Oskar
Davičo dobio je tri NIN-ove nagrade za najbolji roman između 1956. i 1964
godine. Zašto je zaboravljena proza jednog od najvećih naših pesnika
Danas je teško i zamisliti tako nešto: Oskar Davičo (1909–1989)
dobija svoju prvu NIN-ovu nagradu 1956. za knjigu Beton i svici, a u narednih osam godina – još dve! Takođe, žiri iz
1963 – Milan Bogdanović (predsednik), Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav
Mihajlović Mihiz, Miloš I. Bandić, Petar Džadžić i Muharem Pervić – odluku
donosi jednoglasno, birajući između dva Davičova dela. Istog leta izlaze Gladi i Ćutnje. Petar Džadžić potvrđuje: „Posao žirija kritike, ovoga puta,
bio je da izabere bolju od te dve knjige, i to je bilo jedino što nije bilo
lako.“ Bolje su Gladi.
No, nagrađeni naslovi, uključujući Tajne odabrane naredne 1964 – kako primećujemo u katalogu Narodne
biblioteke Srbije – imali su nova izdanja do početka osamdesetih.
Šta se dogodilo? Da li su Davičovi romani pedesetih i šezdesetih godina
prošlog veka bili precenjeni, dok su danas potpuno potcenjeni?
„Da, mislim da su tada bili precenjeni, dok se danas jednostavno ne
čitaju, pa se samim tim ni ne vrednuju“, kaže pisac Gojko Božović za NIN,
napominjući da se ni u akademskim raspravama novijih vremena ne pominju kao
živa tradicija književnosti.
„Oni su ostali kao književno-istorijska činjenica i kao boja jednog doba. To doba je imalo jaku ideologiju koju je,
između ostalog, posredovalo kroz kulturu i umetnost, u čemu je uloga
književnosti imala poseban značaj. Davičo je bio jedan od vrhova tog talasa u
kome je književnost bila instrument stvaranja `novog sveta` i `novog čoveka`.“
Božović veruje da su slavi tih romana doprinele još dve stvari. „Činjenica
da je Davičo u njima povezao ideološku osnovu sopstvenog javnog, pa i kulturnog
angažmana s nadrealističkom poetikom svog pripovedanja. Po temama i ideološkom
habitusu, sve vreme jeste bio nesporan pisac. Ali su elementi modernističke
poetike u njegovoj prozi – koji će kasnijim generacijama čitalaca biti problem
zbog hermetičnog i pomalo `maglovitog` pripovedanja – postati dodatna preporuka
u godinama i decenijama u kojima se socijalistička Jugoslavija, kroz
`antistaljinistički staljinizam`, emancipovala od sovjetskog modela i njegovog
socijalističkog realizma i okretala odjecima modernizma, dozvoljenim odjecima
Zapada i `socijalističkom estetizmu`. Od Pesme
do navedenih nagrađenih naslova jasno se vidi ta ideološka tranzicija i pisca i
društva čiji je on važan deo.“
Mišolovka za kritičare
Kakva god pozicija umetnika bila, najčuveniji kritičari
odabrali su ga triput! Jednom odluka nije doneta jednoglasno: Velibor Gligorić
bio je 1956. protiv, a u najužem izboru našli su se Ožiljak Svetlane-Velmar Janković i Mišolovka Radomira Konstantinovića.
„Davičo nije bio, poput nekih drugih pisaca i intelektualaca druge
Jugoslavije, saputnik, nego politička figura prvog reda“, odgovara Gojko
Božović. „Važan kulturni i politički radnik, ideolog i polemičar, večno budni
kontrolor stanja na ideološkoj i društvenoj sceni. To mu je stvaralo harizmu
koja je u međuvremenu, naravno, nestala, a svakako nije dovoljno proučena.“
Misli da je to pitanje kulturne klime, političkog trenutka, ideološke
pravovernosti, tabua.
