Nin
NIN-ova nagrada 2021: Šest najboljih

Lako je bilo Tomasu Bernhardu! Na uručenja nagrada, s ovim austrijskim velikanom, išla je njegova čuvena Tetka: „U svojoj osamdeset prvoj izgledala je čarobno, elegantno, lucidno i u tom trenutku izgledala mi je hrabrije nego ikad“. Pa ipak, u knjizi Moje nagrade, svedoči kako su mu na dodelama klecala kolena i da je redovno imao loš osećaj u stomaku. Događalo se da ga najave kao „gospođu Bernahard“ i pomešaju s Borhesovom ženom, citiraju roman s radnjom na ostrvu u južnom Pacifiku koji nikada nije napisao, a jednom je na ceremoniji ministarka iz onog doba zadremala i zahrkala – „istina tihim ministarskim hrkom“. No, najmisteriozniji je bio osećaj da ga na uručenju neizdrživo steže novo, u prodavnici ranije pažljivo isprobano odelo. „Kako sam, samo pre nekoliko sati mogao da poverujem da mi odgovara odelo manje za čitav jedan broj?“

Setili smo se tog pitanja pošto su nam članovi NIN-ovog žirija – Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević i Teofil Pančić (predsednik) – dostavili naslove šest romana koji ulaze u najuži izbor.

Ilija Đurović: SAMPAS (Treći Trg i Srebrno drvo)
Elvedin Nezirović: ONO O ČEMU SE NE MOŽE GOVORITI (Laguna)
Milena Marković: DECA (LOM)
Vladimir Kopicl: ŠPANSKA ČIZMA (Laguna)
Srđan V. Tešin: MOKRINSKE HRONIKE (Arhipelag)
David Albahari: POGOVOR (Čarobna knjiga)

U širem izboru je možda gužva; u najužem ponekad tesno. Međutim, književno priznanje značajno je kada njegovu istoriju čine i imena pisaca koji ga nisu dobili. Nagrada je velika ukoliko književnici i književnice u biografije stave napomenu da su se našli u najužem izboru, čak iako su ih lovorike mimoišle. Zar nije uspeh napisati jedan od šest najboljih romana, po mišljenju žirija na čijem je stolu tokom 2021. bilo 196 dela...

Ime 68. laureata biće saopšteno 24. januara, oko podneva.

Dovoljno vremena da zavirimo u dela finalista među kojima nalazimo dobitnika NIN-ove nagrade iz 1996, dva romana-prvenca od kojih je jedan napisan u stihu, te romanopisce čije su knjige prethodnih zima bile u široj ili užoj selekciji.

Budućeg dobitnika ili dobitnicu zamolićemo da posle dodele pokuša da odgonetne Bernhardovu misteriju vezanu za broj odeće, premda se čini da je na svečanostima najčešće želeo da iskoči iz kože.

1.

Ilija Đurović, Sampas

Pesma za put

Roman pod naslovom Sampas Ilije Đurovića, objavljen u izdavačkim kućama Treći Trg i Srebrno drvo, govori o mladiću i devojci koji se iz Berlina nakratko vraćaju u Crnu Goru i iznova otkrivaju mesto odakle su pošli u svet. Kakav je njihov odnos prema roditeljima, precima, zemlji – tek su neka od pitanja otvorena u ovoj visoko stilizovanoj prozi, čije formalne temelje zapravo predstavlja roud priča – roman čiji se svitak odvija na drumu. Vremenski ograničeni, junaci prave lirski inventar onoga što su za sobom ostavili pre nego što su otišli u drugu zemlju i ostali prepušteni sami sebi. Od Ulcinja do Podgorice, od Ade Bojane preko Bokokotorskog zaliva, pratimo njihove doživljaje, s pitanjem koje je postavljeno već na koricama. Šta tražimo: kraj puta, kraj traganja, kraj rečenice...

Pisci tokom godina skladište doživljaje, sećanja, iskustva, fascinacije, a onda najčešće jedna slika pokrene čitavu stvar i pokaže im put kojim će krenuti njihova nova priča. Kako se vama otvorio rukopis romana Sampas?

