Volim pisce iz književnog
predgrađa
Festival PostNINovske čarolije u Domu kulture Studentski grad pokrenuli smo
da bismo publici predstavili što više knjiga vrednih pažnje – kaže nam Tamara
Mitrović, nakon što smo je upitali kako je nastala ta januarska serija debata
sa više od sto pedeset učesnika, pisaca i kritičara. Objašnjava kako nisu
želeli da u svesti čitalaca ostane samo naslov onog proglašenog najboljim.„Šira
publika se slabo interesuje za knjige iz užeg izbora, o širem da ne govorim, pa sam smatrala da manifestacija
posvećena piscima koji su prethodne godine objavili roman može biti dobar način
da skrenemo pažnju i na ostala važna dela.“
Razgovori se direktno odnose na NIN-ovu nagradu...
Ne, uopšte! Samo nam je lista sa
koje biramo knjige ista – svi romani objavljeni prethodne godine. Festival se
održava u sedmici pre dodele, a planira se detaljno od novembra, tako da je to,
uz redovno praćenje naslova pristiglih u NIN, te razgovore s kritičarima,
samostalni izbor književne redakcije DKSG. U nečemu se poklopi, u nečemu ne s
izborom žirija! Za pet večeri predstavimo petnaest pisaca, ali i petnaest kritičara.
Svako veče po tri romana. Na taj način, publika koja dođe zbog jednog pisca,
ima priliku da se upozna s delom drugog, koga nije ranije čitala.
U polemikama su predlagane najrazličitije moguće „reforme“ priznanja.
Neke stvari bi mogle malo da se
pomere. Mislim da se čini nepravda prema takozvanim „manjinskim“ piscima, koji
stvaraju, žive, rođeni su u Srbiji, ali pišu na jezicima manjina. Ako već
moramo da se ograničimo na granice naše nevelike države, zašto ih ne
uključujemo... Izraz je vrlo ružan jer za mene nema nikakve manjine u delu
Ildiko Lovaš. Smatram je jednom od naših najboljih književnica. Činjenica da
piše na mađarskom jeziku ne izmešta je iz našeg, srpskog kulturnog prostora.
Njene priče su moje priče!
Pravilnik prihvata isključivo romane objavljene na srpskom jeziku od
1958. godine.
Svesna sam činjenice da u tom
slučaju više ne bismo govorili o najboljem romanu na srpskom jeziku. S tim da
je veliko pitanje šta je s tim jezikom. Moram, sa žalošću, ali i ogorčenjem, da
utvrdim da preveliki broj autora koji nam šalje svoje knjige, verujući da
zaslužuje priznanje, ne poznaje sva pravila srpske gramatike i pravopisa.
Nažalost, ni veliki broj izdavačkih kuća nema prave urednike, ni lektore, pa to
nema ko da ispravi. S druge strane, imamo jako dobre pisce, koji ovde žive, ali
pišu na mađarskom, na rumunskom, kojem god jeziku, i držimo ih po strani od
najvažnije književne nagrade u zemlji. Kome oni pripadaju?
Ko su književnici kojima se rado vraćate? Jednom ste mi rekli da je
Judita Šalgo mogla biti nagrađena, iako je za života objavila jedan roman.
Kažete: „Dovoljno onom ko ume da čita.“
Pa, ako preskočimo Džojsa, Muzila
i Kafku, jer će svako imati „svoju“ klasiku i tu nikada neće pogrešiti, meni je
lepše da otkrivam autor/ke koji još nisu postali zvanična neupitna vrednost.
Svake godine imate pisce u modi. Neverovatno, njih svi čitaju i hvale, i to
postaje dosadno. Često je i neopravdano. Mnogo su mi draži pisci i spisateljice
iz književnog predgrađa. Mada, ovde se ne čitaju ni mnogi nobelovci. Recimo,
Alis Manro. Rekla bih da ona nikada nije bila u trendu, svejedno što imamo
dovoljno prevoda njenih knjiga. Ona je neverovatna pripovedačica. Ili, Dejmon
Galgut, pa mladi Gabrijel Krauze, s potpuno neočekivanim odnosom prema svetu
književnosti, a i svetu uopšte. Tu su i Peter Nadaš i, kod nas mnogo čitaniji,
Krasnahorkai, pa Klemens Majer, Lusija Berlin, ali svakako i Olga Tokarčuk. To
što je ona u književnom centru sveta, a meni je draža margina, ne isključuje je
iz mog izbora.
