Dobitnik Gonkurove nagrade objašnjava NIN-u zašto u svojim delima često piše o „kraju sveta“ i koliko takva tema ima veze sa aktuelnim trenutkom. Da li se istorija ponavlja i kada je pisac moćniji od istoričara

U romanu pod naslovom Princip, koji je uz još dva dela Žeroma Ferarija prevela Melita Logo Milutinović za izdavačku kuću Čarobna knjiga – francuski književnik piše o životu nemačkog fizičara Vernera Hajzenberga (1901–1976).

Njegov pripovedač, mladić što ne čini ništa drugo do sluša coldwave, pije i sanjari o svom mogućem rukopisu – pokušava da svari Hajzenbergov princip neodređenosti, „zašto nije moguće u isto vreme ustanoviti položaj i brzinu elementarne čestice“, a onda stavlja slušalice i pušta Dipeš mod do daske, nalik dvadesetogodišnjaku.

Veliki naučnik, nobelovac, kome je u dvadeset trećoj godini „dato da pogleda preko božjeg ramena“, postavlja osnove kvantne mehanike, ali ubrzo Hitler dolazi na vlast. Atomski fizičari, u čijem se društvu nalazi, brzo shvataju šta su izumeli:

„Prilikom eksplozije, usijana uranijumska lopta svetlela bi dve hiljade puta jače od Sunca. Tako bi žestoko isijavala da bi se njena neverovatna svetlost možda otelovila, makar na tren, i počistila sve, poput nekog čudnog udara vetra. Onda bi se lopta raširila, prestala bi da gori, postala bi para i prašina. Razvukla bi se visoko u nebo. Sve bi bilo gotovo. Svet više ne bi bio isti. Više nije isti.“

S tim odlomkom dočekali smo poznatog pisca, u društvu prevoditeljke Sonje Filipović iz Francuskog instituta.

Oko nas se govori o mogućem nuklearnom ratu. Otkud da toliko piše o apokalipsi?

„Da, sa malom rezervom“, odgovara Žerom Ferari za NIN. „Ne radi se o apokalipsi, u smislu kraja univerzuma, već je reč o kraju sveta. Na primer, kao kada pričamo o kraju detinjstva. U istoriji čovečanstva ima mnogo, mnogo krajeva sveta. Ukoliko govorimo o romanu Beseda o padu Rima – kraj Rima jeste uzet za kraj sveta. Uvek pošto moralne ili društvene vrednosti propadnu, to je u izvesnom smislu jedan kraj.“

Ističe da ga izuzetno zanima pomenuta tema.

„Način na koji određena ljudska zajednica konstruiše nešto koherentno, što se naposletku obruši i zameni drugim sistemom. U mladosti, za mene je činjenica da je svet podeljen na istočni i zapadni blok bila realnost – naprosto je bilo tako. Potom se za tri dana u Berlinu to srušilo.“

Očigledno je važna 1989. Pominje je pripovedač Principa. U Besedi o padu Rima, nagrađenoj Gonkurovom nagradom, gde je priča o lokalnoj kafani u korzikanskom selu prošarana rečenicama iz besede Svetog Avgustina u Hiponu, tipa: „Možda Rim nije nestao, kad su nestali Rimljani!“, ili „A ti, sagledaj šta si. Jer neminovno dolazi vatra“ – lik nosi flaša zelen sako „kao da pripada policiji Štazi“.

Poglavlje u romanu Po svom liku, rekonstrukciji života fotografkinje Antonije na osnovu nekoliko snimaka, otvara storiju o istočnonemačkim graničarima koji prave otvor u zidu, u Berlinu `89.

„Ne znam da li je to ključna godina“, pita se gost Molijerovih dana. „Na značajne stvari gledamo s distance, tek pošto prođu.“

Koliko su trenutno aktuelne njegove knjige! Ponovo listamo Princip: „Kad će se više završiti – kad će se više završiti ovaj usrani rat?“ Na naučnike iz te priče, budućnost sveta navalila se „svojom nepodnošljivom težinom.“ Pitanje Svetog Avgustina s početke Besede o padu Rima: „Čudiš se što se svet bliži kraju? Bolje se čudi što je ušao u tako poodmakle godine.“

„Stvari se nikada ne ponavljaju na isti način“, objašnjava. „Ko je mislio o danas aktuelnoj atomskoj pretnji... Ko je o tome razmišljao pre samo dva meseca? Mislili smo da su to stvari iz šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih. Atomski rat... Prava agonija iz prošlosti, bili smo uvereni da je sve iza nas. Ispostavlja se da nije!“

Čim smo primetili da je istorijski kontekst kičma njegovih dela o savremenim junacima, te rečenice iz Heraklita ili Biblije – zamislio se; teško je, kaže, objasniti lične sklonosti.