Otvorio se slikom. Dugo vremena nosio sam u sebi sliku incidenta koji se dogodio na jednoj autobuskoj stanici. O događaju sam čitao u novinama, vijest je bila štura, ali osjećaj mučnine koji je izazivala trajao je dugo. Mnogo kasnije, pojavila se i slika ljubavnog para koji je u posjeti sopstvenoj zemlji, od te slike je roman i počeo. U jednom trenutku taj par je neplanirano došao upravo na stanicu na kojoj se dogodilo ono od čega mi je dugo bilo muka. To su jedine dvije slike koje su postojale unaprijed. Ostalo se otvaralo usput.

Filmske i književne roud-priče zanimljive su zbog predela koji promiču usput, ali i načina na koji u storiju uđu, pa iz nje najčešće brzo izađu, svi ti epizodisti... Ko su vaši junaci?

Moji (glavni) junaci su emigranti, ali oni koji se pomalo stide da sebe tako nazovu, jer znaju da riječ „emigrant“ danas nosi specifičnu težinu, veoma vidljivu nesreću, a moji likovi vjeruju da su nesrećni na svoj način, valjda zbog previše čitanja, ili previše čekanja. Njihovo „junaštvo“ jeste u pokušaju da se pokrenu. A ostali junaci (in order of appearance): par roditelja, jedna baba i jedna djevojčica, vozač međugradskog autobusa, vlasnica krajputaškog svratišta, baba-čuvarka ključeva seoske crkve, brat babe-čuvarke, ljubavni par na ponti u Dobroti, moreplovac i vlasnik kafane na ponti, tri starca u izbornom danu na Cetinju, jedna južna zemlja...

Sampas pripada onoj književnoj vrsti koju ponekad zovu roman-rečenica. Šta to znači?

Može značiti više različitih stvari, a zavisi prije svega od toga u koje svrhe se bira forma takozvanog „romana-rečenice“. Meni se više dopada „roman-pjesma“, ili „roman-stih“. U mom slučaju priča puta jedino se mogla ispjevati, jer se na putu pjeva ili nije put.

Ilija Đurović (Podgorica, 1990) piše poeziju, prozu, drame i filmska scenarija. Objavio je zbirke priča Oni to tako divno rade u velikim ljubavnim romanima i Crne ribe, te knjigu pesama Brid. Sampas je njegov prvi roman. Od 2013. živi i radi u Berlinu.

2.

Elvedin Nezirović, Ono o čemu se ne može govoriti

Ovo možda jesam ja

Ovo je roman jednog života, koji nam pokazuje šta se dogodi kada se o istom poslu nađu intimna nevolja i velika istorija. Tada čovjek zasluži svoju sudbinu. Samo izuzetni životi dorastu do sudbine. Ovdje je opisan jedan od takvih života – piše Miljenko Jergović o romanu Elvedina Nezirovića Ono o čemu se ne može govoriti, objavljenom u izdavačkoj kući Laguna.

Na početku citirate Borhesa: „Svaka sudbina, ma kako dugačka i zamršena bila, sastoji se od samo jednog trenutka: trenutka kada čovjek jednom zauvijek shvati ko je on zapravo.“ Da li je ta rečenica bila okidač - otvorila rukopis vaše nove knjige?

Postojala su dva okidača. Prvi je, zapravo, opisan u sceni kojom se roman otvara, a radi se o slici žene i djeteta, vjerovatno majke i sina, koju sam slučajno zapazio jednoga zimskog prijepodneva - na benzinskoj pumpi, u predgrađu Mostara. Bilo je neke prikrivene, a opet tako snažne napetosti u njihovom odnosu, nečega što me je vratilo u djetinjstvo i podsjetilo me na odnos s majkom u tim godinama, koji sam u Boji zemlje samo skicirao. Shvatio sam, gotovo odmah, da je došlo vrijeme da prestanem odlagati pisanje romana, autofikcije, memoarske proze ili čega već, kojemu bi Boja zemlje poslužila kao tematska osnova, kao neka vrsta literarnog roditelja, tim prije, jer sam već neko vrijeme osjećao teret onoga što sam u toj knjizi prešutio. Drugi važan detalj desio se sredinom 2019. godine, kada sam na jednoj Fejsbuk stranici bio izložen javnome linču, gdje se otvoreno prijetilo smrću mojoj porodici i meni. To, nimalo prijatno iskustvo, navelo me je da po ko zna koji put počnem preispitivati svoje stavove o nekim bitnim društvenim pitanjima i, uopće, sebe u odnosu na svijet. Gdje je granica između onoga što čovjek jeste i onoga što on nije? Je li uopće moguće doći do jasne, zaokružene cjeline vlastitog jastva? Ovo su samo neka od pitanja za čijim odgovorima sam morao tragati.

