Oskar Davičo dobio je tri NIN-ove nagrade za najbolji roman između 1956. i 1964 godine. Zašto je zaboravljena proza jednog od najvećih naših pesnika

Danas je teško i zamisliti tako nešto: Oskar Davičo (1909–1989) dobija svoju prvu NIN-ovu nagradu 1956. za knjigu Beton i svici, a u narednih osam godina – još dve! Takođe, žiri iz 1963 – Milan Bogdanović (predsednik), Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz, Miloš I. Bandić, Petar Džadžić i Muharem Pervić – odluku donosi jednoglasno, birajući između dva Davičova dela. Istog leta izlaze Gladi i Ćutnje. Petar Džadžić potvrđuje: „Posao žirija kritike, ovoga puta, bio je da izabere bolju od te dve knjige, i to je bilo jedino što nije bilo lako.“ Bolje su Gladi.

No, nagrađeni naslovi, uključujući Tajne odabrane naredne 1964 – kako primećujemo u katalogu Narodne biblioteke Srbije – imali su nova izdanja do početka osamdesetih.

Šta se dogodilo? Da li su Davičovi romani pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bili precenjeni, dok su danas potpuno potcenjeni?

„Da, mislim da su tada bili precenjeni, dok se danas jednostavno ne čitaju, pa se samim tim ni ne vrednuju“, kaže pisac Gojko Božović za NIN, napominjući da se ni u akademskim raspravama novijih vremena ne pominju kao živa tradicija književnosti.

„Oni su ostali kao književno-istorijska činjenica i kao boja jednog doba. To doba je imalo jaku ideologiju koju je, između ostalog, posredovalo kroz kulturu i umetnost, u čemu je uloga književnosti imala poseban značaj. Davičo je bio jedan od vrhova tog talasa u kome je književnost bila instrument stvaranja `novog sveta` i `novog čoveka`.“

Božović veruje da su slavi tih romana doprinele još dve stvari. „Činjenica da je Davičo u njima povezao ideološku osnovu sopstvenog javnog, pa i kulturnog angažmana s nadrealističkom poetikom svog pripovedanja. Po temama i ideološkom habitusu, sve vreme jeste bio nesporan pisac. Ali su elementi modernističke poetike u njegovoj prozi – koji će kasnijim generacijama čitalaca biti problem zbog hermetičnog i pomalo `maglovitog` pripovedanja – postati dodatna preporuka u godinama i decenijama u kojima se socijalistička Jugoslavija, kroz `antistaljinistički staljinizam`, emancipovala od sovjetskog modela i njegovog socijalističkog realizma i okretala odjecima modernizma, dozvoljenim odjecima Zapada i `socijalističkom estetizmu`. Od Pesme do navedenih nagrađenih naslova jasno se vidi ta ideološka tranzicija i pisca i društva čiji je on važan deo.“

Mišolovka za kritičare

Kakva god pozicija umetnika bila, najčuveniji kritičari odabrali su ga triput! Jednom odluka nije doneta jednoglasno: Velibor Gligorić bio je 1956. protiv, a u najužem izboru našli su se Ožiljak Svetlane-Velmar Janković i Mišolovka Radomira Konstantinovića.

„Davičo nije bio, poput nekih drugih pisaca i intelektualaca druge Jugoslavije, saputnik, nego politička figura prvog reda“, odgovara Gojko Božović. „Važan kulturni i politički radnik, ideolog i polemičar, večno budni kontrolor stanja na ideološkoj i društvenoj sceni. To mu je stvaralo harizmu koja je u međuvremenu, naravno, nestala, a svakako nije dovoljno proučena.“

Misli da je to pitanje kulturne klime, političkog trenutka, ideološke pravovernosti, tabua.

