Izgrađen na plemenitoj antiratnoj ideji, naš se kontinent posle pandemije iznenada našao okružen agresivnim, carskim vukovima koji ga posmatraju kao ovcu. Prolazimo kroz period sličan tridesetim godinama prošlog veka, s mirisom rata svuda oko nas

Vukovi, ovce, psi – do tih je reči stigao naš sagovornik David Djaiz, razmatrajući aktuelnu geopolitičku situaciju.  Rođen 1990. u Aženu, odrastao je između jugozapadne Francuske i Maroka, gde je proveo šest godina, od 1999. do 2005. Bio je student Visoke normalne škole i Nacionalne škole za administraciju (generacija „Džordž Orvel“, 2015–2016). Stekao je master diplomu iz političke filozofije na Sorboni, istražujući genezu moderne političke teorije. Od 2017. do 2020. bio je inspektor finansija, a 2020. i 2021. obavljao funkciju direktora za strategiju i obuku u Nacionalnoj agenciji za koheziju teritorija. Predaje na Institutu političkih nauka u Parizu.

Primetili smo da ga je Francuski institut opisao kao „strogog“ i temeljnog analitičara evropskih i međunarodnih pitanja, najavljući martovske debate Kakva Evropa za svet u previranju? u Beogradu i Novom Sadu.

Doista, Djaiz je oštar i direktan u dijalogu. Slobodno se kreće kroz istoriju, ne okoliša. 

„Kada je Kipar napadnut, napadnuta je i Evropa“, rekao je skoro Emanuel Makron…

I bio u pravu! Evropa nikada nije prestala da bude u ratu. 

Kako objašnjavate takvu tezu?

Posle 1945. konstruisana je na plemenitom projektu. Na ideji da saradnja između nacija može da pomogne da se spreči imperijalističko širenje i popravi ono što je bilo delimično porušeno tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Lepa ideja da se rat zameni ekonomijom, pravnim naukama… Međutim, sve je pomalo bilo iluzija. Eh, kada čujem da je Evropa osam decenija živela u miru… Vi iz bivše Jugoslavije sasvim ste kvalifikovani da kažete da rat nažalost nikad nije prestao. Sa iluzijama je kao sa snovima.

Dođe tren da se trgnete.

Fino je dok traje, ali kad se pred nama ukaže realnost, buđenje postaje brutalno. Mi smo u tom „buđenju“ od kovida. Tada smo otkrili da smo okruženi carskim, imperijalnim silama. Vukovima! Evropu vide kao debelu ovcu. Slučaj Rusije, slučaj Kine sa njenom industrijom. Na izvestan način, velika kineska proizvodnja predstavlja oblik ekonomskog neprijateljstva. Rusija vodi rat, hoće da uđe u Evropu. Zabluda je misliti da će se zaustaviti sa Ukrajinom ukoliko nastavi da deluje. Ljudi koji misle da se radi isklučivo o Rusiji i Ukrajini ili su glupaci ili nas smatraju glupima.

Smatrate da će Rusija nastaviti?

Imamo posla sa imperijalnim ekspanzionizmom. Baltičke zemlje su prve dobro shvatile.

Šta su evropske opcije?

Evropa ima dve opcije. Ili da se razjedini, na manje delove, ili da promeni viziju i da ponovo nauči da govori jezikom moći. Poteškoća je činjenica da je izgrađena na temeljima drugačijim od snage, sile, da bi stala na kraj agresivnosti pojedinih zemalja. Gde pronaći ravnotežu… Da budete sposobni da se branite i da pokažete zube, a pritom ne izdate ideale. One koji naš kontinent čine prosperitetnim. Napadani smo toliko od ovih ili onih – zato što nas vide kao ovcu! Ne treba Evropa da postane vuk. Treba da bude pas čuvar. Brz i snažan, nalik vuku, ali da štiti. Evropska civilizacija mora da se zaštiti.

Od početka Makronovog mandata, teoretiše se ko je lider Evrope, želi li on da postane ključna figura?

Makron napušta vlast za godinu dana! Ne znam šta će dalje, ali ističe mu mandat. Potrebno je pronaći druge ličnosti da bi se nastavila borba za vraćanje evropske moći. Tu moć moramo iznova osmisliti. Evropske institucije izgrađene su na suprotnoj ideji. U suštini, postoje dva ključna momenta. Evropa osnivača, ideja suprotna ratu. I jedna vrsta transatlantske alijanse, jedinstvenog tržišta, nastalog posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. S iluzijom da će posle raspada SSSR svet biti jedno i da će bitna biti isključivo trgovina. Zbog toga sam pomenuo brutalno buđenje. Od pandemije otkrivamo da svet ne drži slobodno kretanje robe, već ideja moći. Kina želi da osvoji ulogu prve svetske sile. Sjedinjene Američke Države – castvo u opadanju koje to ne želi da prizna. Rusija – nikad nije mogla da svari dezintegraciju i nadoknadi slabljenje, s neverovatnom agresivnošću. Pitanje koje nama postavljam glasi: ko i šta želimo da budemo.

Srbija nije članica Evropske unije. Šta sa zemljama poput naše?

