Dobitnik Evropske nagrade za književnost, gost ovogodišnjeg „Festivala portugalske književnosti“, govori za NIN o čudesnoj aktuelnosti svog romana Cveće, mehanizmima ponavljanja istorije, sećanjima, identitetu, oživljenim fantazmima Hladnog rata i ožiljcima ostalim posle diktature u njegovoj zemlji

Zađimo dublje u čestar – reči Svetog Jovana od Krsta – predstavljaju svojevrsni refren romana Cveće portugalskog književnika Afonsa Kruza. Junak tog dela, objavljenog u izdavačkoj kući Čigoja, u prevodu Vesne Vidaković, jeste gospodin Ulme, „sa sprata ispod našeg“, čovek od šezdesetak, sedamdesetak godina, koji posle operacije uspeva da radi sve šta je dotle radio, ali ne može da se seti sopstvene prošlosti. Zna imena svih biljaka, ali ne da je bio dete: „Čudi me da sam uopšte živ, ovako lišen detinjstva, osećanja.“

Pripovedač se zato posvećuje istraživanju njegove biografije, zaintrigiran pitanjem kakvu bravu otvara ključ oko Ulmeovog vrata. Naratorova svakodnevica, uključujući brak, u priličnom je raspadu, pa najpre traži nešto čime će biti zaokupljen, ne sluteći da će ga „istraga“ dovesti do pevačice fada i opasnih delova portugalske istorije. „Naš život ne počinje u bolnici ili u rukama neke babice, nego u istoriji, u drugima, u životima koji su nam prethodili. Rođeni smo istog dana kada je nastala vaseljena, u istom prasku. Ja, očigledno nisam izuzetak.“

Cveće je čitljiv roman, s rečenicama tipa: „Čuo sam kako su mi se sklopili kapci, kao drvene žaluzine zalupljene vetrom“, ali ispisivanje reči stvarnost, ogledalo – pa i taj refren: „Zađimo dublje u čestar“ – teraju nas da razmislimo o odnosu dva lika. Jedan je površno zainteresovan za svet u kom živi, ali zato Ulme, bez memorije, uporno nastoji da iz novina sazna gde se iznova obreo. Svakako, on je zgrožen, zbunjen, zapitan u čemu je stvar; zašto se ovakve grozote naokolo događaju. „Sve je otišlo bestraga.“

U društvu prevoditeljke i pesnikinje Jelene Žugić, razgovaramo s Afonsom Kruzom u Narodnoj biblioteci Srbije, pošto je čitaocima potpisao knjige.

Predstavili ste svoj opus na „Festivalu portugalske književnosti“. Često sam razmišljao o ovakvim manifestacijama, pitao se na koji način pisac predstavi zemlju iz koje dolazi, najpre zato što prozaista u stvarnosti primećuje neobične slike, beleži naročite doživljaje, vreba bizarne životne situacije. Posetilac znatiželjan da upozna Portugal, dobiće perspektivu drugačiju od realnosti?

Smatram da postoje različiti nivoi literature. Jedan od njih jeste onaj očigledan, vezan za kontekst u kojem se ta književnost stvara, ali i za istoriju. Međutim, postoji i drugi, mnogo dublji nivo, po mom mišljenju mnogo poželjniji – ljudski! U tom smislu, taj ljudski nivo jeste ono što nas sve ujedinjuje i zbog toga, na primer, čitamo Homera iako je prošlo hiljade godina. Zašto nas zanima? Zato što govori o našoj unutrašnjosti. Nas manje interesuje Trojanski rat. Ne čitamo ga zbog toga, nego zato što opisuje duboke ljudske motivacije i akcije.