„Svakako u nekoj meri i ukusa! Kada pogledamo danas, Ožiljak Svetlane-Velmar Janković preživeo je više nego Beton i svici ili Mišolovka Radomira Konstantinovića. U tim godinama i decenijama, NIN-ovu nagradu nisu dobili Vladan Desnica za Proljeća Ivana Galeba ili Miodrag Bilatović za roman Crveni petao leti prema nebu. Promenimo li kontekst ili tačku gledišta – stvari odjednom izgledaju potpuno drugačije. Pozicija književnih kritičara nikada nije laka. Oni uvek imaju veću priliku da pogreše od većine drugih.“

Čovek u vremenu

„Jasno“, reći će Davičo u tradicionalnom razgovoru s laureatom, „mene zanima taj privatni, tajni čovek na pragu jednog ovaploćenja, čovek komunista. Čovek ove epohe koju je komunizam obogatio, koju je obeležeio bez obzira na sve, čak i na one koji ga, zaslepljeni prošlošću, ne prihvataju. Zanimaju me njegove istine, one koje ga tvore snažnog, lako ranjivog i pobedničkog. Ono što on jeste nezavisno od onog što bi hteo da bude, a nije ili delimično jeste. Ono staro i novo. Način na koji se staro u njemu opire novom, lukavstva jednog i drugog u kostolomnom sukobu. Ta borba čoveka sa sobom u traženju sebe, u nezadovoljstvu sa sobom, to je moj nagon, misao, fascinacija. Realnost granična i ivična. To su moje opsesije.“ U literaturi je važna uverljivost: „Uverljivost je razgolićena snaga doživljenog.“

Mirko Miloradović piše u Borbi 1964. da se pisac u Ćutnjama bavio divovskom borbom mladih komunista protiv klasnog neprijatelja u policijskoj uniformi. „U Gladima ta se borba vodi pretežno u samim komunistima, između krajnosti i beskrajnosti čovekovih moći uopšte; u Tajnama se komunistički moral stavlja na najtežu probu: ostati čovek uprkos kaligulama, tartifima i makijavelistima unutar samog komunističkog pokreta.“

U fabuli prepozanje „istorijski podatak o frakciji Petka Miletića koja je svojevremeno htela da preuzme kormilo Komunističke partije Jugoslavije“ i zapitan je šta laureat donosi novo iz knjige u knjigu.

Za razliku od prva dva romana Robije, „gde se povremeno oseća autobiografska pristrasnost i gdekad majčinska briga piščeva“ – Miloradović vidi da su u Tajnama ličnosti oslobođene svake nežnosti i prepuštene nemilosrdnim tokovima koje ljudi sami izmisle i urede kao istorijski neizbežne događaje. Dodaje da je „hladan“, „stravičan“ u opisima sudbina junaka.

Za Džadžića su Gladi široka i slojevita ljudska galerija, oivičena surim zidovima predratnih kazamata – desetine ljudi u proveri svoje ljudske vrednosti, s jasnom vizijom budućnosti. „Znajući Davičovu biografiju, možemo Gladi – roman o surovim tamnicama, prekim tamničarima i beskompromisnim sužnjima, nazvati poezijom iskustva.“ Udeo „istinski biografskog“ ocenjuje posve nevažnim.

„Ovoj knjizi verujemo ne zato što je smatramo istinitom u bukvalnom, već zato što je smatramo istinitom u pesničkom smislu... Od svoje teme, štrajka glađu koji sprovede politički zatvorenici, komunisti, ovaj roman čini stostruko ogledalo moralnog, etičkog, intelektualnog, duhovnog, ljudskog profila svojih protagonista, kao što čini i poprište žestokih, nekad paprenih, nekad smireno eruditnih i mudrih diskusija, polemičkih duela i disputa.“ Junaci, posle dana gladi, ostaju samo s onim „što je najsuštastvenije njihovo, kao da su položeni, onako bespomoćnmo iznureni, na same temelje sopstvene egzistencije.“

Prostor u kom su se našli naziva čistilištem; poljem između hrabrosti i slabosti. „Jedno je izvesno: to nisu ljudi kakvi se sreći u sivim okolnostima svakodnevice.“

Jezik Gladi „stegnutiji je i gipkiji“ nego u ranijim Davičovim prozama. Impresionira ga snaga romansijerskog postupka, „zahvaljujući kojoj se grupacija ranjivih ljudi pretvara u bedem od čelika“, dok pred nama pritom „ostaju samo ljudi“, sa uobičajenim „prizmenim strastima“, ambicijama i taštinama. Zato su Gladi, po Džadžićevom sudu, prisnije, bliskije prilaženje čoveku. Čovek revolucije dobija „ovim romanom nov i odsad nezamenljiv fragment“.