Na sreću, Evropa se ne svodi na Evropsku uniju. Kako je govorio general Šarl de Gol, Evropa je geografska realnost koja ide od Lisabona do Sant Peterburga. Postoje polariteti. Latinski, balkanski narodi; srednja, pa baltička, germanska Evropa… Koji je zajednički imenitelj? Svaka je na različit način pristupala našem zajedničkom blagu. Zajedničko blago jesu četiri stvari: grčka filozofija, rimska umetnost vladanja, hrišćansko nasleđe i francusko prosvetiteljstvo. Uzmemo li primer Srbije, interesantno je videti da je vaša zemlja bila pod uticajem svih ovih vrednosti. Taj intelektualni projekat je mnogo jači nego Evropska unija. Pitanje koje se istovremeno postavlja narodima i šefovima država jeste da li se još prepoznaju u tome... Da li vas privlači i zavodi neki drugi model? Ruski? Istočnjački despotizam. Zavodljiv je, na nesreću, privlačan. Našli smo se pred novom, nezamislivom situacijom. Evropski zapad izvezao je kapitalizam, demokratiju. Danas se istočnjački despotizam, po teorijama Dugina, izvozi i u zemlje Zapada.

Dokle ide?

Čak i ljudi bliski Trampu kažu da su fascinirani Putinom i njegovim umećem vladanja. Opet, pitanje za vas jeste šta želite da uradite? Pravi problem nisu klasteri, niti tehnički uslovi za ulazak u EU, nego šta većina Srba želi kao politički model. Želi li nadalje avanturu Srbije kao republike, sestre Francuske, ili ćete da skliznete ka drugim društvenim i političkim uređenjima. Moja ideja nije da vam držim lekcije, niti da kažem šta je bolje. Moja ideja jeste da Evropa treba da bude jasnija u odnosu na sopstveni model.

Pre desetak leta napisali ste knjigu Spora demokratija. Upozorili da će srednja klasa postati ljuta na elite i glasati ko zna za koga. Tražiti takozvanu čvrstu ruku.

Pisao sam o tome među prvima. Shvatio sam da podeljenost između srednje klase i elita dolazi iz tri izvora. Ekonomija! Nakon Drugog svetskog rata, demokratski projekat instalirao se u Evropi jer su elite stvorile model da industrijski dostignu Ameriku. Velika su bogatstva ubrizgana u državu. Od devedesetih, elite su ohrabrivale mondijalizaciju, a ona je dovela do bogaćenja Kine i Azije, produbljujući jaz u zapadnim zemljama. Drugi rascep jesu migracije. Kako iz dobrih, tako i iz loših razloga. Evropljani imaju ideju da su migracije van kontrole i da vlade ne štite dovoljno svoje granice. Te dve dimenzije dovele su do jačanja krajnjih desnica. Ušle su kroz ta mala vrata. Postoji i treći problem! Društvene mreže. Danas možete da pričate bilo šta i svako misli da ima nekakvo zanimljivo mišljenje, u odnosu na bilo kakvu ideju, što je dosta oslabilo legitimnost političkih predstavnika. Svetski fenomen, izazov za demokratiju.

Nećemo zaboraviti ni krajnju levicu.

Krajnja levica je jaka samo kada postoje ekonomske krize. Tokom 2010. bila je kriza dugova. U Grčkoj, u Portugaliji, u Španiji – služila je krajnjoj levici. Kada postoje ekonomska, migratska kriza, manipulacije na društvenim mrežama – profitiraju ultradesničari. Svakako, ni u Francuskoj ne možemo da izmaknemo mukama o kojima smo pričali. Recimo, ljutnja srednje klase koja nije profitirala od mondijalizacije. Osećaj dela populacije da se ne upravlja dovoljno dobro migrantskom krizom. Odbacivanje političara! Sve kreira situaciju koja može da krajnju desnicu dovede na vlast. Ne želim da pravim istorijska poređenja, ali prolazimo kroz period sličan tridesetim godinama prošlog veka, s mirisom rata svuda oko nas. I krajnja levica i krajnja desnica snažne su u društvima. Fundamentalni razlog jeste ono što ponavljam: nema odgovora šta i ko želimo da budemo. Uspemo li da odgovorimo, Evropa će znati da se odbrani.

Bušova zamka: Iran će se Americi vratiti kao bumerang 

Razmatrajući napad Amerike i Izraela na Iran, David Djaiz kaže da je Izrael deo tog sveta vukova – poređenje kakvo često koristi. „Po mišljenu Izraela, Iran je glavna pretnja za region, finansira Hamas, Hezbolah i slično“, kaže za Radar. „Situacija koja je započela varvarskim činom 7. oktobra, dala je Izraelu mogućnost da ponovo promeša karte na Bliskom istoku, sa onom rečenicom koju je Netanijahu citirao: Ako neko dođe da te ubije, ustani i ubij ga prvi. Meni je izraelska agenda jasna. Nasuprot tome, ne razumem šta je Amerika želela da učini… Rizikuju da im se vrati kao bumerang u glavu.“ Iznenađuje ga što je Donald Tramp čitavu spoljnu politiku konstruisao odvajajući se od Buša i njegovih intervencija u Iraku, a „sada upada u istu zamku“.

Obavezna lektira 

Posle knjige Građanski rat se neće dogoditi (2017), David Djaiz je objavio zapaženi esej Spora demokratija (2019), teoretišući, pored ostalog, o načinima na koje steći kontrolu nad neograničenom globalizacijom, te besu srednje klase prema eliti. Delo Kako da ovladamo globalizacijom i preuzmemo sudbinu u svoje ruke (2019) donelo mu je Studentsku nagradu za političku knjigu LCP 2020. i Nagradu Eduar Bonefu Akademije moralnih i političkih nauka 2020. Novi francuski model (2021) pokreće temu modela kakvi su u prošlosti nosili društvo i ispituje da li ih danas ima, razotkrivajući zagovornike mitologizovane istorije – tipova što „eksploatišu prazninu“. Najnoviji esej Obavezna revolucija (2024), napisan sa Gzavijeom Dežardenom, u centar stavlja ekološku transformaciju.

(Radar, 26. mart 2026)