Da li smo zbog rata, krize
i piščevog odlaska iz zemlje tokom devedesetih zanemarili knjige Milana
Oklopdžića
Roman Ca. Blues Milana Oklopdžića (1948–2007) štampan je do sada u
neverovatnom tiražu od oko 100.000 primeraka. Pisac je postao zvezda još te
1981, našavši se istovremeno u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, čiji je
dobitnik ipak bio Pavao Pavličić za Večernji
akt. Sledećeg leta imao je četiri izdanja, i tako dalje na skoro svake dve godine.
Iako ponovo nalazimo njegova dela u knjižarama, deo javnosti u jednom trenu
jeste bio zapitan: da li smo i zašto zaboravili tog darovitog pripovedača.
„Sudbine književnika i njihovih
dela su nepredvidljive i rekao bih da ne podležu nekom opštem principu“, rekao
je pisac Mihajlo Pantić za NIN kada smo počeli razgovor o temi ovog feljtona.
Našalio se, napominjući da se slikovito kaže kako „svaka glista pojede svoj
put“.
„Prošlo je vreme kada su pisci
zabranjivani, bili izgnani, osuđivani i kažnjavani, danas živimo mnogo
jednostavnije vreme u kojem je zaborav tradicije uobičajeno stanje, a sve se
svodi na marketing i materijalni interes, pa ni književnost, odnosno
`književnost`, ne ostaje od toga pošteđena.“
Skreće nam pažnju da više ne
možemo da govorimo „o centru pažnje čitave javnosti“, jer taj centar ne
postoji. „Saglasno tome ni o nekom pretpostavljenom dominantnom javnom ukusu.“
Dok sa uobičajenim žarom
pregledamo katalog Narodne biblioteke Srbije, primećujemo da barem u tom
elektronskom pretraživaču pomenutog naslova nema između 1987. i 1998.
Devedesete? Autorov ponovni odlazak iz zemlje u Ameriku?
Izmišljeni život
Reditelj i prozaista Goran
Marković objavio je 2012. zbirku elektronskih pisama razmenjenih sa Milanom
Oklopdžićem od 2003. do 2007, pod naslovom Izmišljeni
život.
„Ja sam sa svojom porodicom,
suprugom Branom i decom Damjanom i Ivom, napustio Beograd i Jugoslaviju 23.
marta 1992. godine. Sa dva kofera i 2.000 dolara u džepu. Ličio sam na molera
koji vodi svoju familiju u Budimpeštu na trodnevnu proslavu našeg Uskrsa. Bežao
sam od očeve sudbine i Laži. Sklanjao sam decu. Pre toga sam dobio otkaz na TV
Beograd. Niko nije bio zainteresovan da mi štampa priču, o romanu da ne
govorim. Nismo imali šta da jedemo sem Laži“, napisao je Oklopdžić 3. juna
2005.
Nakon što mu je Marković saopštio
da namerava da ga čita, nagovestio je da zna kako to neće biti lako jer se
knjige ne mogu naći u prodaji.
Detalj iz mejla donekle ruši našu
tezu! Zar je zaista ikada zaboravljen među čitaocima? 17. jun 2005: „Danas sam
otišao u Biblioteku grada Beograda i u kartoteci našao podatke o tvojim delima.
Imaju izgleda sve što si napisao. Od slobodnih knjiga imali su jedino Horseless.“
U epistoli poslatoj 25. juna
2005, reditelj kao da poništava i naš drugi zaključak. Nosi li romanopisac
sopstveni svet svugde sa sobom...
„Čitajući Horseless palo mi je na pamet: kako taj čovek koji je napisao ovo
može da živi u Americi? Na prvi pogled može izgledati da je autor opsednut tom
zemljom, da je prosto obožava, ali čim zagrebeš malo ispod površine, shvataš
kako je njegova celokupna poetika zasnovana na nečem veoma lokalnom i od
Amerike veoma udaljenom. Štaviše, mislim da je Horseless neprevodiv ne samo na engleski već na bilo koji jezik
osim beogradskog (zapravo, čuburskog). Ostaje, naravno, mogućnost da je pisac,
po odlasku u tu prekomorsku zemlju, promenio iz osnova svoja shvatanja, stil
pisanja i da se okrenuo temama koje sa Čuburom nemaju baš mnogo veze. Ali, ja u
takvu promenu ne verujem. O čemu li, dakle, Milan Oklopdžić misli, šta sanja u
Kaliforniji? To ostaje pitanje na koje, verovatno, ni sam M. O. nema
eksplicitni odgovor.“
Osmi sprat
Podatak da su u biblioteci „sve
knjige izdate“ i mejl iz Izmišljenog
života u kome prenosi pismo čitateljke – poručuju koliko je od reči tiraž
veći jedan primerak.