Kažete da su svi junaci modeli stvarnih ljudi...

Svi likovi u ovom romanu su, zapravo, književni modeli stvarnih ljudi, onako kako te ljude ja vidim i doživljavam. Oni s njima čak dijele i bitne identitetske karakteristike: svoj fizički izgled, svoje biografije, pa čak i svoja imena, ali oni su stvarni samo u onoj mjeri u kojoj je to u književnosti moguće. Nastajali su s ciljem da se u književni tekst prenese određeno iskustvo života, a nikako iz želje ili namjere da se, recimo, ispriča nekakva apsolutna istina, niti je to, ako mene pitate, uopšte važno.

Kakav je odnos književnosti i istine?

Za književnost je svaka subjektivna istina važna u istoj mjeri u kojoj joj je važna i svaka laž. Jer pisac i kada piše o sebi, kada je najintimniji, on čitaocu implicitno govori: ovo možda jesam ja i moj život, ali, prije svega, ovo je umjetnost. Pritom, jedino je važno to da li je ta umjetnost dobra ili loša. Istina, književnost može biti način da se pokuša pronaći put do svijeta kakav on zaista jeste, kako to veli Knausgor, ali čak i on kaže da je njegov naum u Mojoj borbi bio približiti se sopstvenom životu što je bliže moguće. Osnovna snaga njegove proze, uostalom, nije u tome, ili nije sasvim u tome, nego u činjenici da vas svojom spisateljskom vještinom on naprosto tjera da, čitajući tu šestotomnu knjigu, počnete živjeti njegov život s njim. A to je odlika dobre književnosti. Bez toga, sve bi to bila samo gomila riječi.


Elvedin Nezirović (Mostar, 1976) objavio je zbirke poezije Bezdan, Zvijer iz hotelske sobe i Propovijedanje bluesa, zbirku priča Toliko o tome, zbirku eseja, tekstova i kolumni Deblokada grada i romane Boja zemlje i Ništa lakše od umiranja, koji se našao u užem krugu za NIN-ovu nagradu i dobio priznanje „Stevan Sremac“.

3.

Milena Marković, Deca

Igra u neprohodnoj šumi

Na više od sto pedeset stranica, književnica Milena Marković ispisuje knjigu Deca, objavljenu u izdavačkoj kući LOM – svoj roman u stihovima. Bez tačaka i zareza, progovara o deci, detinjstvu, porodici. O tome šta znači biti majka, ćerka, sin...

Pisci često kažu da krenu od jedne reči, rečenice, slike koja stvori ritam i vodi ih do kraja. Kako ste počeli da pišete Decu?

Deca su nastala iz sećanja. Sećanja kroz mirise, fotografije, priče, određene događaje koji su možda bili takvi kako ih se sećamo, a možda i nisu. Ono što je mene zanimalo jeste i pitanje takozvane slobodne volje i sudbine. Može biti strašan slučaj ili jedno malo skretanje što te odvede duboko u neprohodnu šumu života koji živiš, u zabludi da si ga sam izabrao. U jednom trenutku odlučiš da ostaneš i onda se desi nešto što ti odredi život. Ili – ne odeš negde a tamo je moglo da ti se desi nešto što će da te odvede na drugu stranu. U nekim životima postoji ekstaza i u sećanjima. Ekstaza je nešto što me je zanimalo, prava, ona kada se sve doživi prvi put, ona veštački izazvana svetom patetikom boemije, i ona što je ja pravim kada prizovem svoje duhove; takve kakvi su, oni su jedino što imam. U romanu sam pružila sve što sam do sada radila: male fiziološke teme koje narastu do kosmosa opšte ljudskosti, jednostavnost, ponekad baladnu narativnost, ponekad kabare, bajalice, tužbalice, apsurdne detalje, kalambure, rimu i slobodan stih… Kontrastno spajanje bilo mi je bitno, jedan sloj lirskog obraćanja, jedan sloj čistog pevanja, onda dijalog, pa analiza.

