Poznati nemački pisac Klemens Majer, dobitnik nagrade Lajpciškog sajma knjiga, govori za NIN o svojim kratkim pričama, margini, bokserima i noćnim vozovima

Samoća je kad čuješ kako zuji frižider

Mića Vujičić

U pričama Klemensa Majera možete da čujete zujanje frižidera i shvatite koliko ste usamljeni. Samoća dolazi iz kuhinje. Junaci često kroz otvorene prozore čuju glasove, kloparanje posuđa, decu, osećaju kako promiču ljudi. Vide mračne kuće preko puta. Mnogi stanovi u kraju su prazni; svetlo se vidi iza nekoliko prozora.

„Mislim da je usamljenost jedna od glavnih tema književnosti uopšte, usamljenost ljudi i žena, naročito u kratkim pričama gde nije toliko lična kao u romanu“, kaže Klemens Majer u razgovoru za NIN. I zviždanje na ulici možda ima veze s tim. Još u prvoj priči Mala smrt ćebe se navlači visoko do lica, lupaju automobilska vrata, onda je ponovo tišina, toliko da se javlja strah – telefon bi mogao da zazvoni.

U zbirci Noć, svetla, za koju je dobio nagradu Lajpciškog sajma knjiga, majstorski se poigrao mrakom i lampama. „Noć, svetla… Dve važne stvari, tama i nada, nasilje i poezija, smrt i ljubav”, objašnjava pisac. Već na prvim stranicama, lik stoji kraj prozora i gleda kroz žaluzine na železnički nasip. Pretpostavlja da je već veče, jer ulične lampe svetle žuto. Odjednom, u svetlu ulične lampe stoji čovek. Okreće se na drugu stranu. „Toliko svetlosti u književnosti može mnogo da kaže o ličnosti, može da stvori jaku atmosferu koja je izuzetno važna u kratkoj priči.”

U džepovima Majerovih junaka zveckaju svežnjevi ključeva, stavljaju ih u brave: otključavanje i zaključavanje predstavlja motiv koji se ponavlja. Kada kroče u samoću, odmah upale svetlo. I tada se čitaocu ukazuje njihov svet. Osim kada se desi da u kvartu nekome isključe struju. Ispod prozora, na 37. stranici, u svetlosti ulične lampe stoji Meri Monro i „smeši mi se”. Nekoliko stranica ranije, čovek se buni: „I niko nek mi ne kaže da ulična lampa ne može da smara. Ova vala smara. Poremećena sto posto, ‘bena lampa. Ceo dan svetli, mada ti to vidiš tek kad padne mrak.”

Klemens Majer, pisac rođen 1977. u Haleu, danas živi u Lajpcigu. Od 1998. do 2003. godine studirao je na Nemačkom institutu za književnost u Lajpcigu. Za svoj prvi roman Dok sanjasmo dobio je čitav niz značajnih nagrada. Po knjizi je snimljen istoimeni film, u režiji Andreasa Drezena, premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu. U jednoj od biografija kojima su ga predstavili beogradskoj publici kao gosta Kuće za pisce, piše kako se posle gimnazije bavio najrazličitijim poslovima. Bio je nosač nameštaja, radio na viljuškaru. Likovi o kojima piše jedva sastavljaju kraj s krajem. Da li je i sam nakratko iskusio takav život?

„Nikada se nisam osećao kao da sam na margini i nikada nisam bio. Uvek sam bio okrenut književnosti, uvek sam na taj način osećao, dok sam postajao pisac, duboku ljubav prema književnosti. Ali ukoliko nemate životnog iskustva, ne znate ništa o ljudima, o čemu ćete pisati… Nije stvar u autobiografskom pisanju. Radi se o iskustvu i psihologiji, kako ljudi reaguju, šta ovo znači, život… A druga stvar je, naravno, talenat i jezik i poezija.”

Čitalac se brzo vezuje za Majerove junake i obraduje se kada neko u priči vikne kako je jedan iz stare garde – uspeo! Kao da i sam popije dva mala piva na kiosku koji je otvoren do duboko u noć. Oni se bore i brane („Imao je hemijsku olovku u džepu jakne, nju će upotrebiti. Oči, vrat, sve što je meko.”)

Zašto najčešće piše o bokserima? „Ne. Postoji jedan u mojoj prvoj knjizi, tri u pričama. Jedan u mom novom romanu čiji je naslov U kamenu, koji se bavio boksom i kikboksom u mladosti, pre nego što je postao biznismen”, odgovara Klemens Majer. Smatra da to baš i nije tako mnogo…

Naravno, nije reč o uspešnim sportistima sa slomljenim nosem. Pored boksa, oni moraju da zarađuju u fabrici nameštaja. Kad na građevini, kad kao vratari. Izubijani likovi koji kad spavaju prave zviždukave zvuke. Čak i kad nemaju veze s ringom, izdaleka izgledaju kao teška kategorija. Borca iz storije Još sam tu! (osamnaest pobeda, trideset dva poraza, tru puta nerešeno) uzimaju da bi izgubio. On je ono što zovu Journeyman. Jesu li svi Majerovi junaci baš to – Journeyman?

