „stripskoj” trilogiji koja se pretvorila u film o kome se već puno priča.

Nin: Kako je nastao vaš junak Alois Nebel? Kažete da su vas inspirisali ljudi koji su stvarno postojali, neki od članova vaše porodice.

Jaroslav Rudiš: Oh, da! To je tačno. Inpirisao me je život mog dede, železničara koji je radio u pograničnoj zoni bivše Čehoslovačke, neposredno pred početak Drugog svetskog rata i opet kratko, posle toga. Bilo je to u „Sudetenlandu“, gde se većinski govorilo nemačkim jezikom. Njegovo ime bilo je Alois, Alois Rudiš. Uz njega, tu je i moj ujak Miroslav koji je kasnije bio otpravnik vozova. I jedan i drugi radili su na malim železničkim stanicama uz granicu, izgubljeni u šumama i planinama. Sad su obojica mrtvi. Razmišljao sam kako bih napisao jedan roman o starom, usamljenom železničaru i vozovima koji prolaze kroz njegovu stanicu, natovareni dramatičnim i traumatičnim trenucima koje je srednoj Evropi doneo dvadeseti vek. Sa nemačkim vojnicima, s ruskim vojnicima, sa Jevrejima i holokaustom. Nemcima koji napuštaju Bohemiju. Onda sam razgovarao sa ilustratorom Jaromirom 99 i napravili smo crno-belu grafičku novelu u tri toma.

U prezimenu vašeg junaka krije se mala igra rečima...

„Der Nebel“ je na nemačkom – magla. Ali ako reč čitate naopako, s kraja, pronaći ćete reč „das Leben“ – život. To je bila baš lepa slučajnost, nikako naša namera. Jednostavno se dogodilo i „pije vodu“. O tome govori naša priča. O životu koji je ponekad izgubljen u magli, o skrivenoj prošlosti i skrivenima traumama. O tome kako brišemo sećanja. Želimo da krenemo dalje, da zaboravimo one najružnije stvari, ali su one još uvek tu. Čekaju nas i napadaju iz magle prošlosti.

Radnja vašeg filma smeštena je u kasne osamdesete godine prošlog veka, u mali češki grad kraj poljske granice. Glavni junak, dispečer, počinje da pati od halucinacija koje se, kako stoji u jednom trejleru, prepliću sa mračnom istorijom centralne Evrope. Šta biste dodali ovom strogom opisu?

Dodao bih da je Alois Nebel jako usamljen. Nema ženu, nema prijatelja. Ima mačku, pivo, radio i stare redove vožnje. Opčinjen je vozovima i brojevima. Ima i neku vrstu magle u sopstvenoj glavi. Susreće se sa stvarima koje se vraćaju iz izuzetno dramatične prošlosti. Nailazi na stvari koje ne uspeva da zaboravi, koje ga vode u ludilo. Mora da se izbori sa tim demonima.

Kad smo već kod prošlosti, u romanu „Grand hotel“ kažete kako prošlost nije ništa drugo do strah. U filmu govorite o istoriji, recimo, o odnosima Nemačke i Češke.

Da, ali se iskreno nadam da je sve to priča o našoj srednjoj Evropi, a ne samo o Česima i Nemcima, taman i ako se tako na prvi pogled učini. Nema samo češke, poljske i nemačke istorije, već je sve čvrsto povezano. Pre poslednjeg rata, u Čehoslovačkoj je živelo tri miliona Nemaca. Nakon toga, oni su bili prisiljeni da napuste zemlju. Ali, ukoliko posetite te bivše nemačke gradove, ako prošetate ulicama, osetićete da su oni još uvek tu negde. Taj deo istorije naše zemlje bio je jako dugo pravi tabu. Niko pre 1989. nije pričao o češkim Nemcima, o njihovoj kulturi... Oni su jednostavno bili „nacisti“. No, nakon promena, moramo da se zapitamo ko su bili ti ljudi, šta im se dogodilo i kakav je njihov uticaj na našu kulturu. I da li je moguće da su svi oni stvarno bili nacisti? Naravno da nije moguće! Ja mislim da oni nama jako nedostaju. Nedostaju nam naši Nemci, nedostaju nam naši Jevreji. Postoji još uvek neka vrsta kulturne i duhovne praznine.

