Tajanstveni zamak osvetljen plamenom sveće, zabranjena zamračena soba,
okovi, reze, šarke, mrtvačka tišina, dugi hodnici, senke umesto ljudi.
Dobrodošli u gotski roman – olako bismo mogli da kažemo na početku letnje
sezone. Ipak, Frank Buis, čiju je knjigu Nijedne
žene sin objavila izdavačka kuća Vaganar, u prevodu Jovane Ilić, tokom
razgovora u Francuskom institutu, reći će nam da pisac manje treba da se pita
zašto nešto piše i posveti se ključnom problemu – kako to čini.
Sveštenik koji u romanu dolazi u posed skrivenih svesaka sa zapisima o
životu devojke po imenu Roz, prodate kovaču i odvedene u zastrašujući dvorac,
primetiće da redovno sluša ispovedi svojih parohijana, suočen s njihovim
najvećim tajnama i boli. „Nijedan od njihovih glasova nije mi više stran, tako
da kada, šetajući se selom, sretnem nekoga od njih, posramljenog pogleda što na
mom licu čita ili veruje da može da pročita ono što znam o njima, iako to
pokušavam da sakrijem, vidim kako spuštaju glavu kao da me ponovo mole za
oproštaj...“
Otkud da smo se setili baš tog odlomka pre razgovora sa poznatim
književnikom? Da li je prozaista uvek raspoložen da mu preturamo po rukopisu?
Smemo li da tvrdimo da smo otkrili njegov intimni svet? Da li ćemo prepoznati
glas u sledećoj knjizi...
Dok ga čekamo u društvu Sonje Filipović, koja je prevela ovaj
razgovor, i Milene Zukić, iz izdavačke kuće Vaganar, na manifestaciji
„Molijerovi dani“ – kakve poglede u tišini razmenjujemo mi što smo prošli kroz
ovu gorku i snažnu prozu o izdaji, prodaji, bedi, dostojanstvu, patnji, mučenju
i mržnji.
Načuli smo malopre da pišete
svakog jutra. I kada ste u drugom gradu, u hotelu, na putovanju?
Pišem svakog jutra, svakog dana, gde god bio. Uvek pišem neku knjigu,
reč je o disciplini. I sada, naravno, dok sam u Beogradu. Eto, nisam ni jutros
odustao od rituala.
Možda je opasno na duže izaći
iz fikcionalnog sveta koji se otvorio pred piscem? Ostaviti junake „same kod
kuće“. Ili pak rizikovati da vas mimoiđu oni trenuci u kojima rukopis krene
svojim putem, pa povede autora...
Ne znam da li je opasno, ali u svakom slučaju – ne mogu drugačije.
Osećam da takvim postupkom dodajem nešto sopstvenom životu. Komponentu od
životnog značaja. Ukoliko govorite o tom nepoznatom u postupku, treba reći da
je u njemu ključ. Naša mogućnost, sposobnost da se izdvojimo; budemo odsutni iz
sveta. Oslobodimo se društvenog tela i pristupimo novoj dimenziji, onoj koja
nas i izdvaja. Zato je važno sećanje! Sećanje je oslobađanje od prošlosti. Tu
rečenicu mnogo volim. Pisati roman znači raditi u fabrici sećanja. Filtrirati
sve što iskrsava iz našeg detinjstva, iz čitave naše prošlosti. Od proživljene
realnosti, doći do sopstvene stvarnosti. Da sam slikar, ovo bih izrazio
slikanjem. Bojama, osećanjima, na platnu.
Na prvoj stranici pominjete
boje. Rečima je na početku oduzet značaj. Lik hoće da ostanu samo „gola koža,
mirisi, boje, zvuci i tišina“. Pamtite nijansu što je otvorila rukopis?
Roman je otvorila prva napisana rečenica. „Moje ime je Roz.“ S njom je
sve počelo, premda nije bukvalno na početku knjige. Ništa nisam znao osim nje.
Kakva će biti priča, tema...
Međutim, ona je uspostavila
ritam.
Ritam je suštinska stvar. Sve je odredio. Jedna nota, ona neophodna da
se napiše simfonija. Kasnije nisam znao ništa o priči. Nema teme, tema romana
jeste upravo pisanje – poznata je misao Kloda Simona.
U knjizi često nailazimo na
rešetke. Od onih gvozdenih na kapiji, preko „rešetkaste pregrade“ u ispovedaonici,
do proreza između kapaka prozora – tankih poput oštrice noža. Plamen sveće
stvara utisak da su junaci neprekidno zatočeni. Čitaoci i kritičari vaše delo
neretko svrstavaju u „gotski roman“. Da li bi „žanr“ bio – rešetka?
Uopšte nisam imao na umu žanr. Drugi će, kako kažete, pronaći njegove
karakteristike. Ima čitalaca s potrebom da budu sigurni. Opredele se da žive u
svetu gde su stvari određene. Moram da kažem da sam sebi dao totalnu slobodu.