Najpre se generacija klinceza
1975–1976 (Bugojno, Bosna) zahvaljuje „Miki Oklopu“ što im je adolescenciju
učinio pametnijom i duhovitijom; što im je dao toliko snova i neke lude nade i
vere u njihov način razmišljanja koji je knjiga samo „podebljala“.
Zatim čitateljka ispisuje sudbinu
primerka:
„U društvu se pojavila knjiga
roze korica. I kako to obično biva, išla iz ruke u ruku. Otimali smo se za nju
jer oni što su je pročitali prvi već su počeli da ubacuju rečenice tipa:
`Ja ne radim nigdje: suviše sam
lak za težak posao, suviše sam težak za lak posao i suviše sam seksi za noćni
posao.`
Koliko god rečenica sama po sebi,
van konteksta, zvučala odlično, svi smo živo žudili da otkrijemo iz kojeg
konteksta, koje atmosfere i kojeg ludila je izvađen taj biser.
A onda smo se jednostavno
prepoznali...
Da Vas sad ne bih zamarala
detaljima o našem entuzijazmu, jer vjerujem da ste se toga dovoljno naslušali,
samo ću dodati da je to, jedno jedino izdanje kojim smo raspolagali, svašta
proživjelo. Jednom je čak letilo sa 8. sprata jer se jedan od tata strašno
naljutio (od tog momenta smo ga prozvali Komandosom).
Knjiga je išla po raznim
izbjeglištvima i zemljama i danas se, koliko znam, nalazi u Torontu.
Eto toliko o Ca. Blues-u.“
Vanserijska knjiga
Pošto smo ga upitali da li je
ovaj književnik nakratko zaboravljen zbog odlaska iz zemlje, Mihajlo Pantić
kaže da je Milan Oklopdžić pisac jedne vanserijske knjige. „Ona je zaista
obeležila vreme kada se pojavila. Ostala njegova dela (Metro, Video, novela Siv) nemaju ni taj značaj ni takvu
umetničku snagu.“
Smatra da je zanimljiva i
prepiska sa Svetozarom Vlajkovićem – Čubura,
negde u Kaliforniji.
„Ca. Blues se, međutim, i dalje zasluženo preštampava, ima nove
čitaoce i tumače. Intenzitet prisustva nije – niti može biti kao nekada – ali
taj roman svakako ostaje u kolektivnoj memoriji srpske književnosti.“
Važno je istrajati i dugo
trajati: „Oklopdžić nije imao takvu sudbinu. Gubitak starog sistema vrednosti,
nepostojanje novog, i haotična tranzicija koju godinama živimo, sklonili su iz
vidnog polja mnoge pisce koji su do pre nekoliko decenija bili sinonim same
književnosti. Nova vremena, novi običaji.“
Za najveću vrednost opusa uzima
nekonvencionalnost, inovativnost, pisanje sa ruba. „Inventivno, donekle i
subverzivno neuklapanje u zatečene književne poretke. Saglasje sa poetikom
bitničke književnosti i njeno uvođenje u srpsku književnost. Podsetiću vas da
je Ca. Blues bio istinski bestseler,
ali da je o njemu u vreme pojave pisalo samo nekoliko kritičara.“
Prećutkuje, ali znamo da se
Mihajlo Pantić oglasio prvi u listu Student.
Nije po JUS-u
U kritici objavljenoj 13.
decembra 1981, Igor Mandić ističe da se Kalifornijski
bluz, prvi roman Milana Oklopdžića, pojavljuje „u našoj današnjoj
romansijerskoj situaciji kao djelo koje svojom upečatljivom novošću samo
zasniva svoju vrstu“. Kritičar NIN-a ne stavlja ga gotovo na vrh novijeg
savremenog romana u Jugoslaviji toliko zbog njegovog specifičnog i originalnog
spisateljskog postupka – „koji se zasniva na pripovjedačkom parafraziranju
raznih tehnika masovnih medija (npr. filma i radija)“ – koliko zbog toga što je
postupak autentični izraz i jedino moguće uobličenje njegovog životnog
iskustva.