Pored pomenutog festivala, u Domu kulture Studentski grad osnovali ste
nagradu za najbolju nefikcijsku knjigu. NIN je nekada dodeljivao i priznanje za
publicistiku. Mislite li da je sve osim romana potcenjeno?
Ne. Ne mislim baš tako. Ono što
vidim u poslednjoj deceniji jeste da je poezija dobila lepo mesto u književnoj
bašti. Ali, čest je slučaj da nije baš vrhunska, kakvom se prečesto ocenjuje.
No, dobro je da je ima i da se čita. A nefikcijska književnost je zaista sasvim
skrajnuta. Ako je neko i čita, niko o njoj ne priča. Zato mi je posebno drago
što je nagrada Doma kulture Studentski grad opstala. Nadam se da će opstati, na
tom svom nekom, naravno, rubnom mestu... Možda tako treba da bude.
Kako vidite granicu koja deli fikcijsko i nefikcijsko?
Da, pravo pitanje. U savremenoj
književnosti se ta granica sve upornije briše, svedoci smo totalne popularnosti
autofikcije, a opet svaka dobra nefikcijska knjiga ima zrno fikcije. Sva
umetnost je baš na toj granici. Gde svrstavate Svetlanu Aleksijevič ili
Semezdina Mehmedinovića... Vidim budućnost dobre književnosti upravo na tom
mestu, u nekom žanru na rubovima fikcije i nefikcije, ali koji se nikako ne
zove – autofikcija.
Ne volite tu reč?
Autofikcija je reč koja nam služi
da se brže razumemo. Postoje autobiografije i romani s autobiografskim
elementima, tako da ne bih rekla da je autofikcija poseban žanr. Svesni smo da
u svakoj fikciji ima manje ili, pak, mnogo više autobiografskog. Uopšte, taj
prefiks „auto“ je dosta problematičan. Sva ta lična autovanja počinju da gube
smisao. Šta uostalom, autofikciju razlikuje od nečega što se zove samo roman?
Da li to što autor ne menja stvarna imena? Pa, to je nebitno za književnost,
premda bi moglo da bude bitno za autora.
Nebitno šta pripada faktima, šta ne...
Potpuno je nevažno da li događaji
i likovi u knjizi imaju veze sa stvarnim. Kada uzmem biografiju, znam da je to
pokušaj vernog prenošenja nečijeg života. Kad uzmem tekst koji se deklariše kao
„književno-umetničko delo“, meni kao čitateljki suvišno je objašnjenje –
izvinjenje autora, tako učestalo poslednjih godina, da događaji koji slede
nemaju nikakve veze sa stvarnim. Zapravo, kad to pročitam uvek pomislim da se
autor/ka izvinjava što je toliko uzeo/la iz stvarnosti. Kome se izvinjava? Meni
ne! Dok čitam roman, ne interesuje me šta je stvarno a šta izmišljeno. Neće
biti za mene bolji ako sam upućena u autorovu porodičnu situaciju. Književni
kvalitet ne leži u istinitosti i podudarnosti sa životom nego u obradi života u
delu, koje treba da me uveri da predstavlja život za sebe.
Od 2012. uređujete tribinski program u DKSG. Postoji li danas ono što
se nekada nazivalo „književnim životom“?
Na književnim tribinama, koliko
primećujem, vidno je rastapanje publike. Nekada su kulturni centri bili važna
mesta, a književni život ozbiljna stvar. Sad se sve svodi na „scenu“.
I seli na internet! Jeste li pristalica rasprava o književnosti na
internetu?
Nisam pristalica rasprava uopšte,
one nas udaljavaju od samih dela. Nisam ni protiv preseljenja na internet. Radi
se isključivo o još jednom mediju u kome ta dela mogu doći do nešto šire
javnosti. Šire od nekolicine ljudi u publici na tribinama.
Radili ste na televiziji Studio B i na ART televiziji. Iz takve
perspektive i sa tim iskustvom, sigurno sagledavate popularne video-snimke
kojima se na mreži govori o knjigama?
Nemam ništa protiv same forme,
imam protiv pojednostavljenih prikaza. Više nema prostora u klasičnim medijima,
osim na Radio-televiziji Srbije, pre svega na Radiju, potom na Televiziji.
Nemamo ozbiljnih emisija iz kulture. Nešto kao ART TV, televizija koja se bavi
samo kulturom, danas je potpuno nezamislivo. Zato treba nalaziti i osvajati nove
prostore za ozbiljne razgovore o književnosti, što mnogi i rade,
prilagođavajući se novom vremenu.
(NIN, 14. decembar 2023)