Recite nam nešto o junacima...

Moj junak sam ja. A ja sam glupi Ivanuška. I žar ptica. I zmaj. Samo nikako nisam Car, ni Kralj. Moji junaci uvek su antijunaci, marginalci po sudbini, ili po izboru; klovnovi, budale, zlikovci patnici, tražitelji, sveti grešnici i deca koja nisu porasla. I onda je uvek pitanje: šta je unutra. Rastaviti i sastaviti svakog čoveka i svaku priču. Šta je lice a šta je naličje.

Pretpostavljamo da je nova forma bila veliki izazov...

U ključnim trenucima uvek su mi pomagali ukleti pesnici, romantičari, ruski avangardisti i podzemni pesnici: spontana čednost percepcije, potpuno poništavanje, dečje čulo, muzikalnost. Umetnost mora biti igra, između ostalog, inače je prepoznavanje po sličnosti, po pameti, po novčićima – to su lažne boje koje ne traju. Staviti sebe u centar sveta, bestidno, slobodno, surovo se sunovratiti, to sam htela da postignem.

Književnica Milena Marković (Zemun, 1974) objavila je knjige Pas koji je pojo sunce, Istina ima teranje, 3 drame, Crna kašika, Ptičje oko na tarabi, Pre nego što sve počne da se vrti, Pesme, Drame, Pesme za žive i mrtve, Zmajeubice... Izvedene su njene drame Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, Šine, Nahod Simeon, Brod za lutke, Šuma blista, Zmajeubice, Deca radosti, Pet života pretužnog Milutina, Livada puna tame. Dobitnica je Specijalne nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-YU prostora, tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst, kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, te priznanja koja nose imena Todora Manojlovića, Đure Jakšića, Miloša Crnjanskog, Biljane Jovanović...

4.

Vladimir Kopicl, Španska čizma

Stare drame mladih eko-aktivista

Na naše pitanje kako mu se otvorio rukopis romana Španska čizma, objavljenog u izdavačkoj kući Laguna, književnik Vladimir Kopicl odgovara: „Lako! Kao flaša relativno starog vina koju će iskusan kuvar lasno otvoriti da bar malko zalije predjelo, a iskusan pisac da stavi tačku na upravo stesan prvi pasus i umiri rečenice što za njim već hrle. Dakle, umalo bez ikakve težine, ako se izuzmu u ovom romančiću nežno tematizovane aporije i neki od uzroka relativno brzog sunovrata šezdesetosmaških i njuejdžerskih ideala koje je moja generacija davno izvela na svetsku društvenu i art scenu, a neko vreme i živela.“

Rekli ste: sunovrat šezdesetosmaških i njuejdžerskih ideala...

Ko živi taj i greši, čime se ovo delce takođe bavi, makar i tako što svojom internom mikrodramicom grupe mladih eko-aktivista i jednog posledično nastalog detenceta mimikrijski angažovano ukazuje da svet danas ponavlja iste stvari koje su našim planetarnim idealima uveliko naudile. Samo nam se to danas zbiva u stostruko drastičnije narušenom ljudskom, društvenom, tehno i prirodnom ambijentu, kome je nasilje ime a distopija devojačko prezime koje već teži bračnom. Eto. To me je u pisanju ove knjižice lako i ljupko ponelo. A izgleda da me tako ponesenog nije sasvim ispustilo, čim smo dogurali skoro do nagradnog cilja.

Ko su vaši junaci?

