Glavne junakinje romana Bajni svete, gde si ti pitaju se kako stvarati umetnost o vremenu koje više ne postoji
Mora biti divno kada vam prilepe etiketu da ste „pisac jedne generacije“. Kolika god zvezda bili, pre ili kasnije verovatno shvatite da ne možete neprekidno biti na ekskurziji i da je trenutak da se vratite kući. Sali Runi, književnica rođena 1991. godine u Kaslbaru, u Irskoj, doživela je slavu zahvaljujući knjigama Razgovori s prijateljima (2017) i Normalni ljudi (2018). Čitaoci su oberučke dočekali njen treći roman pod naslovom Bajni svete, gde si ti, ovih dana takođe objavljen u izdavačkoj kući Geopoetika, u prevodu Jelene Lazić. Pokazalo se da svakako jeste „glas milenijalaca“, ali i više od toga.
U budućnosti, ako budućnost bude postojala – u šta njene junakinje otvoreno sumnjaju! – moći će ’ladno da ode na parti neke sledeće generacije i da se tamo oseća sasvim komotno. Slično klasicima dvadesetog veka koji i dalje opušteno šize, onako kako su ranije šizili po diskotekama, ne osećajući se kao „matorci“ što banu na žur i ne znaju da odu.
Irska spisateljica tematizuje problem slave! Pošto postane čitana, nagrađivana i ekranizovana, glavna junakinja Alis doživljava slom i povlači se na selo, u veliku kuću kraj mora. „More na zapadu poput mrke tkanine.“ Upoznaje Feliksa, dečka iz kraja, iz drugačijeg socijalnog miljea i bez navike da čita. Tako formira prvi par, u već prepoznatljivoj runijevskoj igri parova. Alis elektronski komunicira s Ajlin, najboljom prijateljicom i nekadašnjom cimerkom s fakulteta, urednicom u književnom časopisu. Ajlin je pak u složenom odnosu sa Sajmonom, političkim savetnikom u levičarskoj parlamentarnoj stranci...
Zato nije čudo što pominju Henrija Džejmsa! Kroz njihove razgovore dolazi do promena u igrama moći. Doduše, ne tananih, pozadinskih narušavanja ravnoteže, kako je stari teoretičar primetio razmišljajući o Džejmsu. Likovi su direktniji i brutalniji, a u prvi plan se opet postavljaju problemi prijateljskih i ljubavnih veza, s tim da se najteža nedoumica, provučena kroz ranija dela – šta znači živeti normalno – sagledava iz perspektive nekoga ko je postao selebriti.
Novine se otuda veoma interesuju za privatni život Sali Runi, tumačeći Bajni svete, gde si ti paralelno s njenom biografijom, iako valjda pamte da su krajem prošlog veka, zbog takvih analiza, i profesori znali da šize. Kopale vredne kolege po biografskom ili ne, posao je pisca da fikcionalizuje „sopstveni svet“ i „vreme u kom živi“.
Ali šta ako njegovo vreme više ne postoji?
Roman ima dva paralelna toka. Sve do poslednje četvrtine, smenjuju se poglavlje čiji narator pripoveda u trećem licu i poglavlje sačinjeno od prepiske dveju prijateljica. Alis i Ajlin razmenjuju mejlove, ali je reč o dugim pismima, netipičnim za inboks – uočio je kritičar Džon Vilijams. Ko još šalje elektronsku poštu, esejizirajući o Dablinu, konzervativcima, desničarskoj politici, umetničkoj lepoti, klimatskim promenama, plastici, životnom okruženju, konzumerizmu, Bregzitu, kraju istorije, savremenom romanu...
Prozaistkinja Tajari Džouns rekla je na radiju Bi-Bi-Si da se danas starinska pisma šalju jedino iz zatvora, pa je junaka svog epistolarnog romana smestila iza rešetaka, radi uverljivosti.
Ipak, pojedini zaključci u tim razbijenim, lucidnim, duhovitim, kratkim „ogledima“ jesu izuzetni. Ajlin zaključuje da ljudi poslednjih nekoliko godina više čitaju vesti da bi saznali šta se događa. „U svakom slučaju, posledica toga je da je sada svaki dan postao nova i jedinstvena informativna jedinica koja prekida i menja informativni svet prethodnog dana.“ Pita se šta će to značiti za kulturu i umetnost, jer smo navikli da nam pažnju privlače dela iz kulture, smeštena u sadašnjost.
