Pre nego što su mobilni telefoni preuzeli naš osećaj za prostor i protok vremena, svet je bio dovoljno velik da uspeš da nestaneš u njemu, kaže švedska spisateljica čiji se roman našao u najužem izboru za nagradu „Međunarodni Buker“

U ruci mi je Njujorška trilogija. Oster, sputan a gibak, tako jednostavan a ipak tako uvrnut, paranoičan i razborit u isto vreme, i sa nebom koje se otvara između svake dve reči – saopštava glavna junakinja romana Detalji Ije Jenberj, dela koje upravo objavljuje izdavačka kuća Heliks, u prevodu Nikole Perišića.

Boreći se sa virusom, ona sa police skida pomenutu knjigu na čijem je forzecu ispisana stara poruka, i počinje prvu od četiri potrage za nekadašnjim ljubavnicama, ljubavnicima, prijateljima, majkom – likovima što su ovako ili onako isparili pre dvadeset, trideset leta. Johana, Niki, Alehandro, Birgita – nazivi su uzbudljivih poglavlja: portreti složenih karaktera, seciranje odnosa kakve je sa njima gradila naratorka u doba fiksnih telefona, telefonskih sekretarica i druge tehnološke starudije.

Pre ili kasnije, nađemo se u situaciji da osoba kraj nas, u tom trenu najvažnija u našem životu, izgovori rečenicu ili napravi dotle neviđen gest, posle čega više ništa ne bude isto.

Pitanje upućeno partnerki: „Zar ti imaš to u sebi?”, tera nas da se zamislimo. Šta je „vidljivo spolja”, a šta može odjednom da izroni „kroz kožu”; da dugo bude skriveno „iza čela”, „iza kapaka”.

Najpre je frapiraju tuđi „hirovi”, iznenadne promene raspoloženja, psihičke nestabilnosti u doba kada psiholog nije bio dostupan svakome; otkriće skrivenih delova naravi nekoga za koga smo mislili da jako dobro poznajemo. Mraza – reći će – prikrivene „grmljavine”.

No, pomenuti prelomi brzo je dovode do nedoumice ko sam onda „ja”.

Isprva ubeđena da su ljudi u suštini racionalni, docnije menja stav, shvata da su „proračuni nešto što naknadno prepisujemo našim impulsima, tim mahnitim divljim psima koji u stvari upravljaju našim životima”.

Dok postaje pisac, odustajući od različitih studija, radeći privremeno u magacinu, u prodavnici, u bolnici, pa na zatvorenom psihijatrijskom odeljenju, te za izdavača udžbenika kao redaktor, zaključuje da „Ja, ili tačnije rečeno, to takozvano ja, nije ništa drugo nego ostaci ljudi koji se očešu o nas.“

Otuda drugi put kreće u istragu, ovde po uspomenama, ostajući u granicama sopstvenog tela, bez mapa korišćenih u mladosti.

Braća Gonkur podvlače da bolest senzibiliše čovekov osećaj za opažanje, poput fotografske ploče. Vaš roman pokazuje da su u pravu.

Verujem da je temperatura učinila da naratorkina čula budu oštrija, ili možda otvorenija. Odbrambeni mehanizam ruši se čim dobijemo temperaturu, padaju delovi psihološke odbrane, lakše je izgubiti se u sećanjima, koja u isti mah deluju stvarnija i obično dolaze uz melodiju i ton. Kad god imam temperaturu, trudim se da je maksimalno iskoristim (naravno, ukoliko nije previsoka), jer obično budi ideje raznih vrsta.

Otkud takav efekat?

Postoji ranjivost u temperaturi i bolesti koja, verujem, može biti korisna za umetnike. Temperatura ima svoj način da uzdrma čula. Izokreće um u drugom pravcu, čini svest otvorenijom. Govorim o 38 stepeni Celzijusa. Tu postoji prostor u svesti gde uspomene postaju dostupnije, a ideje lakše nastaju. Nisam sigurna da se čula direktno izoštravaju, ali se definitivno iščaše i funkcionišu drugačije. Neprijatno, takođe i interesantno.

