Moje dete postalo je panker u jednoj fazi svog života. Proučavala sam poglede i komentare ljudi dok smo prolazili ulicom i pitala se kako može da podnese toliku količinu tereta. Zar sve te predrasude zato što ofarbaš kosu u zeleno 

Spisateljica An-Gаel Bаlp živi i rаdi u Pаrizu. Kaže da su knjige koje su je oduševljаvаle u detinjstvu neiscrpаn izvor inspirаcije. Takvu fаscinаciju svetom i te doživljаje prenosi deci u sopstvenim pričаmа. Njen romаn Strаšnа bibliotekаrka dobio je 2021. nekoliko znаčаjnih nаgrаdа. U Beogradu je bila na Molijerovim danima, i na čitanjima, promocijama, susretima s mladim čitaocima, predstavila strip za decu Na zadatku: oprema za bazen, iz ciklusa pod naslovom Tića i družina Vesele lame (izdavač: Kreativni centar; ilustracije: Zoe Plan, prevod: Zorana Rackov).

Peripetija se tiče kupaćih gaća. Družinа Vesele lаme trebа dа spаse Pаvlа od kаzne, pošto je zаborаvio opremu zа bаzen. Dа bi to izveli, Tićа, Rаdа, Justinа, Jo i Vojin morаju dа rаzrаde i sprovedu ozbiljаn plаn. Ušunjаće se, pozаjmiti opremu zа plivаnje iz torbi drugara, otključati vrаtа čаčkаlicom i obаviti misiju tаko dа ih niko ne primeti…

Često učestvujete nа festivаlimа i razgovarate sa đacima da biste podstаkli strаst zа čitаnjem. U knjizi Kako sam postala pisac, junak uzme beležnicu poznatog pisca dok ovaj gostuje u školi. Autobiografska zgoda? Početak?

Nije autobiografska! Nesumnjivo, imamo svoje beležnice, sveske, gde skladištimo ideje, nešto zapisujemo. U početku, zamislila sam za taj roman govori o pisanju za decu. U stvari, bila je to vrsta vodiča da bi se pomoglo najmlađima sa željom da pišu. Potom sam pomislila na one bez te želje… Neće uzeti moju knjigu, iako možda vole da pišu, međutim, toga još nisu svesni. Ponovo sam razmotrila ideju i razvila storiju iz notesa, da bi svi, čak i oni bez spisateljskih ambicija, mogli da je imaju u rukama i istovremeno pristupe pomenutim savetima. Zapravo, da otkriju kako i sami žele da postanu književnici.

Dečak s tom „ukradenom“ sveskom ima jedanaest godina. Jedanaest godina ima i devojčica u drugom vašem delu: ona ne ide sa turističkom grupom u obilazak dvorca, nego se otisne u sopstvenu avanturu. Namerno ste izabrali da čitav niz protagonista ima jedanaest? Ili se radi o slučajnosti? 

Počela sam da pišem kada sam bila dete. Bila sam mnogo oduševljena delima Roalda Dala. Naročito Čarlijem i fabrikom čokolade. Čitala sam je iznova i iznova jer nisam htela da izađem iz te priče. Dobro pamtim da mi je na um palo: napisaću nastavak da bih ostala s likovima. Imala sam deset, jedanaest… I te kako me je obeležilo ovo iskustvo, od tada sebi govorim da nikad nisam izašla iz fabrike čokolade. Volim da se obraćam tom uzrastu. Ko zna... Možda se na taj način obraćam onoj sebi sa željom da pripoveda.

U jedanaestoj prekidamo školovanje kod učitelja ili učiteljice. Odjednom stupamo među nastavnike, u svet odraslih. Prelomni, stresni trenutak.

