Misteriozni čovek zvani Čarls, koji se na obale Kenta
doselio 1974, a za koga su sugrađani istovremeno mogli pomisliti i da je
siromah i da je milioner u bekstvu, s navikom da ruča jaja, prženu slaninu i
nosi beležnici u džepu (po čemu se izgleda jedino isticao) – umro je u februaru
1984, u pedesetoj godini života. Dok u stopu prati (istočno)nemačkog klasika
Uvea Jonzona po Velikoj Britaniji, medijska kuća BBC napominje da su prošle tri nedelje pre nego što je beživotno
telo bilo otkriveno. Sigurnosni sistem na njegovom imanju, zaključuju, s
upaljenim svetlom i namaknutim zavesama, i tog je puta prevario komšije.
Možda bi Gezina Krespal, glavna junakinja Jonzonovog
romana Svaki dan u godini (Laguna,
prevod Drinka Gojković), baš tako sažela pomenutu reportažu, oštrim okom
strastvene čitateljke novina. Četvorotomno delo, čiji prvi deo na četiri
stotine i pedeset stranica opisuje svaki dan njenog života u Njujorku, s
maloletnom ćerkom Mari, od avgusta do decembra meseca 1967 – utemeljeno je na
izvanrednim slikama američkog grada u koji se doselila iz varošice Jerihov, sa
severa Nemačke, te urednom praćenju vesti i sećanjima na detinjstvo provedeno u
nacizmu.
Svaki je dan, dakle, važan! Čak i
u smrti. Kako leta odmiču, sve je veća slava Jonzonovog epa iz sedamdesetih.
Premda „baziran“ na vestima aktuelnim tokom šezdesetih, ne prestaje da govori o
nama i našem vremenu.
Kakvo je to doba? Jutro sviće sa
sve skandaloznijim naslovima. Ako zagrizete providnu udicu, najčešće ništa
nećete otkriti u pročitanom članku. Plus nabildovane novosti s interneta i
žučne rasprave na društvenim mrežama. Algoritam omeđi teritoriju i uvek
završite među svojima. Već mesecima vam se na monitoru nudi isto pakovanje
smrznutog graška, iako ste u pretraživaču tražili princezu na zrnu graška.
Stvarnost dobijate sažvakanu.
„Trućaš kao neka prokleta intelektualka.“
„A vi trućate kao ljudi koji baš i nemaju veze sa
stvarnošću“ – povici su sa 197. stranice.
Pre šest decenija Gezina Krespal čita štampu na starinski
način. Njujork tajms je ravnopravni
književni junak kome tepa. Teta! Kupuje ga u kiosku na Brodveju, na
jugozapadnom kraju 96. ulice, s pripremljenom sitninom. Još izvlačeći novinu
ispod tega, pokušava da pročita naslove, a onda kreće na posao, u banku, držeći
je pod savijenim laktom. Na peronu savija list jedanput i još jedanput po
dužini, „da bi ga zadržala u gužvi kroz vrata podzemne železnice i u teskobi
između laktova i ramena pročitala odozgo
do dole prvu stranu osmostubačne palice, na petnaest minuta odvučena pod ulicu,
dok dalje ne produži peške“.
Opisi čitanja članaka usisavaju nas poput drugih
deskripcija. Na primer: „Ujutro se probudila od srkanja automobilskih guma po
asfaltu koji se cedio pod prozorom.“
A ukoliko se dogodi da propusti
broj, traži ga usput u korpi za otpatke, makar bio pocepan, umrljan, „kao da se
samo njime može dokazati da je dan postojao“.
Informacije ne guta, već cinično
analizira, delujući zabrinuto. Svesna suštine sakrivene iza pojedinih prikaza
svakodnevice.
Najpre, tu su izveštaji vezani za
rat u Vijetnamu, s popisima mrtvih. Prati se Če Gevarin kraj. Zgrožena je
razgovorima sa Staljinovom ćerkom, plasiranim u nastavcima. U petak, 3.
novembra 1967, saznaje da je kancelar Zapadne Nemačke, nekadašnji pripadnik i
činovnik nacista, imenovao za novog portparola vlade takođe pripadnika i
činovnika nacista.
„Oni nisu u stanju da nauče.
Gledaju ruku kojom šamaraju svoje preživele žrtve i ne shvataju to: rekao je
pisac Uve Jonzon. Na to je dobio šamar.“
Lik s piščevim imenom pojavljuje se nekoliko puta.
Svaki dan u godini jeste dnevnik, ali ispripovedan najčešće u prvom licu
množine.
„Ko ovde
zapravo priča, Gezina?“
„I ti, i ja.