„Svakako u nekoj meri i ukusa! Kada pogledamo danas, Ožiljak Svetlane-Velmar Janković
preživeo je više nego Beton i svici
ili Mišolovka Radomira
Konstantinovića. U tim godinama i decenijama, NIN-ovu nagradu nisu dobili
Vladan Desnica za Proljeća Ivana Galeba
ili Miodrag Bilatović za roman Crveni
petao leti prema nebu. Promenimo li kontekst ili tačku gledišta – stvari
odjednom izgledaju potpuno drugačije. Pozicija književnih kritičara nikada nije
laka. Oni uvek imaju veću priliku da pogreše od većine drugih.“
Čovek u vremenu
„Jasno“, reći će Davičo u tradicionalnom razgovoru s laureatom,
„mene zanima taj privatni, tajni čovek na pragu jednog ovaploćenja, čovek komunista. Čovek ove epohe koju je
komunizam obogatio, koju je obeležeio bez obzira na sve, čak i na one koji ga,
zaslepljeni prošlošću, ne prihvataju. Zanimaju me njegove istine, one koje ga
tvore snažnog, lako ranjivog i pobedničkog. Ono što on jeste nezavisno od onog
što bi hteo da bude, a nije ili delimično jeste. Ono staro i novo. Način na
koji se staro u njemu opire novom, lukavstva jednog i drugog u kostolomnom
sukobu. Ta borba čoveka sa sobom u traženju sebe, u nezadovoljstvu sa sobom, to
je moj nagon, misao, fascinacija. Realnost granična i ivična. To su moje
opsesije.“ U literaturi je važna uverljivost: „Uverljivost je razgolićena snaga
doživljenog.“
Mirko Miloradović piše u Borbi 1964. da se pisac u Ćutnjama bavio divovskom borbom mladih
komunista protiv klasnog neprijatelja u policijskoj uniformi. „U Gladima ta se borba vodi pretežno u
samim komunistima, između krajnosti i beskrajnosti čovekovih moći uopšte; u Tajnama se komunistički moral stavlja na
najtežu probu: ostati čovek uprkos kaligulama, tartifima i makijavelistima
unutar samog komunističkog pokreta.“
U fabuli prepozanje „istorijski podatak o frakciji Petka Miletića
koja je svojevremeno htela da preuzme kormilo Komunističke partije Jugoslavije“
i zapitan je šta laureat donosi novo iz knjige u knjigu.
Za razliku od prva dva romana Robije,
„gde se povremeno oseća autobiografska pristrasnost i gdekad majčinska briga
piščeva“ – Miloradović vidi da su u Tajnama
ličnosti oslobođene svake nežnosti i prepuštene nemilosrdnim tokovima koje
ljudi sami izmisle i urede kao istorijski neizbežne događaje. Dodaje da je
„hladan“, „stravičan“ u opisima sudbina junaka.
Za Džadžića su Gladi široka
i slojevita ljudska galerija, oivičena surim zidovima predratnih kazamata –
desetine ljudi u proveri svoje ljudske vrednosti, s jasnom vizijom budućnosti. „Znajući
Davičovu biografiju, možemo Gladi –
roman o surovim tamnicama, prekim tamničarima i beskompromisnim sužnjima,
nazvati poezijom iskustva.“ Udeo „istinski biografskog“ ocenjuje posve
nevažnim.
„Ovoj knjizi verujemo ne zato što je smatramo istinitom u
bukvalnom, već zato što je smatramo istinitom u pesničkom smislu... Od svoje
teme, štrajka glađu koji sprovede politički zatvorenici, komunisti, ovaj roman
čini stostruko ogledalo moralnog, etičkog, intelektualnog, duhovnog, ljudskog
profila svojih protagonista, kao što čini i poprište žestokih, nekad paprenih,
nekad smireno eruditnih i mudrih diskusija, polemičkih duela i disputa.“
Junaci, posle dana gladi, ostaju samo s onim „što je najsuštastvenije njihovo,
kao da su položeni, onako bespomoćnmo iznureni, na same temelje sopstvene
egzistencije.“
Prostor u kom su se našli naziva čistilištem; poljem između
hrabrosti i slabosti. „Jedno je izvesno: to nisu ljudi kakvi se sreći u sivim
okolnostima svakodnevice.“
Jezik Gladi „stegnutiji
je i gipkiji“ nego u ranijim Davičovim prozama. Impresionira ga snaga
romansijerskog postupka, „zahvaljujući kojoj se grupacija ranjivih ljudi
pretvara u bedem od čelika“, dok pred nama pritom „ostaju samo ljudi“, sa
uobičajenim „prizmenim strastima“, ambicijama i taštinama. Zato su Gladi, po Džadžićevom sudu, prisnije,
bliskije prilaženje čoveku. Čovek revolucije dobija „ovim romanom nov i odsad nezamenljiv
fragment“.