Posetilac festivala najviše informacija vezanih za Portugal zapravo dobije iz fusnota romana. Tu je objašnjeno da je „jezuita“ – portugalski kolač... Takođe, prepiše kratki „recept“ za pripremanje tradicionalnog jela ili kako se na vašem jeziku kaže lopov – ladrão. A onda pripovedač zaključi: „Verodostojnost je neki vid fikcije.“

Kreiramo verodostojnost i u sopstvenom životu! Kada pravimo jednu narativnu nit svoga života, stvari sklapamo na način da nama sve deluje uverljivo, i da ih tako vide drugi. Konstruišemo priču uverljivu nama, i onima oko nas.

Pored fusnota o alvarinju, portugalskom lakom vinu, ili lisabonskom pevaču fada – postoji ona o tajnoj službi. Vezana je za misteriju otkrivanja biografije „čoveka bez prošlosti“.

Portugal je proživeo nekoliko decenija diktature i više sam puta pisao o tom periodu. Najpre zato što je duboko obeležio moju zemlju. Nakon revolucije 25. aprila, sve se duboko promenilo. Recimo, kada je moj otac rođen – govorim o generaciji koja je prethodila mojoj – pola populacije bilo je nepismeno. A kada sam ja rođen, bila je četvrtina, pa je posle revolucije mnogo toga počelo da se menja. Nama je to jako bitno zato što je duboko uticalo i ostavilo pečat na nas. Da bih vam dočarao kako, reći ću da u toj zemlji imamo samo jednog dobitnika Nobelove nagrade, a zamislite koliko ljudi govori naš jezik... Dobili smo nobelovca nekih dvadeset pet godina nakon što je diktatura okončana! Koliko je bilo važno da se stvari promene i koliko je dugo taj proces trajao... Ožiljci ostali od delovanja tajne policije obeležavaju svakodnevicu ljudi koji su prošli torturu.

Otkuda priča o gospodinu Ulmeu koji se ničega ne seća? Želeći da opet upozna svet, prvo potegne za pornografskim časopisom!

Najpre sam počeo da razmišljam o identitetu. Mnogi ljudi izjednačavaju lična sećanja sa svojim identitetom. Ne želim da umanjim značaj memorije za stvaranje toga identiteta, ali ima jedna neobična stvar. Čak i ukoliko izgubimo sva sećanja, pa se pogledamo u ogledalu, i dalje osećamo da smo to – mi. Ne gubimo osećaj identiteta ni kada sećanja sasvim iščeznu.

Roman ste objavili pre sedam leta u Portugalu, ali ta je proza začuđujuće aktuelna. Pominjete Krimski rat, zdravstveni sistem uništen bombardovanjem...

Radi se o istorijskom kontekstu u kojem se događaji često ponavljaju iz epohe u epohu. Neće nas iznenaditi da nešto što se desilo ranije, može da se dogodi u budućnosti. Ista ili slična dešavanja, odvijena po sličnim mehanizmima, nalazimo u sadašnjosti, prošlosti, budućnosti, na neki malo drugačiji način. Okolnosti i pojavnosti se razlikuju, ali u suštini – ona su ista i to nas ne čudi. Zato je bilo važno da stvorim ovakva dva lika. Prvi poseduje sećanje, njemu je pamćenje netaknuto, s tim da je potpuno neosetljiv na ono što se događa oko njega, u svetu. Izgleda usnuo za svet oko sebe. Drugi junak, sasvim suprotno, ne pamti ništa, ali je osetljiv i skandalizuje se onim što vidi.

On iseca stotine članaka iz novina i ne može da poveruje u opise užasa. Ponavlja da ga je sramota tih dešavanja. Pripovedač pak ističe da nema potrebe čitati novine, jer su „vesti istaknute na ljudskim licima“. Uočavate li ovih dana promene u izrazima naših lica?