Upravo u romanu o beležnici, dečak koji pronalazi notes, nalazi ga nedelju dana pre prelaska u te pomenute više razrede. Paralelno, dakle, ide zaplet o ulasku u više nivoe osnovne škole, gde on otkriva nove profesore, drugačija pravila, sedmi ili osmi razred. Reč je o stresnim otkrićima u tom periodu. U profesorki, zaduženoj da vodi školsku biblioteku, pronalazi nekoga ko će mu pomoći.

Koliko se samo vaših zapleta događa na bazenu! Pamtim Duha u kupaćem. Uključujući objavljenu epizodu serije Tića i družina Vesele lame.

Istina! (Smeje se.) Ima ih… U Francuskoj je ogroman događaj kada krenete na bazen.

Likovi neprekidno nešto pronalaze na ulici. Mačku, kutiju s novcem, seme biljke.

U Francuskoj stalno imam susrete sa učenicima. Pre desetak leta, nakon što sam krenula sa čitanjima i razgovorima, radeći tada uglavnom slikovnice, jedan mali me je upitao: „Zašto u tvojim knjigama uvek ima neko ko nešto pronađe?“ Bila sam iznenađena pitanjem. Nisam dotad sama primetila… Nemam objašnjenje. Moja mašta sama to radi...

Kiš je govorio o udelu čuda. Rukopis povede autora...

Taj udeo čuda jeste moj omiljeni udeo. Ne volim baš trud. Bolje neka čudo vodi.

Nezaobilazna tema jeste „biti drugačiji“. U romanu Sva ta buka oko kose, devojčica prihvata činjenicu da je njen brat postao panker, ofarbao kosu u zeleno…

Bitan motiv! Nešto što i u svom životu jednako doživljavam i primenjujem. Moje dete, sa dosta problema u školi, postalo je panker. Sada nije panker, ali videla sam reakcije ljudi na ulici dok smo prolazili. Pitala sam se kako sve podnosi, gledajući i proučavajući te poglede. Kako može da ponese toliku količinu komentara, tereta. Istovremeno, bila sam izuzetno ponosna što je odabrao put.

U naslovu Nismo to očekivali – kako smo došli do ove tačke, na vlast dolazi Stranka slobode. Ne prihvata ništa što nije po merilima partije.

Knjigu je pisalo nas sedam književnica, neposredno pred predsedničke izbore u Francuskoj. Prvi izbori sa strahom da će krajnja desnica doći na vlast... Na nesreću, izdanje je i dalje aktuelno. Svaka od nas trebalo je da izabere jednu temu. Radeći istovremeno, odlučile smo se za izbore. Uzeti po porodicu i sagledati uticaj kakav će na nju imati glasanje.

Glumci se silno trude da u pozorištu lik učine uverljivim. S druge strane, deca veruju u izmaštanu stvarnost i pre nego uđu u pozorište. Dramski umetnici moraju da jure maštu deteta? Teško je pisati za decu… Posle novogodišnje predstave za najmlađe, glumica mi je kazala da se oseća kao da su je izvadili iz korpe sa slomljenim igračkama.

Da biste pisali za decu, na izvestan način, i vi morate da postanete dete. Treba da se stavite u kožu junaka i pokušate da sagledate svakodnevicu njihovim očima. Nije mi teško palo jer sam počela da pišem kao mala i navikla sam da su takve knjige moj svet. Mnogo volim da pričam sa mladima. Čudesna vrsta interakcije.

Teoretiše se da su deca drugačija nego kada smo mi bili mali.

Nemam utisak. U suštini nema razlike. Ima ih u obrazovanju. No, neretko se tvrdi da sada ne vole da čitaju, ali kada se sretnete s njima, ukoliko je nastavnik dobro radio na knjizi o kojoj debatujemo, onda je to nezaboravan momenat. Srećni su da nas vide. Imaju bezbroj pitanja... Zato i volim izdanja za uzrast od devet do dvanaest godina. Doba u kome su dovoljno zreli da postavljanju složena pitanja, a istovremeno sačuvaju dečju radoznalost, onu kakva se pomalo gubi s adolescencijom.

