Maša Rebić, spisateljica

“Dolce i Gabanna” u beogradskom trošnom tramvaju

Izdavačka luća “Alnari” objavila je novi roman Maše Rebić, mlade hit spisateljice čija je prethodna knjiga “Sponzoruše” bila na samom vrhu bestseler lista i prodala se u 10.000 primeraka, što za domaće književne tiraže predstavlja neku vrstu rekorda i čuda. Specijalno za čitaoce “Yellowcaba” Maša Rebić priča o svojoj novoj knjizi koja već ima drugo izdanje…

Mašo, vaš prethodni roman „Sponzoruše“ bio je veliki hit. Da li se „Devojke iz kraja“ na neki način nastavljaju na prethodni roman?

Ma, ne, završila sam sa sponzorušama. Užasno se i nerviram kad me pitaju šta ja mislim o njima. To nije bila ispovest, priručnik ili dnevnik raznoraznih sponzoruša, koji se u poslednje vreme neprestano pojavljuju na tržištu već prikaz jednog Beograda, jednog vremena i nekih ljudi kojih se svi sećamo. Kao što znam da moji romani nikad neće dobiti Nin-ovu ili bilo koju ovdašnju prestižnu nagradu, tako znam da bar sigurno imaju sociološku vrednost jer se kroz prizmu mojih junaka ocrtava društvo Beograda i Srbije. Pa, problemom devedesetih (u kojima sam i sama odrasla i sazrela) sam se bavila u Sponzorušama a problemima sadašnjim u novom romanu. Ipak, junakinje oba romana imaju neke sličnosti. Njihove emocije su bes, ljubomora, histerija ili pak potpuna apatija. One nose markirane stvari, što zamenjuje samu karakterizaciju likova, pa su zato upravo i okarakterisane tim „markama“ koje nose na sebi, a ne „markama“ duševnih stanja ili karakternih osobina. Kod njih nema mnogo razmišljanja, oni deluju, rade, pričaju brzo i bez ulepšavanja. E to mi je najveći problem. Niko valjda nije očekivao da ću napisati romane u kojima devojke raspravljaju zašto vole ili ne vole recimo, oralni ili neki drugi seks. Kako je to kad poznaješ sve transvestite u kraju ili kako se osećaš kad svakog meseca vidiš bar pet samoubistava. Kad muškarac o tome piše onda je sve ok, ali kad jedna devojka ili žena progovori glasom generacije odmah te gledaju nekako čudno.

Ko su junakinje vaše nove priče?

Devojke koje se mogu sresti bilo gde u ovom ili nekom drugom gradu. I iako deluju obično, imaju priču u sebi ili iza sebe koja ih siurno izdvaja iz gomile. One su tipične Beograđanke. I vrlo karakterističnog ponašanja. Lepe su, inteligentne, i žive u jednom specifičnom beogradskom kraju da su se već uveliko smorile. Dosadno im je, uglavnom imaju sve i nemaju pojma kuda dalje. U jedno su sigurne, a to je da žele pravu ljubav, i iako zvuči kao kliše, tako je. Devojke ovog grada to zaista ŽELE. Misle da će ih jedino ta ljubav spasiti celog besmisla koji ih okružuje.  Iako nas ponekad nerviraju dok se tako sumanuto ponašaju (promiskuitetno, kenjkavo, bezlično), većina bi sigurna sam želela da bude na njihovom mestu. Ali ne može i nikad neće biti. Zato ih čitaoci ili obožavaju ili mrze...

„Verujte, bila sam svuda. I nigde, na celoj ovoj planeti, nije interesantno kao u Beogradu. Ovaj grad je drugačiji. On spaja nespojivo. U njemu na semaforu zaprežno vozilo stoji tik uz najnoviji model ‘aston martina‘. U njemu klošari postaju zvezde, a devojke u najnovijem modelu ‘Dolce & Gabanna‘ voze se u tramvaju koji može svaki čas da se zapali”… Jedan od junaka je i Beograd?

Jeste. Ja sam najveći lokalpatriota na svetu! Obožavam ovaj grad iako ga non stop psujem. Ustvari ne njega nego ljude koji su postali nepodnošljivi. Kad sam to rekla svom dedi jednom dok sam bila mala odgovorio mi je da treba da u svakom čoveku pronađem bar jednu lepu osobinu i svi će postati podnošljiviji. Tako i ja razmišljam o Beogradu. To je moj grad i moram da ga volim. Ali, zaista, putovala sam možda više od svoje generacije i nikad nisam poželela da ostanem negde drugde. Uostalom i u Devojkama iz kraja citiram Duška Radovića koji kaže: “Svako ko se danas probudio u Beogradu, može smatrati da je dosta postigao u životu. Svako insistiranje na još nečemu bilo bi neskromno.” Beograd je čudo.

Već kada sam u najavi čuo da su junakinje četiri devojke pomislio sam na “Seks i grad”. Ima li sličnosti i da li vam poređenje smeta?

Pa smeta mi samo zato što mi jednostavno, ma koliko to naše žene želele, nećemo moći da živimo kao junakinje romana Kendas Bušnel. Kod nas se devojke toliko trude da ih oponašaju da to iritira. Naročito kad vidimo četrdesetogodišnju Beograđanku koja izigrava Keri Bredšo ili Samantu Džouns, a na čelu joj piše da je očajna što nije udata. Drugačija smo mi sredina. Ne vredi. Ja ne pišem bajke, već opisujem našu stvarnost.

Da li pišete nešto novo?

Sređujem neke svoje priče koje će izaći na leto, a inače stalno pišem. Nikad ne možeš da znaš kuda će te odvesti čak i najbezazlenija rečenica. Onaj ko jednom počne, mora da piše, na žalost ili na sreću drugih, ceo život.

Mića Vujičić