„Međutim, taj osećaj neprekidne sadašnjosti više nije stalan deo naših života. Sadašnjost je postala isprekidana. Svaki dan, čak i svaki sat svakog dana, nadomešćuje i čini nevažnim vreme koje mu je prethodilo, a dešavanja u našim životima imaju smisla isključivo u odnosu na neprestano ažuriranje informativnih sadržaja. Pa kad gledamo likove u filmovima kako večeraju ili se voze u automobilima, smišljaju kako da izvedu ubistva ili su tužni zbog ljubavnih veza, prirodno je što želimo da znamo u kom tačno trenutku oni rade sve ovo u odnosu na kataklizmične događaje od istorijske važnosti koji su deo našeg trenutnog osećaja realnosti. Više ne postoje neutralno vreme i mesto radnje. Postoje samo događaji na vremenskoj liniji. Zaista ne znam da li će se zbog ovoga pojaviti nove umetničke forme ili će to prosto biti kraj umetnosti u celini, barem onakve kakvu poznajemo.“
Upravo u tome krije se značaj stvaralaštva Sali Runi. Runijeva je spisateljica uzbudljive proze o takvom vremenu, čije proticanje, u epilogu, s pandemijom, nije lako ni izračunati. Pretvorilo se u gustu tamnu maglu – misli – nešto što se desilo prošle nedelje činiće se kao da se desilo pre više godina, a nešto što se desilo prošle godine izgledaće kao da je bilo juče.
Iz celina napisanih u formi mejlova, prelazi se na prikaz onoga što glavni junaci rade. Premda vešta u deskripcijama i dočaravanju atmosfere (ko bi zaboravio vonj plastike u usijanom automobilu), pripoveda škrto i ide na žustar dijalog. Razmena replika gotovo prelazi u dramolet, dok čitaoca nosi zaplet vezan za ljubavnu priču.
Autorka oprezno koristi strele „melodrame“. Očigledno zna da storije o ljubavnim jadima ponekad lako zaškripe, nalik klackalicama na igralištu koje noću zauzme ekipa iz kraja da se malo provede.
Ništa ne škripi ni kada je o opisima seksualnih scena reč. Štaviše, predstavljaju odlična mesta, premda vođenje ljubavi preko mobilnog telefona, svojstveno ovom dobu, jeste pomalo pipavo. Fiksna telefonija poznavala je samo kategoriju neznanca što s druge strane diše u slušalicu. Igru je mogao da prekine isključivo onaj ko pozove.
U prethodnim delima, koža je meka. Stvarnost je gruba, a virtuelno, u kome se neprekidno paralelno živi – zaštićeno je folijom i staklom. Bilo da se izvlače iz psihičkih kriza, pate ili razmišljaju o roditeljstvu, junaci stalno bacaju pogled na internet, prevlačeći prste preko ekrana. Čitaju naslove najnovijih vesti, gledaju šta ima novo na društvenim mrežama, osvežavaju stranicu da bi prebrojali lajkove.
Sali Runi ovakvo skrolovanje opisuje kao rutinsko i mehaničko. Na licima Alis, Ajlin, Feliksa i Sajmona nema pomeranja u momentima skakutanja po sajtovima. Lica su bez bilo kakvog izraza. Koriste aplikacije za upoznavanje, dopisivanje, mape... Guglaju se međusobno, ne bi li proverili nečiji identitet prilikom upoznavanja uživo.
Zainteresovani postaju kada zapreti opasnost da neznanac pogleda u istoriju onoga što su tražili u veb-pretraživaču.
Tu lica već počinju da se pomeraju. Vraćamo se u realno, među prave strahove i doživljaje, slično Ajlin. Kratko je beležila kako upija spoljni svet: čulne utiske poput kiše na koži ili mirisa benzina s pumpe. Nakon odustajanja od dnevnika, čulna iskustva su prestala da je oduševljavaju, čak joj se učinilo da ih nema. Vizuelni svet izgledao je pljosnat, poput kataloga sa informacijama.
Zar je zemlja postala ravna ploča na leđima slonova... Nestaje li naš svet i koliko njegovo poimanje zavisi od ugla pod kojim nagnemo ekran? Gde se izgubilo sve vreme ovog sveta – interesovaće se čitalac, siguran da spisateljica toga vremena jeste tu.
(NIN, 30. septembar 2021)