Roman Put u Birobidžan preveden
je na engleski jezik baš u trenu kada smo postavili ključno pitanje koje otvara
ovaj feljton – koliko smo zanemarili opus novosadske književnice? Da li će se
svet sada pre od nas setiti gde se nalazila ta jevrejska autonomna teritorija
iz naslova njene knjige, osnovana dvadesetih godina prošlog veka u okviru
SSSR-a
U Radnom dnevniku Judite Šalgo (Novi Sad, 1941–1996), s dnevničkim
beleškama nastalim između 1967. i 1996, koje je za štampu priredio Zoran
Mirković – nalazimo najrazličitije zapise iz svakodnevice. Spisateljica,
recimo, opisuje kako se dvojica mladića svađaju pred kioskom, u redu za
hamburger, pa se jedan maši za džep, izvadi pištolj i ubije drugog; dane kada
su se skidale table sa nazivom „Ulica Ferenca Fehera“, sprovodila mobilizacija.
Takođe, da je njena majka, pošto su zakazali mehanizmi navike, stekla problem s
vremenom zbog čega je svaki čas okretala broj telefona 95 i nastojala da uz
pomoć glasa tog zaboravljenog automata upamti koliko tačno ima sati, zapisujući
brzo cifre na marginama knjiga. „Razumeti vreme = zaustaviti ga, zabeležiti,
fiksirati, odrediti.“
U feljtonu o velikim piscima i
književnicama, čije su ključne reči upravo vreme i zaborav – bez obzira na „svu
slobodu što je pruža feljton“, kako je govorila Vislava Šimborska – ne treba
preskočiti tu scenu iz dnevnika.
Ništa u literaturi nije
„zaustavljeno u vremenu“.
Dok smo otvarali raspravu –
koliko je zanemaren opus Judite Šalgo, u časopisu Los Angeles Review of Books
pojavio se iscrpan prikaz romana Put u
Birobidžan, a njegov prevodilac na engleski jezik, Džon Koks,
univerzitetski profesor iz Farga u Severnoj Dakoti, dobio je nagradu našeg PEN
centra za najboljeg prevodioca srpske književnosti u 2021. godini.
„Birobidžan je bio, i jeste,
stvarno mesto: možete ga potražiti na Vikipediji ili u drugim referentnim
izvorima. Smešten je na Dalekom istoku, duž transsibirske železnice, ušuškan u
krivini pogranične linije zapadno od severoistočnog ugla Kine, koji se pruža
prema gradu Habarovsku“, piše Sibelan Forester u pomenutom prikazu za Los
Angeles Review of Books. „Birobidžan je osnovan krajem dvadesetih godina
prošlog veka kao jevrejska autonomna teritorija u okviru SSSR, a priča se da je
trebalo da budu tamo deportovani svi sovjetski Jevreji nakon talasa represije
koji je počeo atentatima na istaknute umetnike (recimo na Solomona Mihoelsa,
umetničkog direktora moskovskog Državnog jevrejskog teatra i predsednika
Jevrejskog antifašističkog komiteta tokom Drugog svetskog rata) i Zaverom
lekara 1952–1953. No, ta zamisao je propala kada je Staljin umro, ostavljajući
autonomnu oblast u čudnom stanju...“
Kritičarka primećuje da novi
prevod pretvara kolebljivi ontološki status te teritorije u nešto misteriozno i
evokativno.
Život na stolu
Ne zaboravljajući njenu Bila/Bio/Bilo/grafiju sa 196. stranice
Jednokratnih eseja, za ovu priliku, na pomen Vikipedije, navodimo šta tamo
stoji iza linka „biografija“:
Rođena u Novom Sadu, kao Judita
Manhajm, od roditelja Jevreja – činjenica koja će umnogome uticati na njen
život i književnost. Početkom Drugog svetskog rata, otac biva odveden u logor u
Mađarskoj (ubijen je 1942), a 1944. i majku odvode u logor u Nemačkoj. Kako bi
je zaštitila, majka je ostavlja u Malom Iđošu kod tetka Anuške, Mađarice, koja
ju je čuvala do povratka majke i koju je zvala mama („Ako je mati zamenjiva,
onda je sve na svetu zamenjivo, pa i ja sama i sve što čini moj identitet“)...
Studije završava u Beogradu, na opštoj književnosti; 1966. vraća se u Novi Sad,
gde je urednica Tribine mladih (jednog od centara tadašnje eksperimentalne
umetničke scene), kasnije urednica Matice srpske. S obe pozicije smenjena,
najverovatnije iz političkih razloga... Od 2014. jedna ulica u Veterniku nosi
njeno ime.
Dela: Obalom (1962, pesme), 67
minuta, naglas (1980, pesme), Život
na stolu (1986, pesme), Trag kočenja
(1987, roman), Da li postoji život
(1995, zbirka priča), Put u Birobidžan
(1997, nedovršeni roman), Jednokratni
eseji (2000), Kraj puta: završetak
romana Put u Birobidžan (2004), Radni
dnevnik (2012).
