Slavoljub Stanković, pisac

Ko se seli, taj se ne veseli

Izdavačka kuća Rende objavila je roman The Box Slavoljuba Stankovića, filozofa po obrazovanju koji je specijalizovao Oglašavanje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Slavoljub Stanković radi kao kreativni direktor u jednoj od najvećih svetskih reklamnih agencija u Beogradu, a pre romana The Box objavljivao je kratke priče.

Yellowcab: Slavoljube, junaci vaše knjige nisu mogli imati čudniji posao. Bili su profesionalni pakeri stranih diplomata u Beogradu kada je počeo rat na prostorima bivše Jugoslavije, tokom devedesetih. Čini mi se da ste u The Box alegorično spakovali cele devedesete?

Slavoljub Stanković: Pakovanje mi se učinilo kao zgodna metafora za ono što nam se događa poslednjih dvadesetak godina. A to je, rekao bih, novo pakovanje sveta. Da, pakovanje je jedan čudan posao za koji malo ljudi zna da uopšte postoji. U stvari, on je sasvim normalan deo nomadskog života, kojeg sve veći broj ljudi na planeti živi. Poslovi se odavno više ne vode iz jednog mesta. Kako kaže jedna od prvih reklama za mobilnu telefoniju – vaša kancelarija sada ima 511 miliona km². Tolika je površina Zemljine kugle. Za biznis je to možda novost, ali neke oblasti tako funkcionišu od davnina. Na primer, diplomatija. Ljudi koji rade u diplomatiji ne mogu, kao drugi, da se s posla vrate svojoj kući, jer je ona obično hiljadama kilometara daleko. Zato diplomate, u državama u kojima rade, imaju iznajmljene kuće, u koje su preselili te svoje domove. I svake dve do četiri godine diplomate menjaju države i, naravno, sa sobom vuku sve te svoje stvari dalje. The Box je priča o tri mladića koji su, početkom devedesetih, radili kao pakeri za jednu takvu firmu u Beogradu, koja se bavila selidbama diplomata. Osnovna stvar pri svakoj selidbi jeste – kutija. U nju se pakuju sve stvari, njome se prenose, u njoj čuvaju. Kutija je prva reč, sveta reč svakog pakovanja. Ti momci su praktično pakovali ceo svet u kutije. A onda ih je taj isti svet, kao i sve nas, spakovao. Roman se ne zove kutija, već The Box, zbog jezika kojim pakeri u ambasadama govore.

Strogo je zabranjeno mešati biografiju pisca i njegovo delo koje u vašem slučaju nije autobiografsko. Ipak ću prekršiti ovo pravilo i upitati vas da li su u Beogradu tokom devedesetih zaista postojale ovakve agencije i da li ste vi imali nekakvo iskustvo sa njima?

The Box, naravno, nije autobiografija. Ali je istina da sam celu deceniju radio kao paker u jednoj holandskoj kompaniji, koja je imala i još uvek ima kancelariju u Beogradu. Utovario sam i istovario oko dve hiljade kamiona. To je preko milion kutija! Kao posledicu imam ozbiljno povređena oba kolena. Više ne mogu da igram ni fudbal, ni basket, a svako ko me poznaje, zna koliko mi to teško pada. Postao sam publika. Pakovanje je od mene napravilo posmatrača. Ali i pisca.

Da li bismo pogrešili ukoliko bismo rekli da je The Box roman o fenomenu emigracije, izbeglištva, o drami da li ostati u zemlji ili otići u svet?

Nema tu greške, može se i tako čitati The Box. Ja bih rekao da je to roman o fenomenu emigracije, ali u smislu iskonske ljudske potrebe da izađe iz ove naše egzistencije, date i zadate, skučene i nedokučene. Jezikom metafore rečeno, čovek hoće iz kutije. Čovek uvek hoće iz kutije. Jer nije stvar. 

The Box se vrlo lako čita, vrlo je zabavan i duhovit roman. Međutim, u njemu ima dosta mesta koja upućuje na neka egzistencijalna, čak filozofska pitanja nad kojim bi se čitalac vrlo lako mogao zamisliti, ali sve to - kroz fenomen pakovanja.

Svako ko se bar jednom selio, zna da pri pakovanju mora da odgovori na dilemu šta mu od stvari treba, a šta više ne. Iza toga se zapravo krije suštinsko pitanje: šta je u životu bitno, a šta nije. Na to nije lako odgovoriti. Ne kaže naš narod džabe – ko se seli, taj se ne veseli. Pakovanje je jako zanimljivo i kao radnja i kao metafora. Kao radnja, to je neko ređanje i sređivanje, ali i deljenje i zatvaranje. Kao metafora, pakovanje je uvek neko podvlačenje linije, neko svođenje računa. Neko zaključivanje. Kao mišljenje. Ja znam da se ljudi, čitajući The Box, najčešće smeju. Uvek mi je smetalo što filozofski, a često i književni jezik, stilski ne odgovara stvarnosti koju pretenduje da iskaže. Taj jezik je smrtno ozbiljan i precizan. A stvarnost uopšte nije takva. Nije ni dosadna, ni precizna. Bar ova u Beogradu nije takva. Mi smo se i za vreme bombardovanja zevzečili. Beograd uvek ume da podvali, da napravi štos, da se nasmeje i sebi i drugima. Kako onda mogu da pišem o Beogradu u molu?! Naravno, to je stil. Sadržaj, ono što nam se događalo nije bilo ni malo smešno. Ta neobična sinteza koju Srbija ima, taj užas od istorije i taj duh od radosti, tu sintezu, to sam želeo da prenesem.

Muzika je bitan deo romana. Da li vas muzika inspiriše dok pišete? Čini se da pokreće i vas i vaše junake?

Muzika je najvažniji deo sveta u kome živi glavni junak. Recimo, ako uzmemo samo površinski deo priče, ako pogledate imena stranih diplomata, to su sve prava imena poznatih svetskih muzičara. Glavni junak živi u tom svetu. On sve vidi kroz muziku i u odnosu na muziku. Muzika je simbol njegove slobode. Ali i simbol njegove najveće zablude. Što se mene tiče, muzička karijera je trajala tokom devedesetih i nije dobila neku komercijalnu vrednost. Zvali smo se Filter Beograd, objavili smo jedan album (Kamene stvari, ITMM 1995.) i verujem da se retko ko toga seća. Mi smo pokušali da se bavimo muzikom, a ne estradom. Naravno, to uopšte ne znači da smo mi bili neki vajni muzičari.

Na početku romana stoji podatak da je vaš roman pre toga bio filmski scenario. Nedavno je najavljeno snimanje filma The Box.

Ko zna da li bih i kada napisao The Box da nije bilo mojih dragih prijatelja, rediteljke Andrijane Stojković i pisca i reditelja Borisa Miljkovića. Andrijana se zainteresovala za priču koju sam vukao godinama i na bazi naših skica za film nastali su paralelno i roman i scenario. A Bota me je sve vreme, samo njemu svojstvenim metodama, hrabrio da istrajem u pisanju. 

Što se scenarija tiče, do sada smo dobili više prestižnih inostranih i domaćih nagrada: jednu od najvažnijih evropskih nagrada za razvoj filmskog scenarija Hubert Bals Roterdam (Holandija), prestižni Kotbus (Nemačka), kao i nagradu Filmskog centra Srbije za razvoj filmskog scenarija. Poslednje u nizu priznanja jeste odluka Filmskog centra Srbije (na redovnom godišnjem konkursu) da finansijski podrži projekat The Box. U toku su kontakti sa raznim svetski poznatim glumcima. Da ih mi malo ovde spakujemo.

Mića Vujičić