Nin (proza)
Letnja lektira – „Ajkula“ Pitera Benčlija: Opasna riba u sezoni razvoda

Roman Ajkula Pitera Benčlija našao se u knjižarama baš u trenu kada novine bruje o napadima morskih pasa. Koliko se ova proza razlikuje od filmske adaptacije Stivena Spilberga i da li se naposletku sve vrti oko braka

Vulkan izdavaštvo objavilo je roman Ajkula Pitera Benčlija (1940–2006), u prevodu Vladana Stojanovića. Knjiga prvi put štampana 1974, po kojoj je Stiven Spilberg odmah snimio istoimeni film, bila je dostupna u Jugoslaviji već 1976. Omer Lakomica preveo je delo za ediciju „Hit“ izdavačke kuće Znanje Zagreb, pod naslovom Ralje, s čuvenim filmskim plakatom na koricama.

Slika gole devojke što pliva muški, dok se iz dubina prema njoj otvaraju čeljusti čudovišta – podsetila nas je na opasku Adama Sternberga. Uoči leta, pomenuti pisac i novinski urednik redovno preporučuje Benčlijev naslov, skrećući pažnju da je knjiga potpuno drugačija od filma, toliko da njemu više liči na neku od priča Džona Čivera o bračnom neverstvu. „Ajkula se pojavljuje nekoliko puta, kao metafora.“

Čivera pominje i pripovedač! Na plaži ispred Skoč i Old Mil rouda polukomirani muževi leže na peškirima za plažu, supruge na ležaljkama, čitajući pomenutog klasika. Mnogo je njegovih pripovedaka o raspadu porodice, ali najpre pomišljamo na Plivača, zbog kupaćih gaćica. U ekranizaciji Perija i Polaka, razgolićeni Bert Lankaster namerava da vodenim putem stigne do svoje kuće, koristeći čitav niz bazena u okolnim vilama bogatih poznanika.

Međutim, za ovu priliku dovoljan bi bio Čiverov naslov – Sezona razvoda. Benčlijeva Ajkula uistinu kreće slikovito: „Progutala je ženski ud bez žvakanja“. Ili: „Ralje su škljocnule oko torza, drobeći kosti, meso i organe u želatinastu masu.“ No, sa Sternbergovom opaskom sa društvene mreže, ulazimo u dom Brodijevih, prateći odnos šefa policije Martina Brodija (na filmu ga tumači Roj Šajder), i supruge Elen (Lorejn Gari). Narator nas tera da se zamislimo nakon što u istom poglavlju pomene brak, mali grad i kavez.

Ukoliko „učitavamo“, neka za to ne bude kriv jedino Sternberg! Davno su u „ljubavni“ žargon ušle reči iz lova i ribolova. „Sine, kakva riba!“ „Brate, kakav som!“ – da ne zanemarimo slatkovodne vrste.

Spilberg radnju vrti oko ajkule i najveći deo drame smešta na brod Orka, dotičući bračnu trzavicu takoreći samo jednom. Na polovini filma, pošto se njihovo dete nađe u opasnosti, suprug savetuje ženi da klinca odvede kući. „U Njujork?“, pita Elen, potežući najsloženiji problem iz perspektive čitaoca, preko koga gledalac lako pretrči.

Pitanja žudnje i ljubomore otvaraju se u romanu češće nego čeljusti ajkule. On počinje da brine zbog „krvnog pritiska“ i „pojasa za spasavanje“ oko stomaka, hvatajući sebe ponekad kako sa žudnjom zuri u dugonoge devojke na plaži. Nikada ne uživa u tome, zamišljen da li Elen pomišlja na isto pri pogledu na preplanule, vitke mladiće. Ne sluti da su stvari sa junakinjom puno složenije. Leti je muče „tegobne misli o propuštenim prilikama i životima koje je mogla imati“. Spoznaje dokolicu kakva je podseća na život njene majke i sve joj više biva tesno u Ejmitiju, gradiću od 1.000 duša, deset puta brojnijem u turističkoj sezoni. „Sećanja na ono što je nekad smatrala plitkim i zamornim aktivnostima sad su ličila na rajske prizore.“

Šef tamani sendviče, trpi mučninu i očajava što odbornici odbijaju da zatvore plažu. Ima „pundravce“ jer je veoma loš plivač. Žena „zbog nerava“ pije pilule za spavanje, lista Kosmopolitan i sanjari da decu upiše na tenis. Potom odlazi u gvožđaru da kupi novu gumenu navlaku za kuhinjsku slavinu.

Dolazak ihtiologa Hupera (Ričard Drajfus), stručnjaka za ribe, do kraja komplikuje zaplet. Huper se spušta u dubinu da ubije ajkulu, koristeći kavez; pred Helen izranjaju fantazije iz prošlosti.