Na internetu se može pronaći
podatak da se Trag kočenja našao u
najužem izboru za NIN-ovu nagradu – laureat te 1987. bio je romanopisac Voja
Čolanović za Zebnju na rasklapanje –
ali malo je teže iskopati opis nastanka pripovedaka Judite Šalgo.
U eseju Poziv na igru / Prijateljske igre otkriva da je od prijatelja
tražila naslove za svoje buduće priče. Tungsram – rekao joj je, na primer,
Vojislav Despotov. U Društvu književnika Vojvodine, „nakon jedne razmene utisaka
o Mitingu održanom nekoliko dana ranije, Oto Tolnai je na moj anketni zahtev:
Daj mi naslov za priču, odgovorio sledeće: Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju
Miting solidarnosti, 25. septembra 1988. u Novom Sadu“.
Na mreži nema ličnih sećanja.
Pisac Vasa Pavković kaže da je ona bila najbolji urednik tuđih rukopisa, i da
ga razgovori o književnosti, vođeni sa njom u Matici srpskoj, čine boljim
čovekom.
„Kao da sad slušam njen odlučan,
tihi glas.“
Priređivao je rukopise posle
smrti spisateljice i ne skriva da se divio ozbiljnosti sa kojom je pristupala
poslu, svejedno da li se bavila fenomenom ženske sudbine i jevrejstva, polazeći
od simbolike imena Birobidžana, ili gradila vlastite pripovetke na naslovima
dobijenim od kolega. Jednako ga je fascinirala sposobnost da iz neoavangardnog,
konceptualnog pesništva druge knjige, pređe u duboko angažovani, formalno
raznovrsni svet one treće.
„Njena prerana smrt jedan je od
najvećih gubitaka srpske beletristike u novijim vremenima i nikad nećemo
saznati kako bi izgledali Put u
Birobidžan i Jednokratni eseji da
ih je sama završila.“
Utopija kao ćorsokak
Najveća vrednost Puta u Birobidžan jeste njegova
osobenost – objašnjava Džon Koks u razgovoru za NIN. „Reč je o jednoj smeši, u
pozitivnom smislu reči. To je istovremeno politički, feministički, medicinski,
jevrejski, i naravno, istorijski roman.“
Skreće pažnju da polazišta tog
dela nisu tipična za evropsku književnost.
„U fokusu su različite jevrejske
zajednice u Beogradu, i ljudska prava u kasnom Osmanlijskom carstvu;
sveobuhvatna potraga za ženskim kontinentom. Sve povezuje ljudska odgovornost.
Razlog neuspeha opštih nastojanja za pravdu i mir nije u potpunosti objašnjen,
ali treba reći da se istovremeno ni ne gubi u mistifikaciji ili maglama ironije
i neodređenosti. Pomenuta propast bi mogla da bude svojstvo našeg sveta.
Neophodan deo ljudske odgovornosti i delovanja jeste pisanje; strogi čin
pisanja i razmišljanja. Srbija je isto važna raskrsnica opsežnog kretanja u
ovoj fikciji. Ne radi se o lokalpatriotizamu, još manje o nacionalizmu, ništa u
duhu `Srbija je pupak sveta`. Naprotiv, Srbija, naročito Beograd, kao središte
– trebalo bi da znače: odgovornost.“
Nakon što smo se interesovali za
najveće zamke što vrebaju prevodioca, odgovara da ih nije bilo. „Uprkos neuobičajenom
materijalu i lirskom jeziku – dovede vas tačno na cilj. Dozvolite, ipak, mali
savet budućim prevodiocama Juditine proze: moraju da znaju kada treba da se
opuste (ukoliko je proza `poetičnija`), a kada da budu potpuno precizni
(ukoliko su u pitanju istorijske, autobiografske činjenice).“
Slaže se da je roman danas
posebno aktuelan, jer pokazuje da je svaka utopija ćorsokak. „Osim toga, u
njemu vidimo da se život sastoji od večitog kretanja, pomaka vođenog
radoznalošću, ali prvenstveno od ličnog opredeljenja. Šalje jasnu i hitnu
poruku, upozorenje o trgovini ljudima i nasilju nad ženama.“
Govoreći o osnovnim vrednostima
dela Judite Šalgo, Vasa Pavković pominje slobodu i rizik: „Globalna otvorenost
prema svetu, svetskoj književnosti, slobodi i riziku, poverenje u moć
savremenog srpskog jezika i jedan lični obol njene životne sudbine koji ju je
preko neoavangarde doveo do postmodernog dijaloškog pisma i mogućnosti da na
osnovu najličnijih iskustava iskreno i dramatično govori o svetu i univerzalnim
problemima ljudske sudbine.“
Osa umetnosti i društva
Teoretičarka i esejistkinja
Tatjana Rosić u eseju pod naslovom Autopoetika
kao antiutopija – motiv „nove zemlje“ u romanima Vojislava Despotova i Judite
Šalgo, razmatra i pitanje utopije.