Sada se ponovo bude i vraćaju fantazmi Hladnog rata. Iznova počinju da vladaju ovim svetom i dolazi do vrlo ozbiljne pretnje da eskalira rat, što u krajnjoj liniji može dovesti do uništenja čitavog čovečanstva. Da, vidi se promena kod ljudi, naročito uočljiva na društvenim mrežama, u tome kako se komunicira. Primetna je strašna tenzija, iako ti ljudi sede u udobnim sofama. Njihov način iznošenja mišljenja jeste veoma ekstreman. A sve se već dogodilo tokom pandemije! Imali smo veliku polarizaciju, napravio se zjap između ljudi podeljenih na pobornike i protivnike vakcinacije. Čini se da više uopšte nije dozvoljeno da postoji međuprostor, međumišljenje, one „sive“ zone, uglavnom najispravnije. Ne! Potpuno su potisnute, izbačene iz diskusije.

Ne koristite društvene mreže?

Ne koristim mnogo... Imam Instagram, zbog fotografije. Volim da fotografišem i pošaljem dobro napravljenu sliku, ili da postujem o knjigama. Na mojim profilima nema nikakve propagande, barem što se mene lično tiče. Na Fejsbuku sam voajer. Gotovo da ga ne koristim, posmatram kako drugi komuniciraju.

Šta primećujete?

Primetio sam da ljudi stvaraju za sebe nekakve svoje mehure sveta u kome žive. Dakle, veruju u određene informacije, u određenu sliku, praveći mehur od toga. Prihvataju isključivo vesti koje se slažu s onim što već misle, a sve ostalo direktno odbijaju, praveći krug istomišljenika, svega što ide s onim što su videli i čuli. Nasuprot njima, ljudi s drugačijim stavovima isto imaju mehur, pa izbacuju sve što se ne slaže s njihovim gledištima. Gotovo da je reč o vrsti sujeverja: prosto veruju u nešto, to je tako, i prigrliće samo informacije koje to potvrđuju, a sve ostalo odgurnuti i negirati.

Književni boom boom bluzera

Afonso Kruz, pisac rođen 1971, studirao je likovne umetnosti, a 2008. objavio prvi roman Telo Božje: avanture Konrada Fortesa i Lole Benites. Portugalsko udruženje pisaca nagradilo je Enciklopediju svetskih priča godinu dana kasnije. Autor više od trideset dela, svestrasni umetnik, inače član bluz benda čiju smo kompoziciju mogli da čujemo pre predstavljanja knjiga, za roman Kokoškina lutka dobio je 2012. nagradu Evropske unije za književnost. Lisabonski Tajm-aut i čitaoci lista Publiko proglasili su roman Isus Hristos je pio pivo najboljim romanom te godine, a dnevnik Ekspreso uvrstio ga je među četrdeset talenata koji dolaze. Izdavačka kuća Čigoja najavljuje ovu prozu, u prevodu Jelene Žugić, kao transordnu romansu: pastoralnu tragediju, nepristojnu i očajnu, bukoličku priču, ali i bajku i farsu, s radnjom smeštenom u malom selu Alentežu, „koje postaje Jerusalim zahvaljajujući ljubavi devojke prema svojoj baki, čija je najveća želja da poseti Svetu zemlju“.

Ližbua i moj put

Od 24. do 26. marta, u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije, održan je „Festival portugalske književnosti“ – PORTUGALIVRO Belgrado“, na kome se govorilo o savremenoj portugalskoj književnosti, portugalskom istorijskom romanu i poeziji. Specijalni gosti festivala, koji su realizovali Ambasada Republike Portugala i Čigoja štampa, uz podršku Narodne biblioteke Srbije – bili su književnici Žoao Morgado, Afonso Kruz i Žoao Luis Bareto Gimaraeš. Tokom ove tri večeri, u programu su učestvovali i njena ekselencija Viržinija Pina, ambasadorka Republike Portugal, Neva Saravija, direktorka Čigoja štampe, studenti sa Katedre za iberijske studije u Beogradu, te prevoditeljke dr Anamarija Marinović, Jelena Žugić, Vesna Vidaković i Vesna Stamenković. Moderator programa bila je Milena Đorđijević.

(NIN, 14. april 2022)