Vladislav
Bajac, književnik
Potraga za identiteom
i druge priče
Izdavačka kuća Arhipelag
objavila je novi roman Vladislava Bajca. Hamam Balkanija, „roman i druge
priče“ iz pera jednog od najpoznatijih domaćih pripovedač, sastoji se od dva
paralelna pripovedačka toka, naizmenično ispisana slovima dva pisma sa
poglavljima čije naslove čine slova azbuke i abecede. Poglavlja Hamama
Balkanije koja su ispisana latinicom za glavnog junaka imaju Baju-Bajicu
Sokolovića, poznatog Mehmed-pašu, i čine zanimljiv istorijski roman, dok su pseudo-autobiografska
paralelna ćirilična poglavlja smeštena u drugu polovinu dvadesetog veka. Njihov
junak ima ime slično imenu pisca, dok su drugi junaci tih zanimljivh sećanja,
avantura i digresija koje se nameću piscu dok traga za istorijskom pričom, Orhan
Pamuk, Ginzberg i mnogi drugi...
YC: Gospodine Bajac,
vaša knjiga je već na prvi pogled zanimljiva i neobična. Dva paralelna toka,
dve priče, dva pisma: ćirilično i latinično. Kako ste došli do ovako udvojenog
romana?
Vladislav Bajac: Zanimalo
me je pitanje dualiteta generalno, a onda dvojnost identiteta kroz istoriju Balkana
kao i u vrlo bliskim nam godinama. Usto, tu su na raspolaganju bila i mnoga
lična iskustva sa ljudima koje sam poznavao i koje i dalje poznajem. I istorija
i današnjica hoće da nam kažu kako svet nikada nije bio samo crno-beo i da su
mnoge „istine“ kojima smo bili učeni zapravo bile predrasude, a ponekad i
istorijski falsifikati. Naravno da književnost nema zadatak da pronalazi i
dokazuje istinu, ali njena umetnička istina ostvaruje se preko istraživačkog,
koje može biti egzakno i precizno, a potom pretočeno u relativnost artističkog
oblika. Dakle, jednom pronađena i uobličena priča nekako je prirodno nametnula
dvojnost kompozicije. Što se pisma tiče, činilo mi se da je ovo bila divna
prilika da iskoristim tu originalnost srpskog jezika i postojanje njegova dva
pisma, što je retkost među jezicima sveta. No, to dvostruko pismo potpuno je u
funkciji ideje romana i nije nekakva skraćena putanja ka jevtinom dobijanju
književnih poena. Junaci u knjizi i njihovi narodi doživljavaju i tu vrstu
transformacije – nestanka jednog i uspostavljanja drugog pisma.
Polovina romana govori
o Mehmed-paši Sokoloviću. Da li pamtite trenutak u kome vam se Bajica nametnuo
kao mogući glavni junak (n)ove knjige?
On je svojom biografijom,
kao poznata ličnost u čije se postojanje nije moglo sumnjati, bio idealan za
namenjenu mu ulogu. Prelazak iz jedne kulture u drugu, iz jedne vere u drugu,
prvo pod prisilom a onda i sopstvenom odlukom, nudilo mi je mnogo psihološkog i
literarnog materijala da nadgradim, opovrgnem ili potvrdim istine i zablude o
životu u 16. veku. Prijateljstvo ovog Srbina među Alahovim ratnicima sa Mimarom
Sinanom, grčkim pravoslavcem, a glavnim neimarom Osmanske imperije dodavalo je
nove teme: rušenja i zidanja, ubijanja i pregovaranja, rodoljublja i
izdaje...tema koje su večne i svevremene. Pravi momenat odluke da pišem (i) o
njemu pao je kada sam shvatio je da je dankom u krvi odveden u Tursku kada je
imao 18 a ne 4-5 godina, kako smo bili učeni. Jer, to je stavljalo u pogon
potpuno nove okolnosti i posledice.
Nakon svakog poglavlja
koje prati život Mehmed-paše Sokolovića pišete poglavlje o piscu, neki bi čak
rekli o sebi, dakle o piscu koji je u potrazi za pričom. Zašto ste
odlučili da baš u Hamam Balkaniji istorijsku priču povežete sa
savremenom, da na neki način date na uvid čitaocu sve piščeve nuz-misli koje se
rađaju dok radi na delu, ali i da usput opišete svoje avanture, putovanja,
iznesete dileme, da esejizirate...
Verovatno što je to priča
o jednom te istom životu, iako naizgled sastavljena iz desetina različitih priča
(ne zaboravimo, knjiga i ima podnaslov Roman i druge priče) kao i
nekoliko razdvojenih vekova. Mislim da je to i posledica neke vrste mog
književnog zrenja. A možda i potreba da čitaocima i svetu pošaljem neke
otvorenije, naizgled nestrpljivije poruke to jest ono čuveno – ko smo, odakle
smo i zašto smo... Iako ti vremenski noviji delovi liče na neku post-modernost,
oni su samo prirodni nastavak priče započete koji vek ranije. Svi primeri ljudi
koje poznaje moj junak pod imenima junaka savremenog doba u knjizi međusobno su
potpuno različiti te su samim tim samo varijacije na temu, ali sa težinom koja
obogaćuje mogućne pretpostavke. Sve su to diskusije o (ličnim) identitetima,
potrage za (sopstvenim) privremeno zagubljenim ili (tuđim) trajno zagubljenim
identitetima.
Avanture mog junaka sa
imenom poput mog tu su da opišu podstanja i poddogađaje. I da se pomalo otkrije
kako je junak stizao do knjige koju je pisao.
Kao centralna tema
vašeg romana ističe se problem dvostrukog identiteta. Ako dozvolite, rekao bih
vam da sam nakon poslednjih stranica romana imao utisak da ste godinama i
godinama razmišljali o toj temi, o mogućnosti da se istovremeno bude još neko...
Pa, pogodili ste. Tom
temom se na različite načine bavim u svojoj samoći, ali često i na poluskrivene
načine u mnogim od svojih prethodnih knjiga. Kada biste me pitali zašto, bojim
se da vam još uvek ne bih bio u stanju da odgovorim. Možda ako mi obećate da
ćete me to pitati za desetak ili više godina... ako do tada ne izgubimo ono što
smo.
Uvek su me privlačili
kontrasti koji su se zapravo u nekim tačkama sastajali kao delovi jedne te iste
celine: pojedinac i vlast, rob i gospodar, dan i noć, san i realnost, ja i ti,
muško i žensko...
Zanimljvo je da su
junaci vašeg romana mnogi poznati pisci, domaći i strani, ali pre svih Orhan
Pamuk.
Pisci umeju da u
privatnim životima budu jednako dosadni kao i neke dosadne knjige. No, ipak,
strašnije od dosadnog pisca jeste dosadna knjiga. Možda sam zarad pokušaja stvaranja
nedosadne knjige išao linijom manjeg otpora koristeći biografije zanimljivih
pisaca i intelektualaca a koje je poznavao lik iz knjige po imenu V. Bajac.
Kada sam ih ukrao književnom liku po imenu Vladislav Bajac, mogao sam da ih
komotno koristim pod njihovim izmišljenim a vama znanim imenima. Tako sam mogao
da potpišem knjigu svojim pravim imenom, a ne onim iz knjige.
Mića Vujičić