Nin
Lazar Pavlović, dobitnik nagrade „Dušan Vasiljev“: Keš iz veš-mašine

Besmislenost savremenog sveta rada, eskapizam, turobni gradski pejzaži, pasivnost pojedinca u odnosu na zajednicu, emotivna distanciranost, nerazumevanje... Tako za NIN mapira svoju prozu nagrađeni autor knjige Priče o Adamu

Požurili smo prečicom na intervju s piscem Lazarom Pavlovićem. Dugačka staza pružala se pored niza spojenih zgrada. Prolaznik bi primetio koliko se brzo smenjuju najrazličitiji zvuci, kao da neko sa svakim korakom menja stanice na starom radio-aparatu.

Premda je zgrada iz knjige Priče o Adamu „oduvek bila tiha“, interesovali smo se – kako prozaista otkrije svoj glas.

Rekoh da sam u detinjstvu gledao film u kući svog druga. Tada je često nestajalo struje. Čim bi se aparati uključili, automatski bi se aktivirala telefonska sekretarica. Na njoj je bio snimljen glas njegovog preminulog oca: „Trenutno nismo kod kuće...“ Prijatelj je poput pesme ponavljao reči s trake.

Na početku dela, objavljenog u izdavačkoj kući Enklava, stoji posveta ocu, a zatvaraju ga dve strane o smrti tog čoveka.

„S obzirom na to da mi je nemali broj ljudi rekao kako imam gotovo identičan govorni manir kao on, može se reći da mi je otac, u neku ruku, pomogao oko stila. Bio je novinar i moj prvi urednik (ispravljao mi je seminarske radove), ali pre svega – veliki prijatelj. Njegova smrt je nemi pokretač većine priča koje se nalaze u zbirci. Nevidljiva tačka iz koje sve polazi“, odgovorio je Lazar Pavlović.

Narator se „svakom milisekundom sužava do nevidljive tačke“; one od koje je potekao. Počinje da luta! Često je na stanicama; u tramvaju. Traži smer da uđe u ozbiljni život odraslih: „Otkako mi je otac umro, jedini put kada bih osetio da činim nešto korisno bilo je dok sam posećivao lokalnu poštu ili zgradu elektrodistribucije i plaćao račune.“ Na računima je pritom još stajalo roditeljevo ime.

Pokušava da nađe posao. Odlazi na „čuvene“ intervjue po firmama. „Da li biste rekli za sebe da ste timski igrač?“ – duboko je pitanje za budućeg pisca. Čovek kome ne manjka reči, tu zamuckuje. Vešto koristi detalj: „Kada sam se vratio u čekaonicu neki podjednako tužan lik sedeo je na krajevima moje jakne.“

Radi u knjižari, u prodavnici zdrave hrane. Pije alkohol i tablete: „Prstima napipaj dugmiće harmonike unutrašnjeg džepa.“ Prebrojava kovanice iz posude na radnom stolu. „To je novac koji moja majka pronađe pre nego što ubaci stvari u veš-mašinu.“ Studira i ima ideju o budućem romanu.

„Odakle mi ideja da priče prekidam iznenada? Ne znam!“, kaže naš sagovornik, rođen u Beogradu 1993, nagrađen pre dve godine i na konkursu za studentsku priču Službenog glasnika.

Jedna junakinja deli utisak: Adam ponekad želi da što pre pobegne iz priče. Vešto se izmigolji... Gotovo u svakoj celini, prisustvujemo buđenju. Izvukao sam se iz sna kao vadičepom – pisao je istarsko-tršćanski književnik Fulvio Tomica.

„Mislim da sam takve završetke prvi put uočio kod Karvera i pomislio: to je to, kako si ušao u priču, tako ćeš i da izađeš. Ostaviti čitaoce taman toliko daleko od nekakvog razrešenja da jedva mogu da ga naslute. To nije stvar proračuna – treba se isključivo osloniti na njuh. Pošto slikar kaže da je kraj – slika je gotova. Time se vodim.“

U Narodnoj biblioteci, izdanje je svrstano u „romane“. Žiri za dodelu nagrade „Dušan Vasiljev“ ističe da se radi o pričama.

„Najverovatnije je u pitanju greška: žiri je bio u pravu, knjiga predstavlja zbirku od dvadeset pet priča. Doduše, mislim da omaška nije u potpunosti slučajna, jer su manje-više hronološki raspoređene. Takođe, svih dvadeset pet dele nešto zajedničko: protagonistu. Postoje i epizodni junaci, čije sporadično pojavljivanje u tekstu dodatno naglašava jedinstvo sveta unutar kojeg se odvijaju.“

Ne mari za nedoumicu! Priznaje da ga je ideja o romanu pomalo plašila. „Roman se najčešće čita od početka. Zbirka priča čitaoca ne obavezuje: slobodni ste da izaberete startnu poziciju. Čini mi se da dobar roman zahteva zalet kakav nisam imao u trenutku pisanja.“

Prvenac obično otkrije piščev svet, najvažnije tačke u tom prostoru.

„Ukoliko je reč o svetu između korica ove zbirke (pritom, ne tvrdim da se mnogo razlikuje od takozvane stvarnosti, moje ili svačije), recimo da su to besmislenost savremenog sveta rada, eskapizam svih oblika i boja, turobni i manje turobni gradski pejzaži, pasivnost pojedinca u odnosu na zajednicu, emotivna distanciranost, nerazumevanje... Ipak, zbirka nije lament nad iščezlim pravim vrednostima ili nešto slično. Nema kukanja, ali ima utehe. Nadam se!“

Pominje klasne merdevine i posttranzicione gubitnike. Junak proba da bude beskućnik.

„Srećom, klasne merdevine nisu jedine kojima čovek može da se služi. Posttranzicione gubitnike dobio sam parafrazom izraza tranzicioni gubitnici (zaposleni u propalim javnim preduzećima, fabrikama). Kovanica se pretežno odnosi na mlade, nesnalažljive pojedince unutar trenutnog ekonomskog ustrojstva. Poput Adamovog, i njihovi životi, uključujući i moj, još uvek nisu dovoljno uravnoteženi, te im ideja dobrovoljnog beskućništva sigurno ne može biti strana.“

(NIN, 30. jun 2022)

четвртак, 18. јануар 2024.

Koliko ste puta u izlogu knjižare uočili koricu na kojoj stoji rečenica: „Najuži izbor za NIN-ovu
четвртак, 21. децембар 2023.

Postoji u romanu Definicija sreće Katrin Kise sažeti životopis sporedne junakinje koja je kao beba
четвртак, 14. децембар 2023.

Prošlogodišnji dobitnik najprestižnijeg italijanskog priznanja „Strega“ govori za NIN o svom nagra
четвртак, 14. децембар 2023.

Volim pisce iz književnog predgrađa Festival PostNINovske čarolije u Domu kulture Studentski gr