Smatra da prava transverzala na
kojoj se u Putu u Birobidžan i Kraju puta odigrava transformacija
utopije u antiutopiju nije ni Istok-Zapad niti Sever-Jug.
„Prava utopijsko-antiutopijska
osa Puta u Birobidžan je, uslovno
rečeno, psihoanalitička, ona duž koje Birobidžan i `ženski kontinent`, sudbine
žena i sudbine Jevreja kao uvek stigmatizovanih socijalnih grupa, tonu u
nesvesno Evrope kao njeno skriveno, neprihvatljivo Drugo. Ono što je u
trilogiji Vojislava Despotova uvek već antiutopija, ima, po Juditi Šalgo, čudnu
moć neurotičkog vaskrsenja u vidu novog simptoma, nove utopije. Čak i
`realizovana utopija`, za koju se veruje da predstavlja smrt svake utopije,
uspeva da vaskrsne, menjajući oblik i žanr, vraćajući se u vidu neurotičkog
simptoma koji ne uspevamo da izlečimo: `Ono što ne uspeva kao socijalni
projekt, pokušaće da se drži kao umetnička tvorevina i obratno, ono što je loša
umetnost, biva upotrebljeno kao sistem uređenja društva, kao stil i metod
vlasti.`“
Školjka neokonzervativizma
Navedena rečenica iz Jednokratnih eseja vraća nas na odnos
društva i umetnosti, na ključno pitanje: zašto se nedovoljno govori o tako
važnim književnicama i književnicima. Otkuda da olako bivaju zaboravljeni? Na
koliko vremena – nećemo razmatrati, poučeni odlomkom iz Radnog dnevnika.
Govorimo li o našoj javnosti –
odgovara Vasa Pavković – većina ih ubrzo posle smrti nestane sa horizonta iole
šireg interesovanja.
„Istine radi, mogao bih reći da
ni za života ta ista javnost ne pokazuje mnogo veći interes, ali gradske
biblioteke kupuju nove knjige, bolji čitaoci čitaju. Poneki od autora, sklon
svetlima većih scena, uspe da prodre u retke medije koji još uvek drže do
književnosti, do stvarnog života i smisla.“
Napominje da dosetljiviji
umetnici za života stvore zadužbinu ili nagradu sa svojim imenom, pa ih onda
svake godine kulturni radnici pominju zbog priznanja i slavodobitnika.
Uveren je da treba da prođe barem
deset godina da vidimo da li je i koliko preteklo nečije delo.
Kaže nam da Judita ni za života
nije volela pompu ni slavu, kao ni reflektore velikih pozornica, te da je bila
poznata i cenjena u užem krugu pisaca, kritičara i najboljih čitalaca. Nije
dobila mnogo nagrada za poeziju, prozu, esejistiku, što sve doprinosi tišini u
kojoj počiva njeno ime. Najveći uzrok tišine jeste činjenica da se Juditine
knjige već puno godina ne štampaju ponovo, da ih nema u izlozima knjižara, ni
po recentnim katalozima.
„Visoka književnost, koju je
Judita zagovarala u tri pesničke knjige, u dva romana, zbirci eseja i zbirci
pripovedaka, sama po sebi, nije mnogo čitana ni u većim literaturama, ali je
barem više poštovana. Ipak, ako pozicije u kulturi, one sa kojih se odlučuje,
ovde drže i ljudi – često među njima pisci – koji sa modernom književnošću više
nemaju nikakve veze, i ne samo s modernom, nego ni sa književnošću uopšte,
dakle, konzervativci, pseudopravoslavci, troparoši, litijaši – bilo bi čudo da
ih se najmanje tiče delo sasvim suprotnih poetičkih oznaka: (post)moderno,
slobodoumno, problematizirajuće, levičarsko, antitradicionalističko, istraživačko“
– ističe Vasa Pavković.
Sreća je, reći će, da postoje
mladi čitaoci i proučavaoci opusa Judite Šalgo. „Daju nadu da srpska
književnost neće postati isprazna školjka neokonzervativizma.“
Pitamo profesora i prevodioca
Džona Koksa da li će svet pre otkriti Put
u Birobidžan od nas.
„Dobro pitanje, ali odgovor je
jednostavan. Ne. U Srbiji ima ljudi koji oduševljeno i marljivo rade na delima
Judite Šalgo. Nadam se da će biti novih izdanja, s tim da treba znati da je
njen ugled već osiguran u istoriji književnosti.“
(NIN, 20. oktobar 2022)