Uzor angažovane literature – naslov je teksta Zorana Gavrilovića iz Borbe, štampanog 1964. „Problem slobodnog, svesnog opredeljivanja i slepog potčinjavanja na primer, tako snažno oličen u Krajnoviću i Troskotu, kod Daviča narasta u veliku poetsko-moralnu dilemu, zadire u sama bitna pitanja egzistencije.“ Gavrilovića zanima sudbina mladog Slobodana koji se najednom, van svoje volje, nađe u srži ideološkog razračunavanja u predratnom komunističkom pokretu.“

Poezija iskustva

Uviđamo da su bitne reči ciklusa egzistencija i lirsko. Sam će Davičo prvom prilikom, u pomenutom razgovoru za naš magazin, pomenuti prigovore kritičara da mu je proza suviše poetska i jasno odgovoriti kako želi da u ono što on zove romanom uvede „ne epsko, nego lirsko vreme“, tehnikom „teških tačaka: privilegovanih trenutaka koji zgušnjavaju u sebe događaje sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, u nešto što mi izgleda apsolutnijom spoznajnom orijentacijom čoveka u vremenu.“

Gojko Božović ističe da je Davičo veliki pesnik, jedan od najvećih u modernoj srpskoj poeziji.

„Ključni period njegovog pesničkog opusa smešten je između 1938. i 1958, odnosno između prvog Detinjstva i drugog Detinjstva. Taj raspon, kome sledi mnoštvo pesama i pesničkih knjiga, ali ne na tako visokom nivou, jedan je od najvažnijih trenutaka za koje zna srpska poezija.“

Primećuje da nagrađeni romani odaju činjenicu da ih je pisao pesnik modernističke i, u užem smislu, nadrealističke fraze, te velike jezičke snage. Ubeđen je da bi se pojedini pasusi tih romana mogli lako zamisliti kao pesme u prozi, ili čak, s drugačijim prelomom, gotove pesme.

(NIN, 29. septembar 2022)

Zašto zaboravljamo nezaboravne pisce

Razmišljajući o ključnom problemu koje otvara ovaj feljton – kako se dogodilo da književnice i pisci u prošlosti steknu najširu popularnost, a da se poslednjih godina znatno ređe o njima govori u širem krugu čitalaca – Gojko Božović kaže da je teško naći univerzalno objašnjenje. „Ti razlozi se najčešće razlikuju od književne sudbine jednog do književne sudbine drugog pisca.“ Međutim, dodaje da upravo u ovom trenutku postoji nešto zajedničko za zaboravljene autore koji su pre samo nekoliko decenija bili slavni. „Najpre radikalna marginalizacija kulture! U trenutku najvišeg Davičovog uspona kultura je bila u središtu društva, iako je, naravno, bila političko kontrolisana. Danas je kultura u toj meri potisnuta od strane zabave da ne dolazi na red za osetniju neposrednu političku kontrolu.“ Drugi razlog jeste temeljna promena konteksta: „U iskustvu nekoliko novijih generacija čitalaca teme i postupci većine pisaca kako `socijalističkog realizma` tako i `socijalističkog estetizma` nemaju više referentni značaj. Tu je i pomodni trend prema kome je sve što je starije od desetak godina daleka istorija, pa samim tim nije ni vredno pažnje. A neki pisci su, opet, ostali zatvoreni u okviru svog vremena, suviše fascinirani njime, njegovim ideološkim formacijama i istorijskim događajima da bi opstali u vremenima koja će doći. Isto važi i za pojedine pisce čiji se talenat potčinjavao ideološkim himerama. Što će se, naravno, dogoditi i mnogim piscima našeg vremena, najviše zbog političke korektnosti i udovoljavanja trendovima zabave i pretpostavljenog tržišta.“