Nin (proza)
Letnja lektira – „Ajkula“ Pitera Benčlija: Opasna riba u sezoni razvoda

Roman Ajkula Pitera Benčlija našao se u knjižarama baš u trenu kada novine bruje o napadima morskih pasa. Koliko se ova proza razlikuje od filmske adaptacije Stivena Spilberga i da li se naposletku sve vrti oko braka

Vulkan izdavaštvo objavilo je roman Ajkula Pitera Benčlija (1940–2006), u prevodu Vladana Stojanovića. Knjiga prvi put štampana 1974, po kojoj je Stiven Spilberg odmah snimio istoimeni film, bila je dostupna u Jugoslaviji već 1976. Omer Lakomica preveo je delo za ediciju „Hit“ izdavačke kuće Znanje Zagreb, pod naslovom Ralje, s čuvenim filmskim plakatom na koricama.

Slika gole devojke što pliva muški, dok se iz dubina prema njoj otvaraju čeljusti čudovišta – podsetila nas je na opasku Adama Sternberga. Uoči leta, pomenuti pisac i novinski urednik redovno preporučuje Benčlijev naslov, skrećući pažnju da je knjiga potpuno drugačija od filma, toliko da njemu više liči na neku od priča Džona Čivera o bračnom neverstvu. „Ajkula se pojavljuje nekoliko puta, kao metafora.“

Čivera pominje i pripovedač! Na plaži ispred Skoč i Old Mil rouda polukomirani muževi leže na peškirima za plažu, supruge na ležaljkama, čitajući pomenutog klasika. Mnogo je njegovih pripovedaka o raspadu porodice, ali najpre pomišljamo na Plivača, zbog kupaćih gaćica. U ekranizaciji Perija i Polaka, razgolićeni Bert Lankaster namerava da vodenim putem stigne do svoje kuće, koristeći čitav niz bazena u okolnim vilama bogatih poznanika.

Međutim, za ovu priliku dovoljan bi bio Čiverov naslov – Sezona razvoda. Benčlijeva Ajkula uistinu kreće slikovito: „Progutala je ženski ud bez žvakanja“. Ili: „Ralje su škljocnule oko torza, drobeći kosti, meso i organe u želatinastu masu.“ No, sa Sternbergovom opaskom sa društvene mreže, ulazimo u dom Brodijevih, prateći odnos šefa policije Martina Brodija (na filmu ga tumači Roj Šajder), i supruge Elen (Lorejn Gari). Narator nas tera da se zamislimo nakon što u istom poglavlju pomene brak, mali grad i kavez.

Ukoliko „učitavamo“, neka za to ne bude kriv jedino Sternberg! Davno su u „ljubavni“ žargon ušle reči iz lova i ribolova. „Sine, kakva riba!“ „Brate, kakav som!“ – da ne zanemarimo slatkovodne vrste.

Spilberg radnju vrti oko ajkule i najveći deo drame smešta na brod Orka, dotičući bračnu trzavicu takoreći samo jednom. Na polovini filma, pošto se njihovo dete nađe u opasnosti, suprug savetuje ženi da klinca odvede kući. „U Njujork?“, pita Elen, potežući najsloženiji problem iz perspektive čitaoca, preko koga gledalac lako pretrči.

Pitanja žudnje i ljubomore otvaraju se u romanu češće nego čeljusti ajkule. On počinje da brine zbog „krvnog pritiska“ i „pojasa za spasavanje“ oko stomaka, hvatajući sebe ponekad kako sa žudnjom zuri u dugonoge devojke na plaži. Nikada ne uživa u tome, zamišljen da li Elen pomišlja na isto pri pogledu na preplanule, vitke mladiće. Ne sluti da su stvari sa junakinjom puno složenije. Leti je muče „tegobne misli o propuštenim prilikama i životima koje je mogla imati“. Spoznaje dokolicu kakva je podseća na život njene majke i sve joj više biva tesno u Ejmitiju, gradiću od 1.000 duša, deset puta brojnijem u turističkoj sezoni. „Sećanja na ono što je nekad smatrala plitkim i zamornim aktivnostima sad su ličila na rajske prizore.“

Šef tamani sendviče, trpi mučninu i očajava što odbornici odbijaju da zatvore plažu. Ima „pundravce“ jer je veoma loš plivač. Žena „zbog nerava“ pije pilule za spavanje, lista Kosmopolitan i sanjari da decu upiše na tenis. Potom odlazi u gvožđaru da kupi novu gumenu navlaku za kuhinjsku slavinu.

Dolazak ihtiologa Hupera (Ričard Drajfus), stručnjaka za ribe, do kraja komplikuje zaplet. Huper se spušta u dubinu da ubije ajkulu, koristeći kavez; pred Helen izranjaju fantazije iz prošlosti.