Pa čuješ to, Jonzone.“
Upravnik
kuće na 181. zapadnoj ulici, mister Hartnet, našao je dva brodska kabinska
kofera, sudeći po privesku „Vlasništvo Ane Solomon“. Njen udovac nije znao
ništa o tim koferima i dopustio je mister Hartnetu da ih otvori. „Jedan je bio
prazan. U drugom su se nalazili leševi troje dece, uvezani u ter-papir i
večernje novine iz januara 1920, marta 1922. i oktobra 1923, očuvani onoliko
koliko su očuvane mumije. Prema mister Solomonu, koji se
Anom oženio tek 1933, ona je ranije bila služavka u Vajt Plejnsu. Kofer je
mogla potajno da unese dole tek 1935, posle useljenja u 181. ulicu, i živela je
iznad njega do 1954, tj. do sopstvene smrti.“
Da li bismo danas mogli da
priznamo: postajemo zavisnici od crne hronike... Ova žurnalistička vrsta
otkrivena je kada su reporteri prvi put sišli u podzemlje grada za koje se
navodno nije znalo da postoji. Otad krvave životne drame, pošto utole našu glad
za najnižim porivima, uvek otvaraju pitanja o životu u određenoj klasi ili pak
u celom društvu.
„Preživeli jednog nemačkog
koncentracionog logora, koji je u svojoj lučkoj radnji muške odeće i
galanterijske robe drugovao s mnogim pomorcima različitih nacija pronađen je
juče u radnji ustreljen.“
No, šta Gezinu Krespal tera da s takvom opsesivnošću
„istera na čistinu sve sadržaje tog dana“?
Jednostavno, ona po stupcima – razvrstava stvarnost!
Čini upravo ono što nam na internetu trenutno ne polazi
za rukom. Prvi su blogeri primetili da je na mreži sve rascepkano. Tražimo
određeno ime, pojedini pojam, delimo link, dok još živa štampana izdanja,
slično TV dnevniku, grčevito nastoje da zadrže celokupan svet u sebi.
Jonzonova junakinja nosi ga pod miškom, zajedno s
teretom prošlosti i krivicom za zločine predaka.
Zato je Njujork
tajms, njena teta, povezana s
pamćenjem. Pripovedač će uzdahnuti: „Kad bi pamćenje moglo da obuhvati prošlost
u oblicima pomoću kojih razvrstavamo stvarnost!“
Ipak, uviđa da depo pamćenja uopšte nije namenjen
reprodukovanju i da se čak protivi prizivanju nekog događaja. Nekoliko redova
niže jasno pokazuje strah. Zar da ostanemo slepi kod otvorenih očiju... Ukoliko
dnevničku belešku započne rečima: „Jednog dana kao što je ovaj, pre trideset
šest godina...“, i sami bismo propušteni broj potražili u kanti za đubre.
Gezina se plaši da ne propusti nagoveštaj buduće
nevolje, jer pamti kako njenog oca Krespala nisu zanimali masni naslovi kojima
su britanske novine javljale o „imenovanju izvesnog gospodina Hitlera za
kancelara nemačkog Rajha“.
Ona zna da se među listovima ne
krije samo današnja vest. Da je leto završeno obznanjuje rečima: „To je naša
buduća prošlost, to je ono što možemo da očekujemo od života.“
„To je
prilog tvom problemu, Gezina. Pošto tebe muči kako stoje stvari sa zaboravom.“
„S
pamćenjem.“
„Godinama
smo živeli i prosto verovali da znamo.“
Jedan
padobranac, ranjen, pao je preko otvora svog bacača plamena i zapalio se,
javlja dopisnik iz Vijetnama. Naratori se pitaju hoćemo li jednog dana
zaboraviti da smo to mogli da pročitamo u Njujork
tajmsu. „Da li je to još danas stvarno?“
Uve Jonznon radnju smešta u vreme u kome su majušni
avioni vukli nebom platnene trake s reklamama za piće i restorane, ali prenosi
vesti iz 1967. o kriminalu, terorizmu, ratnim zločinima, nasilju po školama,
rasnoj netrpeljivosti, hipokriziji. O guverneru koji obilazi gradske slamove po
zemlji, verujući da su gradovi navici otvorene pobune. Ne bi li progurao kroz
Kongres zakon o streljačkom oružju, predsednik Džonson omogućuje saveznim
državama da dopuste poštansku dostavu pušaka i sačmara. „Ne
moraju uvek da se naručuju samo revolveri.“
Spekuliše se o maršruti
demonstranata u Vašingtonu čija je namera da zauzmu Pentagon. Primetivši Njujork tajms na stolu, Gezinu pitaju
šta ima da kaže na 8,8 procenata koje su novi nacisti dobili na izborima u
Bremenu.
Književnik, koga su na britanskoj
obali zvali Čarls, objasnio je da naslov romana u stvari govori da svaki dan u
sadašnjici, uz pomoć sećanja, čuva dane ili jedan dan iz prošlosti. Tri stotine
i šezdeset pet poglavlja predstavljaju za njega isključivo tehničku stvar.
Svaki dan u godini, kod nas
objavljen 2020, koja je zbog pandemije prošla kao onaj dan za koji neprestano
držite da je neki drugi – zapravo jeste kalendar. S pažnjom gledamo u njegove
brojke. Klaustrofobična slika sveta sačinjena od sadašnjosti i prošlosti Gezine
Krespal može lako da postane naša budućnost, ukoliko ne pazimo na masne
naslove. Ako
pažljivije i sveobuhvatnije ne razvrstavamo sopstvenu stvarnost.
Mića Vujičić
(Časopis POLJA, 529, maj – jun 2021)