Ljudi kakve sam znao i s kakvima sam povremeno živeo, skriveni i poznati hipi, jipi, rok i art junaci naše i međunarodne scene na početku poslednje četvrtine prošlog veka. Oni koji su mudrovali i slutili kako svet učiniti boljim pa su te slutnje instantno prevodili u neposrednu akciju – zelenu, mirovnu, planetarno lekovitu, umetnički angažovanu itd. – mada im se recept nije lako primao. Naprosto je broj iskreno pelcovanih, baš kao i danas, bio premali, a planetarni kontrateg moći i sila kontrole prevelik. Ali ja kao živahan prozni pesnik o ozbiljnim stvarima ne pevam ostrašćeno tragedski kao naši bardovi o slavama i praznicima, tako da u ovom obimom skromnom romanu ima i svakojake zabave, energije čiste radosti, seksi dilema i trilema, iskrenog preterivanja, imoralizma sa etičnim likom i svega što mi ni danas nije sasvim strano. Niti ikom normalnom, u šta računam i čitaoce. S kojima, zapravo, ponajviše i računam. I to prilično neekonomski neopravdano.

Kako iz stvarnosti u kojoj sada živimo gledate na sve komune pomenute u knjizi?

U svoje doba to su bile neke od najvidljivijih tačaka planetarno odgovorne i inovacijski opredeljene međuljudske komunikacije, aktivistički emiteri novog duha, novih kultura i osećajnosti, mesta gde su se okupljali predani posvećenici i promoteri planetarno brižne i tragalački opredeljene svesti. Dakle, mesta poput negdašnjih ekovski odabranih manastira u kojima su se okupljale najduhovnije čikice, samo što je u komunama populacija bila mlađa i daleko pokretljivija, pa samim tim u mnogo čemu nerealna i preoptimistična. Komune su nekad umnogome bile ono što su danas za sadašnje klince i preživele humane dinosauruse najsmislenije digitalne magistrale i čvorišta smislenog okupljanja na internetu. Samo što su – za razliku od internetskog zova olakog, pasivnog pristupa sumnjivom znanju i delanju – komune bile jasnije aktivnog ljudskog smera. U mojoj komunarskoj i postkomunarskoj romanesknoj antisagi caruju i solidni plodovi ličnog iskustva, tako da manje-više znam šta govorim i izmišljam, ma koliko to iskustveno poznavanje stvari moglo biti književno irelevantno. Utoliko mi je zanimljivije što me uveliko, pogotovo iz inostranstva, zivkaju davnašnji aktivisti i komunarske aktantkinje, zapitkujući ko je od njih ko u Španskoj čizmi ili dopisujući joj poneko svoje iskustvo. Umalo da im odgovorim – to smo svi mi, kao nekad Tito. Ili Rolingstonsi. Pre Altamonta, dabome.

Vladimir Kopicl (1949), pisac, prevodilac i priređivač niza zbornika i antologija, objavio je blizu dvadeset knjiga poezije, dva romana i tri knjige eseja. Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama, Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku, nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, te priznanja „Dimitrije Mitrinović“, „Stevan Pešić“, „Desanka Maksimović“, „Istok-Zapad“. Takođe, Disovu nagradu za pesnički opus i nagradu Ramonda Serbica za celokupno delo i doprinos književnosti i kulturi.

5.

Srđan V. Tešin, Mokrinske hronike

Glasovi iz crne kutije

Pre Mokrinskih hronika napisao sam autofikciju Moje u kojoj sam pokušao da rekonstruišem izgubljenu pesničku biografiju svoje majke. Tokom pisanja te žanrovski neuhvatljive proze preda mnom su iskrsla mnoga pitanja u vezi sa njenim i mojim odrastanjem u Mokrinu, „banatskom Parnasu” – kaže Srđan V. Tešin, pisac Mokrinskih hronika, objavljenih u izdavačkoj kući Arhipelag, na početku razgovora za NIN. „Iako sam mislio da se nakon knjige Moje više neću baviti porodičnim temama, tekst o biblioteci mog detinjstva, koji sam po narudžbi pisao za magazin LiceUlice, otvorio mi je skrivena vrata u jedan koloritan i autentičan svet o kome dotad nisam pisao.“

Književnici ne kriju da je teško pisati o detinjstvu. Da li je to velik rizik?