„Prošlost je – kao ptica oslobođena iz kaveza, posle dugog zatočenja – prhnula ka njoj, vrtela joj se po glavi, obasipajući je žudnjom... Dopustila je svom umu da otplovi unazad, u susret majušnim uspomenama...“ Prožima je strahovita, bolna tuga. „Snažnije no ikad ranije osećala je da je njen život – makar njegov najbolji deo, onaj svež i veseo – ostao za njom. Osećala se krivom zbog te spoznaje, pošto ju je tumačila kao dokaz da je bila nezadovoljavajuća majka i supruga. Mrzela je svoj život i samu sebe zato što ga je mrzela.“

Kako da se ne setimo Floberove Gospođe Bovari, „palanačkih naravi“ iz podnaslova; junakinje naviknute da svet gleda mirno, prizivajući nešto burno, iako je poređenje neprimereno. Ajkula Pitera Benčlija, koga u filmu vidimo u 55. minutu, u ulozi TV dopisnika – otvara širi krug tema, ali ne izlazi iz okvira žanra. Usput deluje da uživa u žanru i žonglira njime... Njegov patroldžija u policijskoj stanici čita detektivski roman Smrtonosno tvoja: „Telefon je zazvonio baš kad se banda bajkera spremala da siluje heroinu Zviždeću Diksi. Telefon je zvonio dok je gospođica Diksi kastrirala prvog napadača nožem za linoleum, skrivenim u frizuri.“ Želeći da prekrati vreme na brodu, Brodi od kolege pozajmljuje krimić Smrtonosno nevinašce.

Kada je reč o žanru, tu su uobičajena brutalnost, „politička nekorektnost“, rečenice tipa: „Moja muda su u procepu“. Redovna koškanja pri upoznavanju s novinarima: „I? Šta bi trebalo da radim? – pomislio je Brodi. Da padnem na dupe?“ Elen unosi dozu romantike: „Mogao bi i da se obriješ. Imaš odvratnu popodnevnu senku na obrazima.“ Poklonici policijskih priča ne ostaju uskraćeni: „Pretpostavljam da sam ja samo obični sjebani pandur.“

Stiven Spilberg pokazuje šta može da uradi sa literarnim predloškom još 1975. Ručajući krompir-pire, piletinu iz rerne i grašak – malo pre nego što pređe na sendviče – Martin pita: „Krompir-pire! Šta pokušavaš da mi uradiš?“

Šta će usred porodičnog ručka s pireom uraditi Spilbergov lik Roj iz Bliskog susreta treće vrste, videćemo 1977.

Uprkos decenijama, čini se da prevod Ajkule stiže u zanimljivom času. Ne prođe dan da novine ne objave vest o ajkulama, nudeći nam savete kako da ostanemo bezbedni na otvorenom moru. Recimo, ne plivaj sam (ovo izgleda više nije problem samo s prenoćištem), ne prskaj, ne mlataraj nogama.

Živimo u doba tutorijala i sa ozbiljnošću prilazimo ovakvim predlozima. Prošla su vremena kada bi vas olako nazvali štreberom čim otvorite uputstvo za upotrebu tek kupljenog aparata. Na internetu, u video-snimcima, nove zvezde lagano raspakuju stvari.

Uz to, u doba pandemije i povlačenja ljudi u kuće, životinje su počele da se vraćaju tamo odakle su isterane. Videli smo lisice, divlje svinje i medvede u gradovima. Koliko su i na koji način takvi prizori promenili naše poimanje stvarnosti? U kom su pravcu pomerili maštu? Naposletku, da li se sve odnosi i na velike ribe...

Ne odolevamo preporuci iz današnjih novina: prilikom neželjenog susreta, „sa ajkulom održavati kontakt očima“.

Znate li za Benčlijeve opise ajkulinih očiju, zaključno s trenom u kom heroj ugleda sopstveni odraz u njima?

Nije bitno što Kvint (Robert Šo), sa zvučnom replikom: „Nemam ženu!“ – ima najtamnije oči koje je šef stanice dotad video. Ne dužimo ni u priči o očima madam Bovari. Džulijan Barns posvećuje im celo poglavlje u Floberovom papagaju, razmatrajući opasku kritičarke da Ema jednom ima smeđe, drugi put – duboke crne, a treći put – plave oči.

Evo Ajkule: „Oči su joj bile crne i nedokučive. Brodi ju je posmatrao s nemim užasom. Pomišljao je da ovako izgleda dvoboj pogledima s đavolom.“

Tešimo se činjenicom da je roman – fikcija.

Ljubitelji autofikcije ulaze u vodu na sopstveni rizik.

(NIN, 11. avgust 2022)

недеља, 15. март 2015.

Priče sa dalekog severaU novoj prozi, Uglješa Šajtinac opisao je mozaike banatskih sela, olupine je
недеља, 15. фебруар 2015.

Prvi pucnji po ParizuIzdavačka kuća Booka objavila je Pokoravanje Mišela Uelbeka, pisca koji se naš
петак, 5. децембар 2014.

What is Novi Sad (ili protiv rupa u sećanju)"Na šta je moja generacija računala u ovom gradu?", pit
петак, 17. октобар 2014.

Francuski književnik Patrik Modiano dobitnik je ovogodišnje Nobelove nagrade za književnostTražiću