„Savremena istorija me je oduvek jako zanimala. Najviše me je interesovalo šta književnost može da uradi kada istorija u tom istom poslu ne uspe. Zašto pre napisati roman o nekakvom događaju, nego istorijski izveštaj... Ono što je romansijer u prilici da uradi, a što istoričaru ne uspeva, jeste da vidi stvari iz male perspektive jedne ličnosti. Pogotovo ako je taj pojedinac toliko uključen u pomenute događaje, do guše u svemu tome, da prosto ne uspeva da shvati šta se dešava.“

Dosta smo „mračili“! Postoje u Ferarijevoj poetici druga bitna mesta. Boćanje, recimo, pa listanje lokalne štampe; rekli bismo – crna hronika. Negde ubijenom liku iz kola viri krvava ruka, negde krvava noga.

„Ovo dolazi od slika, scena zločina. Na Korzici ima puno izravnjavanja računa. Pomenute fotografije nisu objavljene u štampi, naročito ne u lokalnoj. Izbegava se njihovo publikovanje. Ja sam ih mnogo video u arhivu policije.“

Ne zaboravimo motiv vremena. U sve tri proze jednako je zgrožen njegovim neprimetnim proticanjem. Traži se trag opipljivog prolaska sati i minuta. Po svom liku dodaje problemu fenomen fotografije. Da li je ona svedočanstvo o prošlom? Počinje od misli Matjea Ribulea: „Smrt je prošla. Za njom dolazi fotografija, koja, za razliku od slike, ne zaustavlja vreme, nego ga fiksira.“ Princip otvara opaska da je doba slika zauvek prošlo, „kao što neminovno mora proći doba detinjstva; „pogledali ste preko božjeg ramena, i kroz tanku materijalnu površinu stvari ukazalo vam se mesto gde se njihova materijalnost poništava“.

Opet smo stigli do detinjeg doba.

„Nisam baš nostalgičan ukoliko je moje detinjstvo u pitanju. Sve je bilo u redu, ali više mi se dopadalo da budem odrastao.“

Pokazuje Hajzenbergovu fotografiju na korici.

„On tu ima dvadeset sedam godina. Eto šta me kopka kod fotografije! Istovremeno pokazuje mladića i nekoga ko je dugo vremena mrtav. Takvu moć ima jedino ona...“

Hteli smo još da kažemo kako se u prvoj rečenici Besede pominje fotografija snimljena 1918, „kao svedočanstvo o nastanku – kao svedočanstvo o kraju“. Želeli smo da pokažemo podvučen red iz Principa: „Sada gledate kako se briše čitav svet, na uglu jedne lajpciške ulice, jednog januarskog jutra 1937“. Ipak, junak se okreće, pokušavajući da shvati šta se promenilo, jer „možete da dotaknete zgrade, osetite leden kamen pod prstima, ali se ne uzdate u svoj osećaj“; sve deluje „lažno“.

Međutim, naših petnaest minuta predviđenih za razgovor brzo je isteklo, pa smo ostali da sedimo i ćutimo. Računali smo na misao Ferarijevog naratora. Da biste preneli nešto što se dogodilo, možete da birate isključivo između metafore i ćutanja.

Po piščevom liku

Žerom Ferari (Pariz, 1968), autor osam romana, jedan od najznačajnijih francuskih pisaca, živeo je na Korzici i predavao filozofiju u nekoliko internacionalnih škola u Alžiru, kao i u školi u Abu Dabiju. Dobitnik je značajnih priznanja, poput Gonkurove nagrade 2012. za Besedu o padu Rima, priznanja lista Mond za delo Po svom liku 2018, te Evropske nagrade za književnost 2014. Tokom gostovanja u Beogradu, učestvovao je, pored ostalog, i u novom programu Francuskog instituta posvećenog francuskim regijama, započetog predstavljanjem Korzike.

Fotografije Riste Marjanovića

Knjiga Po svom liku počinje poglavljem „Molitve u podnožju oltara (Na povratku, Vojvodina, 1992)“. Ne odvajajući se od foto-aparata, glavna junakinja Antonija šeta lukom Kalvi i sreće grupu pripadnika Legije stranaca, među kojima prepoznaje Dragana, koga je srela ranije, za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Posle toga, na oštroj krivini, njena kola sleću u ponor... U napomeni na kraju pisac navodi da su Antonijine fotografije izmišljene, ali da su „sve ostale, premda opisane s manjom ili većom tačnošću“, i te kako – stvarne. „Dva fotografa, bolje rečeno njihove fiktivne paralele, u ovom romanu zauzimaju mesto od suštinskog značaja: reč je o Gastonu Šerou, koji je pokrivao italijansko-turski rat u Libiji, od 1911. do 1912, i Risti Marjanoviću, čiji rad obuhvata prve dve trećine 20. veka.“

(NIN, 19. maj 2022)