Ukoliko postoji nešto što mnogo želiš da kažeš, nema šanse da čitalac
ne vidi. Ako i tebi treba hrabrosti da to iskažeš, tenzija se vidi u tekstu.
Bitno je da pređeš granicu, književnost mora da bude hrabra – kaže autorka
knjige pesama Moja mama zna šta se dešava
u gradovima
Književnik Zvonko Karanović
razgovarao je na Trgu pjesnika s pesnikinjom Radmilom Petrović, autorkom sada
već kultne zbirke Moja mama zna šta se
dešava u gradovima. Karanović je urednik tog izdanja kuće PPM Enklava, a
spisateljica, čije je delo do sada štampano u neverovatnih 9.000 primeraka i
prevedeno na desetak jezika – bila je polaznica njegove radionice pisanja 2018.
godine u Domu kulture Studentski grad. Zabeležili smo u Budvi šta mu je
ispričala Radmila Petrović o svom životnom putu.
Slava
Medijska pažnja? Našla sam se u
nečemu nepoznatom i morala da plivam. Trebalo mi je dve godine da registrujem
šta se dešava. Otišla bih u emisiju, brzo to izbrisala iz glave i nastavila da
idem na posao. Imam super mehanizam zaboravljanja. Poslednje što sam očekivala
jeste da će se naši mladi istraživači na stranim univerzitetima toliko
zainteresovati za domaću pesnikinju. Nisam razmišljala o brojkama, nisam
očekivala uspeh, pogotovo ne toliku pažnju medija. Jesam verovala u snagu svoje
poezije! Na mističan način znala sam da čitalac ne može da je pročita i ostane
ravnodušan. Znala sam da nije dosadna. Nikada nije bila dosadna. Prve dve
zbirke mogu biti ovakve ili onakve, ali ljudi su se uvek smejali dok su ih
čitali ili slušali. Tu činjenicu smatram najvećim kvalitetom. Meni je veliki
deo poezije prilično dosadan.
Kritike
Etablirana? Ne smatram da sam etablirana. Ja sam na početku
početaka. Posle pojavljivanja u „masovnim medijima“, bilo je brutalnih
komentara: kako sam trepnula i kako se obukla. Nisam preterano obraćala pažnju.
Uglavnom, reč je ili o poricanju talenta, ili o pohvalama da sam donela nešto
novo. Naučila sam da brišem pozitivne komentare u slučaju da ne objašnjavaju
dublje zašto su pozitivni. Volim negativne književne kritike, jer one
unapređuju. Bilo je super kritika kritičarki iz regiona. Tumačile su knjigu
onako kako sam imala na umu dok sam je pisala, idući i dalje od onog čega sam
bila svesna. Teško je naći se u gužvi. Ljudi te ne posmatraju kao ljudsko biće
već komentarišu sve i svašta.
Komentari
Najviše mi je značio komentar
Milene Marković. Svidelo mi se nešto što ima ta žena... Talenat, nešto
narodsko. Pričalo se da retko hvali mlade pesnike, govorkalo se da kaže kako su
najčešće stihoklepci, a retko – pesnici. Očekivala sam da će me svrstati u red
stihoklepaca. Potom sam je srela i ona je rekla: „Ti si pesnik.“ Verovatno
najznačajniji komentar.
Savet
Pitate za tri saveta u pisanju.
Najpre ne klonirati nikoga. Volim kada se pojavi neko nov, s novim temama.
Ništa gore nego biti nečija kopija. Ili kopirati mene! Imam utisak da su se
ljudi na portalima za književnost sada setili da imaju babu i dedu. Zatim,
imati urednika i ići na radionice, jer se tako stupa na scenu. Išla sam kod Ana
Marije Grbić, Gorana Korunovića, Zvonka Karanovića. Imati nešto po čemu si
specifičan! Šta autentično donosiš... Šta toliko snažno želiš da kažeš...
Svakako, ovo je veliki problem kada ljudi počinju. Pre objavljivanja knjige,
pet ili šest godina išla sam na radionice. Nisam znala kako, sve mi je bilo
rasuto. Treba malo da se sabereš i da upitaš sebe: „O.K, o čemu želim da
pričam?“ Ukoliko postoji nešto što mnogo želiš da kažeš, nema šanse da publika
ne vidi. Ako postoji nešto za šta i tebi treba hrabrosti da iskažeš, tenzija se
vidi u tekstu. Bitno je da pređeš granicu, književnost mora da bude hrabra; da
daš više nego što se očekuje. Znate već: ako se roditelji nisu uvredili, nisi
ništa uradio.
Roditelji
Moji roditelji nisu pročitali
zbirku. Nemaju je, niti je traže. Čitala sam na RTS-u pesmu, a zadesilo se da
sam baš bila u selu. Tata se pravio da nisam na televiziji, a mama je prošla i
nešto poluglasno negodovala. Oni se brane od emocija svim mogućim sredstvima.
Moje odrastanje – vaspitavaju vas da ćutite, niko ne podržava emotivni život.
Karakteristično za patrijarhalnu sredinu. Žao mi je što su roditelji jedna od
tema moje zbirke. Biram šta pišem, oni ne mogu da biraju da li će biti tu ili
neće.