Vidite, neko će pronaći i poeziju... Eto poetskih elemenata čim progovori lik
po imenu Edmon. Ne bi trebalo da bilo šta tražimo u ovom smislu! Ni kada
čitamo, ni dok pišemo. Pitate o zapletu... Ritam se razvija od prve note i ide
u pravcu o kome ništa ne znam. Ne znam gde će me storija odvesti. Pišem i želim
samog sebe da iznenadim. Svakako, događa se da se izgubim na tim šumskim
stazama. Pronađem se, vidim gde sam. Zvuči čudno, ali baš je to fantastično.
Sve se nekako nadovezuje. Kasnije na putu pronalazim elemente ubačene još na
početku. Pronalazim, razvijam – tako se stvara priča. Moglo bi se reći da sam
četrdeset godina proveo pišući ovu knjigu. I da je u stvari miris ruže sve
pokrenuo. Roman je već tada bio tu, pre četiri decenije. Neobjašnjiva stvar
književnosti...
Rečima se u uvodnim pasusima ne
pripisuje velika moć, ali čim Roz krene da zapisuje stvari u svoje skrivene
sveske – Nijedne žene sin postaje proza o njihovoj snazi.
Reči su pronašli ljudi da bi odmerili svet. Njih jedino imam, po tom
notnom sistemu merim svet. Nisu dovoljne ako ih svedemo isključivo na značenje.
A emocije? Smeštene u rečenicu, one stvaraju muziku. „Možda njih zovemo dušom“
– reći će moja glavna junakinja.
Zanimljivo je da one u zamak do
Roz stižu preko novina. Gledajući stupce, oseća „glad za rečima“. Već smo
dirnuli u vašu privatnost, pa da nastavimo: da li ste jutros u hotelu pročitali
novine?
Ne. Čitao sam knjigu i malo pisao. Prva stvar koju radim – čitanje.
Ipak, kad pominjete štampu, bitno je da su te novine u zamku opipljive. Papir,
miris novina, miris knjiga. Znate, postoje knjige koje mogu da identifikujem
prema njihovom mirisu.
Roz će reći: „Ovde me ne plaši
ludilo drugih ljudi, više me plaši to što ja u tom ludilu ne mogu da pronađem
utočište.“ Gde da danas pronađemo utočište?
Uh... Pokušavam da utočište premestim u svoju glavu. Moje utočište.
Često kažemo u Francuskoj da romansijer ima svoj univerzum. Ne slažem se! Dobri
romanopisci imaju atmosferu! I kada čitalac stupi u tu atmosferu, on takoreći
obitava oko te planete. Šekspir, Igo, Fokner, Simenon – pisci su atmosfere.
Znate da ste ušli u svemirski brod, pronašli lepo sklonište. Oni spasavaju od
ružnoće sveta. A kako se suprotstaviti sudbini? U svim mojim knjigama postoji
osoba koja joj se suprotstavlja. Umetnost je način da joj se usprotivimo.
Nijedne žene sin pripoveda i o gubljenju tela. Čitamo, ubeđeni da
smo u prošlosti, u „gotskom romanu“, ali istovremeno ljudi na televiziji daju
savete kako da vladamo sopstvenim telom.
Nisam siguran da bismo mogli da kažemo – izgubiti telo... Sigurnije
je: ne kontrolisati ga! Ovo je u suštini roman o gubitku identiteta. Nemate
identitet, nemate ni telo. Nije samo Roz u pitanju. Tu je Edmon... Govorimo o
njemu na sličan način. Pazite, ja ne bih voleo da kontrolišem svoje telo. Sve
što pokušavam da uradim predstavlja pokušaj da se upravo njega oslobodim.
Poglavlja nose imena likova.
Odakle takva forma?
Nisam je odabrao, nametnula se. Iz stomaka. Jednog dana bio sam Roz i
pozajmio joj glas. Sutradan sam dao glas Edmonu. Svako je dobio deo platna,
određenu boju, emociju; govorio na drugačiji način.
S tim da nisu svi dobili prvo
lice?
Osetio sam instinktivno ko pripoveda u prvom licu i tek posle shvatio
zašto. Ona – protagonistkinja koju sam tako nazvao, inače majka junakinje Roz –
predstavlja sve majke i materinstvo. Onezim je griža savesti i slabost. Druge
osobe tek su akteri. Uz napomenu da Onezim ni u jednom trenutku ne biva ni
akter. Nažalost. Primetili ste malopre da Edmon pripoveda svedeno, drugačije.
Zato što je osoba bez identiteta! Kao da ne postoji. Celog života govore mu da
je niko. Nije se izgradio, reagovao bi ali nikad ne zna kako.
Nema slobodu, pa nema ni reč?
Ko osvoji slobodu, taj progovara.
Nemam šta da dodam.
-----------------------------------------------------------------------------------
Biografija: Hej, profesore
Frank Buis je rođen 1965. Završio je studije biologije i godinama je
radio kao profesor u Limožu. Prvi roman La
paix du désespoir objavio je 2004. godine, a potom još nekoliko romana,
među kojima su Glaise i Plateau doživeli veliki uspeh u
Francuskoj. Roman Nijedne žene sin
doneo mu je nagrade, a preveden je na desetak jezika. Dobitnik je priznanja
Babelio, Audiolib, Grand prix časopisa Elle, Nagrade knjižara za 2019. godinu.
Novi roman Buveurs de vent nagrađen
je priznanjem „Jean Giono“.
(NIN, 21. jul 2022)