„Prošlost je – kao ptica oslobođena iz kaveza, posle dugog zatočenja – prhnula ka njoj, vrtela joj se po glavi, obasipajući je žudnjom... Dopustila je svom umu da otplovi unazad, u susret majušnim uspomenama...“ Prožima je strahovita, bolna tuga. „Snažnije no ikad ranije osećala je da je njen život – makar njegov najbolji deo, onaj svež i veseo – ostao za njom. Osećala se krivom zbog te spoznaje, pošto ju je tumačila kao dokaz da je bila nezadovoljavajuća majka i supruga. Mrzela je svoj život i samu sebe zato što ga je mrzela.“

Kako da se ne setimo Floberove Gospođe Bovari, „palanačkih naravi“ iz podnaslova; junakinje naviknute da svet gleda mirno, prizivajući nešto burno, iako je poređenje neprimereno. Ajkula Pitera Benčlija, koga u filmu vidimo u 55. minutu, u ulozi TV dopisnika – otvara širi krug tema, ali ne izlazi iz okvira žanra. Usput deluje da uživa u žanru i žonglira njime... Njegov patroldžija u policijskoj stanici čita detektivski roman Smrtonosno tvoja: „Telefon je zazvonio baš kad se banda bajkera spremala da siluje heroinu Zviždeću Diksi. Telefon je zvonio dok je gospođica Diksi kastrirala prvog napadača nožem za linoleum, skrivenim u frizuri.“ Želeći da prekrati vreme na brodu, Brodi od kolege pozajmljuje krimić Smrtonosno nevinašce.

Kada je reč o žanru, tu su uobičajena brutalnost, „politička nekorektnost“, rečenice tipa: „Moja muda su u procepu“. Redovna koškanja pri upoznavanju s novinarima: „I? Šta bi trebalo da radim? – pomislio je Brodi. Da padnem na dupe?“ Elen unosi dozu romantike: „Mogao bi i da se obriješ. Imaš odvratnu popodnevnu senku na obrazima.“ Poklonici policijskih priča ne ostaju uskraćeni: „Pretpostavljam da sam ja samo obični sjebani pandur.“

Stiven Spilberg pokazuje šta može da uradi sa literarnim predloškom još 1975. Ručajući krompir-pire, piletinu iz rerne i grašak – malo pre nego što pređe na sendviče – Martin pita: „Krompir-pire! Šta pokušavaš da mi uradiš?“

Šta će usred porodičnog ručka s pireom uraditi Spilbergov lik Roj iz Bliskog susreta treće vrste, videćemo 1977.

Uprkos decenijama, čini se da prevod Ajkule stiže u zanimljivom času. Ne prođe dan da novine ne objave vest o ajkulama, nudeći nam savete kako da ostanemo bezbedni na otvorenom moru. Recimo, ne plivaj sam (ovo izgleda više nije problem samo s prenoćištem), ne prskaj, ne mlataraj nogama.

Živimo u doba tutorijala i sa ozbiljnošću prilazimo ovakvim predlozima. Prošla su vremena kada bi vas olako nazvali štreberom čim otvorite uputstvo za upotrebu tek kupljenog aparata. Na internetu, u video-snimcima, nove zvezde lagano raspakuju stvari.

Uz to, u doba pandemije i povlačenja ljudi u kuće, životinje su počele da se vraćaju tamo odakle su isterane. Videli smo lisice, divlje svinje i medvede u gradovima. Koliko su i na koji način takvi prizori promenili naše poimanje stvarnosti? U kom su pravcu pomerili maštu? Naposletku, da li se sve odnosi i na velike ribe...

Ne odolevamo preporuci iz današnjih novina: prilikom neželjenog susreta, „sa ajkulom održavati kontakt očima“.

Znate li za Benčlijeve opise ajkulinih očiju, zaključno s trenom u kom heroj ugleda sopstveni odraz u njima?

Nije bitno što Kvint (Robert Šo), sa zvučnom replikom: „Nemam ženu!“ – ima najtamnije oči koje je šef stanice dotad video. Ne dužimo ni u priči o očima madam Bovari. Džulijan Barns posvećuje im celo poglavlje u Floberovom papagaju, razmatrajući opasku kritičarke da Ema jednom ima smeđe, drugi put – duboke crne, a treći put – plave oči.

Evo Ajkule: „Oči su joj bile crne i nedokučive. Brodi ju je posmatrao s nemim užasom. Pomišljao je da ovako izgleda dvoboj pogledima s đavolom.“

Tešimo se činjenicom da je roman – fikcija.

Ljubitelji autofikcije ulaze u vodu na sopstveni rizik.

(NIN, 11. avgust 2022)

недеља, 28. септембар 2014.

Kap po kapOgnjen Spahić: Puna glava radosti, Nova knjiga, Podgorica, 2014.Umire bilje, umiru laste,
петак, 29. новембар 2013.

Žalost je vertikalnaDžulijan Barns: Nivoi života, prevela sa engleskog Bojana Vujin, Geopoetika"Izg
четвртак, 7. новембар 2013.

Nobelova nagrada za književnostOsećati se kao kod svoje kućeAlis Manro: Previše sreće, Agora"Kako b
петак, 11. октобар 2013.

Poprečni presek ekipe iz krajaZejdi Smit: Severozapad; Booka"Zašto su svi iz te vaše škole kriminal