Pamteći kako ju je više decenija ranije zarazio istočnoafrički komarac u šatoru nadomak Serengetija, kazaće: „Pored groznice, malarija je u moje telo unela beskrajnost, i činilo se da je bolest trajno stanje.“

Pokušala sam da u knjizi uspostavim izvesnu vrstu bezvremenosti unutar bolesti da bih mogla da pobegnem od hronologije i slobodno se krećem kroz poglavlja. Groznica je vrsta okvira za roman bez potrebe da se iznova na sve vraćam. Bila je kao postanak, ili početak.

Izvanredno profilišete junake i junakinje. Detalj je ključna stvar? Pamtimo način na koji Johana menja osećanja po komandi.

Trudila sam se da što detaljnije i dublje dočaram likove. Koliko god je moguće. Sve vreme sam se pitala mogu li da više napišem o ovome, mogu li dublje da uđem u ovu osobu a da ne dosađujem i sebi i čitaocu. Može li da bude još jasnije? Koliko dugo mogu da pripovedam o nekome ko nikada ne čisti stan ili kako Johana daje poklone? Postavljala sam sebi ovakva pitanja tokom čitavog procesa rada na rukopisu, neprestano revidirajući i ispravljajući. Brisanje i prepisivanje, brisanje i prepisivanje, oko godinu i po. Bitno je da izaberete prave detalje da opišite osobu, inače je lako upasti u mrežu opštih mesta. Korisno je izbegavanje klišea. Nastojim da budem što konkretnija u Detaljima.

Da li je knjiga bila pokušaj da konačno zatvorite sve te nestale osobe između korica? Podvukli smo red: „Postojalo je doba u kom je nestale ljude bilo teško pronaći.“

Ceo roman se vrti oko osećaja gubitka ljudi koje smo izgubili iz vidokruga. To je nešto što se događalo ljudima u 20. veku! Izgubili ste čoveka negde na rok festivalu, u redu pred noćnim klubom, usred putovanja pešice kroz Evropu. Ili se jednostavno preselio, otišao u drugi grad da pobegne od kraha veze, pa zaboravio da ostavi broj telefona. Otputovao u inostranstvo, recimo u Indiju, a posle ga više ne biste čuli. Zato su mi ovog puta bile zanimljive devedesete.

Tada se drugačije živelo. Opisujete koliko se sa nestrpljenjem iščekivalo sledeće izdanje telefonskog imenika: „..uneti ga sa trema gde leži na kamari, A-M i N-Z, plus Žute stranice, taj plastificirani paket od šest ili sedam kila u naručju, i kako je bilo sesti na pod u predsoblju i prevlačiti kažiprstom niz stranicu u potrazi za imenom nekog ko se izgubio sa vidika i saznati da li ga te godine uopšte ima na spisku.“

Svi odnosi bili su analogni i mnogo sporiji. Pre nego što su mobilni telefoni preuzeli naš osećaj za prostor i protok vremena. Svet je još uvek bio dovoljno velik da uspeš da nestaneš u njemu. Sada je potpuno nemoguće izgubiti se. Smatram da se većina ljudi, koji su bili mladi pre interneta, još pita gde su pojedini tipovi završili… Svako ko je odrastao u devedesetim zna nekog ko je nestao. Nije bilo davno, a sad deluje skroz čudno. Dobra ili loša, pomenuta vrsta ljudske dezorijentisanosti jeste zatvoreno poglavlje. Iz književne perspektive, bilo mi je prijatnije da pišem o nečemu takvom nego o nekome ko ažurira Instagram. Uzgred, postoji literarno more potencijalne melanholije u tom osećanju izgubljenosti.

„Međunarodni Buker“ za Dženi Erpenbek

Književnica Dženi Erpenbek i Mihael Hofman, prevodilac njenog romana Kairos sa nemačkog, dobitnici su ovogodišnje Međunarodne Bukerove nagrade. Oni će podeliti 50.000 funti, kako nalaže pravilnik priznanja za najbolje delo iz sveta prevedeno na engleski jezik tokom godine, objavljeno u Velikoj Britaniji i Irskoj.

Kairos, pored ostalog, govori o putu dvoje ljubavnika kroz ruševine jedne veze, u burnom vremenu sa kraja osamdesetih kada počinje da se raspada Istočna Nemačka.

Izdavačka kuća Geopoetika objavila je 2009. roman Pohođenje Dženi Erpenbek (prevod: Jan Krasni). Booka je 2016. predstavila njen roman Noć bez svitanja (prevod: Ljiljana Ilić i Nataša Vukajlović Fišer).

(Radar, 6. jun 2024)