Uzor angažovane literature – naslov je teksta Zorana Gavrilovića iz
Borbe, štampanog 1964. „Problem slobodnog, svesnog opredeljivanja i slepog
potčinjavanja na primer, tako snažno oličen u Krajnoviću i Troskotu, kod Daviča
narasta u veliku poetsko-moralnu dilemu, zadire u sama bitna pitanja
egzistencije.“ Gavrilovića zanima sudbina mladog Slobodana koji se najednom,
van svoje volje, nađe u srži ideološkog razračunavanja u predratnom
komunističkom pokretu.“
Poezija iskustva
Uviđamo da su bitne reči ciklusa egzistencija i lirsko.
Sam će Davičo prvom prilikom, u pomenutom razgovoru za naš magazin, pomenuti
prigovore kritičara da mu je proza suviše poetska i jasno odgovoriti kako želi
da u ono što on zove romanom uvede „ne epsko, nego lirsko vreme“, tehnikom
„teških tačaka: privilegovanih trenutaka koji zgušnjavaju u sebe događaje
sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, u nešto što mi izgleda apsolutnijom
spoznajnom orijentacijom čoveka u vremenu.“
Gojko Božović ističe da je Davičo veliki pesnik, jedan od najvećih
u modernoj srpskoj poeziji.
„Ključni period njegovog pesničkog opusa smešten je između 1938. i
1958, odnosno između prvog Detinjstva
i drugog Detinjstva. Taj raspon, kome
sledi mnoštvo pesama i pesničkih knjiga, ali ne na tako visokom nivou, jedan je
od najvažnijih trenutaka za koje zna srpska poezija.“
Primećuje da nagrađeni romani odaju činjenicu da ih je pisao pesnik
modernističke i, u užem smislu, nadrealističke fraze, te velike jezičke snage. Ubeđen
je da bi se pojedini pasusi tih romana mogli lako zamisliti kao pesme u prozi,
ili čak, s drugačijim prelomom, gotove pesme.
(NIN, 29. septembar 2022)
Zašto zaboravljamo nezaboravne pisce
Razmišljajući o
ključnom problemu koje otvara ovaj feljton – kako se dogodilo da književnice i pisci
u prošlosti steknu najširu popularnost, a da se poslednjih godina znatno ređe o
njima govori u širem krugu čitalaca – Gojko Božović kaže da je teško naći univerzalno objašnjenje. „Ti razlozi se najčešće razlikuju od
književne sudbine jednog do književne sudbine drugog pisca.“ Međutim, dodaje da
upravo u ovom trenutku postoji nešto zajedničko za zaboravljene autore koji su
pre samo nekoliko decenija bili slavni. „Najpre radikalna marginalizacija
kulture! U trenutku najvišeg Davičovog uspona kultura je bila u središtu
društva, iako je, naravno, bila političko kontrolisana. Danas je kultura u toj
meri potisnuta od strane zabave da ne dolazi na red za osetniju neposrednu
političku kontrolu.“ Drugi razlog jeste temeljna promena konteksta: „U iskustvu
nekoliko novijih generacija čitalaca teme i postupci većine pisaca kako
`socijalističkog realizma` tako i `socijalističkog estetizma` nemaju više
referentni značaj. Tu je i pomodni trend prema kome je sve što je starije od
desetak godina daleka istorija, pa samim tim nije ni vredno pažnje. A neki
pisci su, opet, ostali zatvoreni u okviru svog vremena, suviše fascinirani
njime, njegovim ideološkim formacijama i istorijskim događajima da bi opstali u
vremenima koja će doći. Isto važi i za pojedine pisce čiji se talenat
potčinjavao ideološkim himerama. Što će se, naravno, dogoditi i mnogim piscima
našeg vremena, najviše zbog političke korektnosti i udovoljavanja trendovima
zabave i pretpostavljenog tržišta.“