Pripovedanje o detinjstvu, dečaštvu i mladosti za svakog pisca jeste veliki rizik, jer suštinski ne može, u literarnom smislu, reći ništa novo. I toga sam bio svestan. Ali sam onda, sasvim slučajno, naišao na citat Ticijana Skarpe koji je rekao kako „baš o takvim stvarima treba govoriti”, jer „samo pisci pripovedaju o tome. Ostali se to nikada neće usuditi. Da ne naštete svom ugledu. Da ne unište sliku o sebi”. Shvatio sam da ne treba strahovati od toga da se iskaže život takav kakav jeste. To me je motivisalo da, bez kalkulisanja i autocenzure, započnem pisanje o inicijaciji jednog dečaka u svet odraslih, u svet muzike, u svet telesnih uživanja. Mikrouniverzum Mokrina i intimna istorija naratora čine tematsku i motivsku okosnicu Mokrinskih hronika. Pisac Đura Đukanov je tvrdio da je sve proza. To sam imao na umu dok sam pisao ovu knjigu.

Likovi su zaista postojali. Kako u takvoj igri preskočiti memoar?

Obično se kaže da književni junaci nisu ljudi od krvi i mesa. I to je tačno. Međutim, junaci Mokrinskih hronika zaista su hodali zemaljskim šarom i imali svoje stvarne živote. Moj roman naseljavaju dobri duhovi mojih rođaka, prijatelja i poznanika iz Mokrina, koji su u značajnoj meri uticali na mene u formativnim godinama. Neki od njih, poput književnika Raše, Mite i Đure, vajara Drakule, slikara Žokca ili tamburaša Straje, imaju biografije koje se prepliću s mojom. Tu vezu s njima sam literarizovao, kako bih dobio književno validan tekst, a ne puku memoarsku prozu. Tek nekoliko likova plod su čiste fikcije, ali mi se čini da u svojoj životnosti ne zaostaju za mojim stvarnim junacima iz detinjstva.

Radnju ranih knjiga smeštali ste u mesto M. Toponim ste sakrivali iza jednog slova! Sada je to glasno – Mokrin?

Mokrinske hronike sam odredio kao memoarsku fikciju, jer sam u najvećoj meri fikcionalizovao svoje uspomene. Doslovno sam primenio savet Raše Popova iz iscrpnog pisma poslatog mojoj majci 1963. godine iz redakcije Mladosti, lista Saveza omladine Jugoslavije: „Vi morate razvijati u sebi onu samosvest, ono osećanje da ste Vi pozvani da taj naš Mokrin i te naše ljude i sve svoje ljude zabeležite i unesete u duhovnu riznicu našeg naroda.” Mokrin je moj Makondo, s tim što za razliku od slavnog kolumbijskog pisca nisam morao da ga izmišljam, samo je trebalo da zabeležim ono što sam živeći u njemu doživeo na svojoj koži. Zbog toga mi se čini da su Mokrinske hronike poput memorijske crne kutije u kojoj sam zabeležio duh jednog vremena.

Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971), književnik i priređivač sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča, autor je dvanaest knjiga. Kao najvažnija ističe dela: Sjajan naslov za pantomimu, Antologija najboljih naslova, Kazimir i drugi naslovi, Kroz pustinju i prašinu, Kuvarove kletve i druge gadosti, Ispod crte, Priče s Marsa, Moje, Luka kaže... Dobitnik je stipendije iz Fonda Borislav Pekić, Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine, priznanja Društva književnika Vojvodine, Nagrade grada Niša za knjigu godine za decu i mlade. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.

6.

David Albahari, Pogovor

Moja Afrika kao Rubikova kocka

Kralj je mrtav i Nemica Hana Gretl, u naručju svog crnog ljubavnika, pušta suzu, ni sama ne znajući zašto. Kraljevom smrću okončava se jedna epoha, obeležena potresima i nepravdama modernog doba koje, još dok o njemu pričamo, postaje prošlost. Dok se priča o životu vladara odmotava, mi shvatamo svu dubinu i krhkost njegovog bića, i svu samoću i prevrtljivost trona, koji to i nije – reči su kojima je izdavačka kuća Čarobna knjiga najavila novi roman Davida Albaharija pod naslovom Pogovor. U kolopletu likova i bizarnih događaja povlače se paralele između rastafarijanstva, afričkih bubnjeva i milozvučnosti slovenskog glasa Cuneta Gojkovića, između filatelije i homoseksualnosti, kao i podzemlja somalsko-srpskih odnosa. Pisac nas vodi misterioznim i komplikovanim putevima afričko-evropskih odnosa, lavirintom nestalnih i neravnopravnih veza između dva sudbinski izukrštana kontinenta.