„Naime, pričajući o jednoj
bizarnoj epizodi za svoga življenja u SAD, sredinom sedamdesetih godina –
epizodi koja je stvarno bizarna gledajući iz jugoaspekta, mada je tamo prilično
u okvirima mladenačkog konformizma – Oklopdžić je porivom izvornog pisca
osjetio da njegovi doživljaji zazivaju i neuobičajeni stilski oblik. Svi
pripovjedači, doduše, misle da se upravo njima dešava nešto izuzetno, što
apsolutno moraju saopćiti svijetu, ali su malobrojni oni koji nas u to mogu
uvjeriti, a još ih je manje koji su u stanju prevladati konvencionalne granice
romansijerske forme. Kod Oklopdžića riječ je o posve izuzetnom iskustvu, barem
iz vizure življenja po JUS-u, a to je rezultiralo izuzetnom stilskom formom,
pogotovo u okvirima romana po JUS–u. U romanu Milan Oklopdžić (Mika Oklop)
priča o vremenu koje je kao asistent proveo na Univerzitetu u Kaliforniji,
radeći sa studentima, pišući drame i filmske scenarije, družeći se s
muzičarima, studentima i glumcima, lutajući s njima Amerikom... Da bi dosegnuo
i predočio urbani duh te kulture, do srži prožete djelovanjem i smislom
masovnih medija, on je svoj tekst sročio kao kovitlac epizoda, zanemarujući
`čistu` fabulaciju. Njegov roman odbija ambiciju da bude prikaz ili objektivna
slika jednog drukčijeg i tuđeg svijeta – kao što bi se moglo očekivati od
nekoga ko je imao priliku da doživi sve ono što i `Mika` (kako se autor i
pripovjedač deklarira u knjizi) – već je to radiografija njegovog duševnog
stanja.“
Ocenjuje da je kompletnost
doživljaja prikazana u međusobnoj povezanosti. Da bi tu sinesteziju učinio
literarno delotvornom, vešto se – po Mandićevoj oceni – poslužio kombinovanjem
medijskih tehnika, citiranjem radio-reklama, prepričavanjem kultnih filmova,
brzom izmenom „kadrova“, direktnim uvođenjem u scenu, navođenjem novinskih i
TV-vesti, „pa čak i grafičkim inovacijama na stranici, razbijanjem teksta na
video i audio stupce“.
Bluz nepročitanog
Pisac Srđan Srdić podseća nas na
pitanje koje fiktivni Mika u poslednjem delu Kalifornijskog bluza postavlja profesoru istorije umetnosti iz
Santa Barbare: „Šta treba da uradi jedna umetnost da bi ušla u istoriju?“ Sa
čitalačke distance od četiri decenije, parafraza se čini nužnom. Zato je i sam
u dilemi: „Šta je ono što Milan Oklopdžić `nije` uradio, ili je uradio
pogrešno, te se nije našao u lokalnim istorijama umetnosti, odnosno
literature?“
U eseju Bluz nepročitanog, čija tema jeste baš „literarna zaboravljenost“,
otvorenog epigrafom: Vremena se menjaju i možda ja već danas neću biti prvi –
Srdić zaključuje da se ogromna popularnost ovog romana u osamdesetim, pored
ostalog, zasnivala na njegovom karakteru pastiša opusa bitnika. Podseća da je u
vreme objavljivanja Ca. Bluesa samo
Keruakov roman Na putu bio preveden na bilo koji od (post)jugoslovenskih
jezika, te se čitalačka publika, bar njen najveći deo, suočila sa do tada
nezamislivim proznim slobodama.
Ne smatra ključnim pitanje zašto
je neki autor zaboravljen. „Važne su činjenice teksta. A na šta nas te
činjenice upućuju? Godinu dana nakon što je objavljen roman Horseless, u srpskoj književnosti
pojavio se Srđan Valjarević. Ono što Oklopdžić (`kanonski pisac koji nikada
nije kanonizovan`) ostavlja u amanet literaturi, u poetičkom smislu, ničim se
ne može izbrisati.“
Razmišljajući o pastišu i
Oklopovom napuštanju bit kulture, seća se najcitiranijeg mesta iz
Kalifornijskog bluza, vezanog za meskalero jezik, u kojem se glagoli nikad ne
menjaju po vremenima.
U tom jeziku ne postoji ni
prošlo, ni buduće vreme.
(NIN, 6. oktobar 2022)
Ja sam Milan Oklopdžić, vi niste!
Stvarni Milan Oklopdžić, ukoliko
je verovati anegdoti iz bolje prošlosti, pojavio se negde sredinom osamdesetih
godina prošlog veka na početku Dnevnika Radio-televizije Beograd, u pola osam
uveče, i izgovorio sledeće: „Ja sam Milan Oklopdžić. Vi niste“, i nestao.
Snimak od koga se očekuje apsolutna objektivnost, verovatno ne može biti
fiktivniji od ovog – piše u fusnoti svog eseja Blues nepročitanog Srđan Srdić. „Piši kamerom“, podseća nas sada na
reči koje junakinja Kendra upućuje pripovedaču Oklopdžićevog trećeg romana Metro, nakon što ovaj izrazi ambiciju da
postane pisac. „Video, njegova druga
knjiga“, napominje naš sagovornik, „po onome što autorska napomena o njoj kaže,
jeste roman snimljen na traci, a pripovedač iz Metroa profesionalni je kamerman. Ako se u Kalifornijskom bluzu opredelio za eksperiment audio (radijskog)
tipa, u romanu Video pokušava da izvede nešto što se retko viđa u literaturi –
pokušava da zapiše snimljeno, ili da budemo precizniji, da zapiše samo
snimanje, da verbalizuje sveukupan proces vizualizacije i njegove tokove.“