Kružila je anegdota sa kongresa u Jugoslaviji. Bockajući Ivu Andrića, kolega veli sa govornice da se ne može pripovedati kao pre, jer voz ide triput brže. Andrić odgovara: „Voz juri, ali majka još uvek nosi dete u stomaku devet meseci.“ Gadžeti se menjaju, ali univerzalne teme ostaju.

Činjenica je da ponekad ubacim mobilni telefon. Pretražuje se po internetu. Ali priča je uvek konstruisana onako kako se nekada konstruisala.

Obeležavaju se dve i po decenije od premijere filma o Hariju Poteru. Sećam se da sam 2012. pitao književnika Leva Grosmana, autora sage o Mađioničarima, o uticaju Dž. K. Rouling. Pošto je počeo da piše Mađioničare – kazao je – Roulingova još uvek nije bila objavila Potera, ali kako su se njene knjige pojavljivale, sve su snažnije uticale na njega: „Uhvatio sam sebe kako u romanu zapravo pišem odgovor na njih.“

Nije uticala na mene. Iskreno, nisam je ni čitala… Ostala sam u tim godinama, kao blokirana u sredini osamdesetih, među ljudima iz mog sveta. Inače volim strip.

Igrate se elementima fantastike. Bajke, dvorci, zmajevi, vukodlaci. Uspavani vanzemaljci. Roboti.

Ubacujem elemente fantastike. S tim da je to fantastika po ugledu na Dala. Videćemo čudne stvari, zle ljude, moćne zloće… Uprkos, ne zalazim u naučnu fantastiku. Ostajem u svakodnevnom životu. I malo ga začinim.

Svakodnevica je bitna. Plakat u pozadini Tiće i Vesele družine – Na zadatku: oprema za bazen poručuje: „Imaš neki problem? Hajde da razgovaramo.“

Mi imamo odgovornost da štitimo decu. Jedina naša razlika u odnosu na književnost za odrasle! Opšte mišljenje, verovatno, svih pisaca za mlade. Možemo da govorimo o svemu ali ne bilo kako. Dok radim na rukopisu, uvek imam na umu, na srcu, misao: kada dete zatvori knjigu, da je uvek zatvori sa puno nade, da posle bude srećno. Ideja vodilja jeste da ih ne ostavim s osećanjem traume.

---

Izbor studenata: Noć u srcu 

Polemišući o najužem krugu Akademije Gonkur, studenti francuskog jezika i književnosti u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu odlučili su da dobitnica Gonkurove nagrade studenata Srbije na ovogodišnjim Molijerovim danima bude Nataša Apana. Njen roman pod naslovom Noć u srcu, o kome je kratko govorila za Radar u novembru 2025, kako sada opisuju, bavi se temama egzila, identiteta i porodičnih trauma. Radnja prati likove koji pokušavaju da pronađu svoje mesto između prošlosti koju ne mogu da zaborave i sadašnjosti u kojoj se osećaju izgubljeno. Kroz njihove priče autorka istražuje kako sećanja, migracije i porodične tajne oblikuju čovekov identitet. Stil književnice ocenjuju kao veoma poetičan i emotivan, ali istovremeno suzdržan i precizan, dodajući da ona uspeva da prikaže unutrašnje lomove junaka bez preterane dramatizacije, oslanjajući se na atmosferu, tišinu i suptilne emocije. „Posebno mesto zauzimaju osećaj usamljenosti i potraga za pripadanjem, što knjigu čini univerzalnom i bliskom mnogim čitaocima.“ Njen roman Do sutra objavila je 2016. Izdavačka kuća Klio, u prevodu Ljiljane Mirković: prozu o Adamu, provincijalcu, i Mauritanki Aniti, što se upoznaju, zaljube i venčaju, pa sa ćerkom Lorom presele se na jugozapad, na obalu Atlantskog okeana…

(Radar, 28. maj 2026)