Pogovor počinje opštim komešanjem posle smrti Kralja. Stiče se utisak da se to komešanje formalno prenosi na nastavak romana, da takva atmosfera uvlači u sebe pripovedače i junake.

Vi ste u pravu kada kažete da ono što počinje kao raspad u ovoj priči traje s podjednakom samouverenošću mnogo duže nego što to obično biva. No, tako je to sa ulogom i značajem haosa u čovekovoj strukturi sveta. Moglo bi se čak reći da je haos prvi element u kreiranju priče. Priča o nastanku i raspadu, kao i sumorno lice sveta, donosi ono neuredno i skakutavo prostranstvo istorije koja je, u stvari, ono što priču nagoni da nađe nekoga ko će je ispričati, ne misleći, pritom, na to ko u takvom jednom neredu ima najviše šanse da ostavi red i spokoj od kojih su sve priče, pa i ova naša, sakupljene, zalepljene i spremne da se ponude čitaocu na uživanje.

U romanu ima i kraljeva i zmajeva... Ipak, da li bismo pogrešili ako kažemo da se u središtu te „bajke“ nalazi priča o Prvoj konferenciji Pokreta nesvrstanih u Beogradu...

Svako ima prava na svoje snove. San o nesvrstanosti i dalje traje. On je izgubio mnogo od prvobitnog uspeha, ali je zato otvorio niz manjih ili većih polazišta sa kojih se u svet neprekidno šalju najraznovrsnije poruke. A sada je na nama da ocenimo da li te poruke dolaze na pomahnitalim ždrepcima mira ili kiklopima rata.

Podvukli smo rečenicu u kojoj narator zaključuje da se Afrika budila nalik kameleonu: čas crvena kao zastava SSSR-a, čas puna zvezdica kao skinutih sa zastave Amerike. Zašto vas je Afrika toliko zaintrigirala da ste je baš sada izabrali za temu?

Kada sam razmišljao o čemu bih mogao da pišem u mojoj novoj knjizi, priča o Africi mi se nametnula kao najuzbudljivije rešenje. Na jednom relativno malom prostoru mogao sam da stvorim razigrano igralište na kojem su se glavni afrički akteri neprekidno suočavali u pokušaju da dođu do prodornijeg shvatanja stvarnosti. Afrika u isto vreme postoji u svim svojim oblicima, kao kakva magična Rubikova kocka, pomoću koje svako od nas pokušava da nađe rešenje za svoje dileme.

Književnik, prevodilac i urednik David Albahari rođen je 1948. u Peći. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. Autor je osamnaest knjiga priča, šesnaest romana i pet knjiga eseja. Njegov roman Mamac dobio je NIN-ovu nagradu 1996. godine. Dobitnik je Andrićeve nagrade, nagrade „Balkanika“, „Most Berlin“, te priznanja koja nose imena Stanislava Vinavera, Branka Ćopića, Isidore Sekulić, Dušava Vasiljeva, Todora Manojlovića... Knjige su mu prevedene na osamnaest jezika.

(NIN, 20. januar 2022)

четвртак, 20. јануар 2022.

Kad joj je bilo deset godina, pobegla je s roditeljima iz rodnog Vijetnama u Kanadu. Poznata spisat
среда, 19. јануар 2022.

Lako je bilo Tomasu Bernhardu! Na uručenja nagrada, s ovim austrijskim velikanom, išla je njegova č
среда, 24. новембар 2021.

Autor knjige Beket: čovek i delo opisuje NIN-u kako je napisao prozu o životu slavnog pisca, š
четвртак, 18. новембар 2021.

Poznata spisateljica govori za NIN o svom romanu, napisanom u ritmu skrolovanja na internetu, koji