Svet
Da li sam imala potrebu da upišem
Filološki fakultet? Nikad. Nemam je ni sada. Gledala sam španske serije u
detinjstvu. Imala sam tri, četiri TV programa, retko šta da nisu vesti. Tu sam
videla devojku iz serije koja započinje svoj život na poljima Tekile, a u
poslednjoj epizodi postaje žena iz poslovne korporacije. Niko mi nije mogao
izbiti iz glave taj ideal da postanem slična korporativna žena. Iz seoske sam
porodice i moji roditelji nikada nisu bili zaposleni, pa nisam znala kako ta
preduzeća funkcionišu. Prosto sam želela da se nekako uključim u svet.
Ja
Pisati u prvom licu istovremeno
je najveća istina i najveća laž književnosti. Uverljivost je bitna, da lirski
subjekt bude ubedljiv. A nisu sve činjenice „istinite“... Nisam počela
uobičajenom rečenicom da se „ovo nije desilo, da ništa nije istina“. Želela sam
da nastupim i aktivistički: da neko kaže na televiziji ono što je meni bilo
potrebno da čujem na televiziji kada sam bila mala. Reći bitne lične stvari,
koje su zapravo javni problemi – smatrala sam to svojom misijom. Staću svim
srcem iza tih stihova. U slučaju da istina nije moja istina, jeste nečija. Moja
tetka je jednom došla i pustila špansku seriju. Bila sam dete, nisam znala da
čitam. Videla sam na ekranu zmije, konje; ljudi umiru. Ne znajući još za glumce
i reditelje, upitala sam da li je sve na ekranu istina. Odgovorila je: „Jeste
nečija istina.“ Možda nikada ne bih postala pesnik bez tih njenih reči.
Pisanje
Nisam bila ona što je pisala
dobre sastave i pismene zadatke, što su je učiteljice posle hvalile pred
odeljenjem. Imam dve starije sestre. Mislila sam da postoji obrazac po kome se
pišu školske teme. Zima – medvedi su u zimskom snu. U mojoj šesnaestoj godini,
sestre su otišle na fakultet i ostala sam sama na selu. Roditelji su radili.
Trenutak kada sam imala vreme i neophodnu tugu za početak pisanja poezije.
Takođe, sreću da u mojoj srednjoj školi radi pesnik Petar Matović. Tad sam
napisala pesmu o ljudima iz mog razreda, počevši od razrednog starešine do
direktora. Postala je školski hit. Profesorica srpskog je kazala da je lepo,
međutim, da nema umetničku vrednost. Odgovorila sam da će videti kada objavim
knjigu i da će joj biti žao. Rekla je da veruje u mene.
Čitanje
Verovatno sam bila zadovoljna
pažnjom koju je pomenuta pesma skrenula na mene. Matović je zaključio da sam
talentovana. Iako je talenat – početak. Učio nas je da gradimo metafore, dao
nam da pročitamo neke romane preko leta. Pamtim, obrali smo maline, 1. avgust,
ništa pročitala nisam. U panici odem u požešku biblioteku i ubedim
bibliotekarku da pozajmim petnaest romana. Počela sam da čitam i nikada nisam
prestala. Nisam dotle imala literaturu koja me zanima, sve u školi, po kanonu,
bilo mi je poznato, znala sam taj svet iz privatnog života. Nije mi bio
potreban i na papiru. Trebalo je da napišemo deset pesama preko raspusta. Pet
mojih pesama profesor je poslao na takmičenje i tamo sam pobedila. Šifra za
slanje rukopisa bila je Čigra. Trenutak da sebi postavim pitanje: „O.K., šta ja
želim da kažem?“ Preko zimskog raspusta isplanirala sam da napišem zbirku i
pisanje shvatila bukvalno kao posao. Ustajala ujutro i ceo dan pisala. Imala
sam ih trideset kada je Matović predložio da ih pošaljemo i na drugi konkurs.
Uđeš u finale – pet dana u Valjevu! Opa! Jedna devojka, inače članica žirija,
poverila mi je tamo ranije da su pročitali sve anonimne rukopise i da je sve
predosadno, osim devojke što piše o malinama i traktoru. „Izvini, ako nisi ti!“
(NIN, 28. jul 2022)
Iznad proseka
Radmila Petrović rođena je 1996.
u Užicu. Odrasla je u Stupčevićima kod Arilja, završila Ekonomski fakultet u
Beogradu s prosekom 9,8 i nakon toga master studije. Kao laureat 42. limskih
večeri poezije objavila je zbirku pesama Miris
zemlje (Dom kulture „Pivo
Karamatijević“, Priboj, 2014), a kao pobednik 22. poetskog konkursa „Desanka
Maksimović“ zbirku Celulozni rokenrol
(Srpska književna zadruga i Valjevska gimnazija, 2015). Njena knjiga Moja mama zna šta se dešava u gradovima,
predstavljena pre dve godine, jedna je od najčitanijih zbirki poezije u
poslednjim decenijama.
(Foto: Slaven Vilus)