„Svi smo, na neki način!”, misli pisac. „Putujemo. Roud-muvi je velika tradicija u književnosti. Kao i biti pretučen. Ali, ustani ili bar probaj da ustaneš.”

Pravo mesto za trenutak optimizma. U priči o kladionici i trkama konja, s igrom na uvek punu kvotu, nalazimo savet. Uvek treba voditi računa da u igri bude bar jedan autsajder: „Nisu svi autsajderi gubitnici!”

Nisu? „Ne razmišljam u kategorijama, sve može da se pretvori u književnost, baš sve. Ne postoji lista, ovo može da se smatra uvrsti u književnost, a ovo ne… Junaci Fjodora Dostojevskog, recimo, na margini su, kriminalci, propalice, pijanci, siromašni ljudi, zatvorenici, kockari...”

Pripovetka Klemensa Majera U prolazima mogla bi da se nađe u antologiji najbolje svetske priče. Njen junak specifična je vrsta Journeymana. Noćni raspoređivač robe u megamarketu, koji viljuškarom spušta palete s robom, savetujući poneku zakasnelu mušteriju, putuje na svoj način. Nakon što pogleda nastavne filmove u kojima su, zastrašivanja radi, nabrojane najužasnije nesreće (istrgnuti udovi, pregažena stopala, ljudi nabodeni na viljušku, viljuškarski pakao) – on u prodavnici otkriva krajolike.

Na primer, ribe i rakovi nalaze se u odeljenju koje zovu more. Iza čelične roletne, stoje bazeni i stakleni sanduci sa živim ribama, rakovima, kozicama. Ledom napunjeni sanduci s mrtvim morskim životinjama. Odlaze do velikog basena. „Voda”, rekao je, „ima isti procenat soli kao okean iz kojeg oni dolaze.” Malo dalje i već su u Sibiru, na odeljenju dubokog hlađenja. Stavljaju kape i oblače postavljene jakne.

Kada pogledamo svet izvan supermarketa, najviše vole noćne vozove. Proza Putujemo počinje rečenicama: Noći u vozovima. To je ono na šta i dalje moram često da mislim. Zašto su toliko opčinjeni kloparanjem kroz mrak, prolaskom kroz male gradove, gledanjem u prozore objasjane svetlom? „Zato što se noću osećaju sigurnije”, odgovara Klemens Majer. „Iz perspektive pisca, to je lakši put da stvorim napetu atmosferu. Noć, svetla, mračni gradovi, snovi.” (Putuju i prevlačeći kažiprst i palac po listovima starog školskog atlasa. Posle spuštaju jezik između ova dva prsta, piju tekilu.)

Možda se mi više ne bismo iznenadili kada bi prva izgovorena reč nekog klinca bila – biro. Ipak, domaći čitalac mogao bi da se zapita otkud na nekoliko mesta u pričama našeg sagovornika Zavod za zapošljavanje. „Je l’ ideš sutra na biro”, pita. Klimnem. „Ni prošle nedelje nisi bio.” Gotovo svaki pomen otvara igru s motivom pisma. Kako se danas živi u Lajpcigu?

„Život u Lajpcigu postaje mnogo bolji. Tokom devedesetih godina bilo je stvarno postkomunistički, mračno mesto. Puno nezaposlenih, propalih kvartova. Ali stvari su se promenile. Kao što sam rekao: svako mesto može da bude pozornica tragedije, baš svako, jer umetnost mora da stupi u svaki deo društva.”

Razmišljajući o njegovim junacima, mogli bismo da pomislimo kako je svetska ekonomska kriza zapravo oduvek postojala? „Jeste. U drugačijem vremenu, na drugačiji način.”

U knjizi Noć, svetla (Samizdat B92; prevod: Drinka Gojković) puno se hoda, zapravo tumara, tetura po ulici, kvartu, perifieriji. Sagovornik NIN-a kaže kako ponekad jeste flaner: šeta naokolo i posmatra ljude. Da li je ranije dolazio? „Da, četvrti put sam u Beogradu, ali pre sam svraćao na kratko. Zanimljiv grad, neprekidno u pokretu. Podseća me na rane devedesete ili kasne osamdesete godine u Istočnoj Nemačkoj. Sve te sive zgrade, pomalo trošne, sve mi je to interesantno.”

S obzirom na to da boravi u Kući za pisce, pitamo da li ima neki stalni dnevni raspored koga se pridržava. Šta radi, kako piše? „Pišem kratke priče za novu zbirku. Nemam raspored. Trudim se da radim koliko god mogu. Ponekad tokom noći, nekada danju. U međuvremenu, posmatram grad, gledam naokolo, zbog svog sledećeg rukopisa. Radnja jednog poglavlja odvijaće se u Beogradu 1964. Američki glumac Leks Barker sreće Tita.”

Na kraju, razgovoramo o omiljenim piscima. „Ima ih puno. Od tradicije devetnaestog veka do modernih autora, poput Luja Ferdinanda Selina, Albera Kamija, Džona Dos Pasosa, Žana Ženea i drugih.”

Šta je tajna dobre kratke priče? “Teško je reći. Mora da bude kao 3D. Mora da bude mali svemir, pokretna soba s centrom u sredini poput jezgra. Nikada se ne treba držati previše pravila, priča mora da bude duboka i iznenađujuća.”

(NIN)