Dok sam gledao trejler, učinilo mi se da „Alois Nebel“ ima veze sa hororom. Da li vi volite horore?

Da, volim horore, ali mislim da će Alois Nebel pre biti kaubojac. Mračni vestern iz pogranične zone i tužnih, sivih, glupih, kasnih osamdesetih, gde se ništa ne događa. Najzanimljiviji događaj je kad voz prođe kroz malu stanicu Bílý Potok na kojoj Alois Nebel radi kao otpravnik vozova. Ipak, jednog dana, na platformi se pojavljuje stranac. Stranac koji želi da ispravi nepravdu iz prošlosti. I taj stranac, koji ne priča, sreće našeg Nebela.

Kad članovi pank-rok sastava „U-Bahn“ daju oglas da traže bubnjara (naravno, u vašoj knjizi „Nebo pod Berlinom“!) – prave malu listu umetnika koji ih inspirišu kako bi lakše pronašli svog budućeg kolegu. Ramones, Jesus i Mary Chain, Stranglers, Joy Division, Iggy Pop, Bowie, Bukowski i Kundera. Da li se slažete sa ovom listom?

Naravno. Ja sam želeo da ih učinim malo „intelektualnijim“: pankerima „intelektualcima“. Oni su loši muzičari, ali zato vole dobre knjige. Milan Kundera je sve, samo ne pank. Volim ovu uvrnutu mešavinu! Nadam se da je malo i duhovito.

Napisali ste da sakupljate stare redove vožnje i železničke mape. Priče objavljene u knjizi „Nebo pod Berlinom“ događaju se na šinama, ali vama kao piscu kao da to nije dovoljno, pa na kraju štampate i mapu berliskog U-Bahna. Zašto su vam vozovi i železničke stanice toliko bitne?

Možda se duboko u meni krije neki delić Aloisa Nebela. Alois poseduje kolekciju od stotinak železničkih mapa na svojim policama za knjige, a ja ih imam pedeset. Jednostavno, volim vozove, železnica je moj veliki hobi. Kad sam bio klinac, želeo sam da postanem železničar. Vozovi – to je nešto baš srednje-evropsko! Železničari koji stoje kraj pruge izgledaju isto u Češkoj, Poljskoj, Austriji... I stanice su sve iste. Baš kao što su slične i sve priče.

Glavni junak vaše knjige „Nepo pod Berlinom“ smatra da pruga drži grad na okupu. Bez šina, grad bi se raspršio u deliće.

Možda grad poput Berlina koji je bio uništen i podeljen na dva dela. Bio je Berlinski zid, ali je u podzemlju Berlina bilo šina U-Bahna koje su i dalje povezivale grad. Onaj grad iznad brzo se razvija, menja iz minuta u minut, ali dole postoji mesto na kome se ništa nije promenilo godinama. Podzemlje Berlina staro je preko stotinu godina. Postoje mesta gde to možete osetiti. Gde možete dodirnuti istoriju na jedan neobičan način.

Čitaoci u Srbiji sa nestrpljenjem očekuju vaš novi roman pod naslovom “The End Of Punk In Helsinki” („Kraj panka u Helsinkiju“)?

Moj najnoviji roman govori o poslednjoj generaciji pankera u ČSSR-u i GDR-u u kasnim osamdesetim. Šta im se sada događa i kakav život žive stari pankeri. Bilo je izuzetno opasno biti panker u komunističkoj Čehoslovačkoj. Oni su bili heroji! Heroji i gubitnici. Bojim se da su i danas, u ovom novom dobu, još uvek na strani luzera.

Krajem juna posetili ste Srbiju. Bili ste u Beogradu i u Kikindi, na festivalu kratke priče „Kikinda Short“. Kakvi su utisci?

Super sam se proveo, pogotovo u Kikindi. Bilo je to divno čitanje, fina atmosfera. Sve vreme sam mislio: trebalo bi da napišem zbirku kratkih priča. Ja volim kratke priče i svi moji romani imaju strukturu kratke priče. Pisati roman koji je formalno povezan sa kratkom pričom – možda je to češka tradicija pisanja. Pročitajte Jaroslava Hašeka i Bohumila Hrabala. Možda je to zato što smo mala zemlja, pa imamo mesta samo za kratku priču.

Mića Vujičić (Nin, 26. avgust 2011.)

Foto: Aerofilms