Bežeći od rata na Balkanu, glavni junak Despotovljevog romana ne odlazi na Zapad, već u Sibir, da tamo pronađe „novi Rim“ i „novi Berlin“, finska jezera i norveške fjordove, koje su po kazni gradili robijaši premeštajući ruska brda i doline. Ukoliko danas „živimo“ u njegovoj fikciji, kako smo zaboravili knjige jednog od najboljih domaćih pesnika i romanopisaca

Otmica Evrope... Evropa na leđima Staljina – reči su iz romana Evropa broj dva Vojislava Despotova (1950–2000), objavljenog 1998. godine. Nakon što je kupio konzerve jelenskog mesa, spremio šator, baterijske i karbitne lampe, tranzistor, plinski grejač, šibice i vreću za spavanje – krenuo je u Sibir da potraži „Evropu“ iz naslova koju su gradili kažnjenici proterani u vreme carevine, u staljinističko doba... Naš umetnik – performer ne beži na Zapad od rata i devedesetih, već u Rusiju, gde su robijaši „premeštali brda i doline“, ne bi li u prirodnoj veličini izgradili novi Berlin, novi Rim („najpre su napravljeni svi brežuljci, a potom je prokopan i Tibar“); niz norveških fjordova, finska jezera...

Pisac Srđan V. Tešin kaže za NIN da taj trenutno naročito aktuelan roman predstavlja jednu granu alternativne istorije – kontrafaktualnu istoriju. „Evropa broj dva iz fikcije Vojislava Despotova nije ništa drugo nego paralelna Evropa; ona je istovremeno i fakat i kontrafakat, jer postoji isključivo kao tajnoviti geografski obris Evrope broj jedan.“

Smešten na pet miliona kvadratnih kilometara – simulakrum jeste samo deo Sibira.

„Cilj njenog stvaranja u ovoj priči“, objašnjava, „nije jedino ekonomske i eksploatatorske prirode. Ta `Nova Evropa` matrica je za zasejavanje novog života! Umrla je Stara Evropa, Evropa broj jedan. Ono što se danas doživljava evropskim geografskim prostorom nije drugo nego njen leš.“

S tim da mapa Evrope broj dva počinje da se ruši istovremeno dok se cepaju granice u Evropi broj jedan. „Sve to piše Despotov, decenijama pre agresije na Ukrajinu!“

Ne zaboravljamo Drvodelju iz Nabisala. Knjiga objavljena 1999, iz najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, tematizuje bombardovanje zemlje. Njen pripovedač, „vajar od zanata“, koristeći mašinu za umetničko kopiranje („poliuretanska kutija veličine mrtvačkog sanduka“) – na osnovu donetih fotografija, izrađuje po porudžbini trodimenzionalne oblike od drvenog tetraedra koji verno zamenjuju tela mrtvih. Spomenici čukundeda postaju brojniji od živih stanovnika zemlje Novi Abasal, okrenute kultu predaka, sukobljene sa Zapadom. Zatim u pomenutoj fikciji, pre nego u stvarnosti – počinje bombardovanje.

Tešin se seća reči književnika izgovorenih kad su srušeni novosadski mostovi: staje s radom na rukopisu o bombardovanom gradu.

„Predvideo je opet našu budućnost, ali i aktuelnu stvarnost, jer junak proročki kaže: Dok su se svi spremali da pobegnu na Zapad, u zemlje koje će im dati azil, istovremeno ih zasipajući projektilima, ja sam objavio da se spremam na put u Sibir. Danas, godinama kasnije, projektili zaista padaju po Evropi broj jedan upravo iz Sibira. Pritom, srpski mejnstrim državni politički diskurs nam je kao kod Despotovljevog junaka: sibirski!“

Hronika unapred

Ako zaključimo kako „živimo“ u mašti Vojislava Despotova – zašto ga nismo više čitali...

Pisac Gojko Božović odgovara da se najvažniji razlog krije baš u onome što je osnovna osobina književnosti Vojislava Despotova. „Šta god da je pisao i u kojim god poetičkim fazama da je to činio, on je bio igrivi duh. Nije se zadovoljavao zatečenim rešenjima i predloženim uvidima, niti je čemu prilazio kao neumitnoj svetinji.“

Misli da naša književna istorija pokazuje da se od takvih autora često zazire, odnosno da je njima potrebno duže vreme da dođu do šireg kruga čitalaca.

„Ne samo da je takav bio u izrazu, već je takav bio i u samom razumevanju stvari. Spoznao je sopstveno vreme na autentičan način, zbog čega su nam njegovi romani, pesme ili eseji često izgledali kao hronike unapred, kao pravovremeni odgovor na izazove epohalne situacije u kojoj se našao, s mogućim čitaocima. Koliko je uopšte ljudi koji su razumeli šta nam se dogodilo posle pada Berlinskog zida, na kraju veka, ali baš u tom trenutku kada se sve to događalo a ne s nekom naknadnom pameću?“

Pomerao je poetičke granice i donosio iskustvo svežine u svim delovima opusa.

„Bio je modernizacijski duh srpske književnosti“, zaključuje Božović. „Kao pesnik: neodoljiv i u avangardnoj i u postmodernoj fazi. Kao esejista, možda je najpronicljivije od svih savremenika sagledavao probleme moderne civilizacije `neočekivanog čoveka`. Kao romansijer, napisao je izuzetnu trilogiju u drugoj polovini devedesetih, sačinjenu od romana Jesen svakog drveta, Evropa broj dva i Drvodelja iz Nabisala.“

Nema sumnje da ova proza nije u dovoljnoj meri pročitana i pita se koliko je čak i u književnoj javnosti naišla na istinsko razumevanje.

„Pored toga, napisana je pravovremeno!“

Tešin dodaje da će stvaralaštvo Vojislava Despotova uvek biti aktuelno za one autore s margine zainteresovane za stilsko-jezičke i formalno-kompozicione eksperimente.

„Nemoguće ga je prevideti ako i vi na poeziju gledate drugačije od onoga što poezija jeste u istoriji književnosti. U tom smislu, njegova književnost predstavlja etalon. S obzirom na postavangardni, postmoderni i postapokaliptički prosede dela, nikada nije bio za široke narodne mase, ali računajući na neprekidnu aktuelnost, vrlo je moguće da se njegovi pravi čitaoci još nisu ni rodili.“

Hej, Džo

U feljtonu o važnim, nakratko zaboravljenim umetnicima ne treba zaboraviti da „žive“ kroz dela mlađih stvaralaca na koje su u manjoj ili većoj meri uticali.

Srđanu V. Tešinu deluje kako je za pojedine pisce njegove generacije, ali i one pre toga, preciznije za te poetike u zametku i ulazak u svet književnosti, bilo presudno „mentorstvo” Vojislava Voje Despotova.

Podseća nas da Zvonko Karanović u intervjuima nikada ne propusti priliku da pomene koliko je za njegovu karijeru bila značajna Vojina podrška.

„Smatram da je u Karanoviću Despotov prepoznao ono čime se i sam bavio: hroniku gradske čežnje za identifikacijom sa modernom svetskom ikonografskom mašinom, sa filmom, rokenrolom – kako je zapisao u recenziji Srebrnog surfera. U ranim prozama Uglješe Šajtinca, kolportera Vojinog, ujedno prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost Hey Joe, moguće je pronaći uticaj kalamburskog i žonglerskog jezika.“

Ne skriva da su na njega uticali Mrtvo mišljenje i romančić Petrovgradska prašina, toliko da se u nekoliko knjiga poziva na njihov autoritet.

„Vojini prevodi Keruaka, Barouza ili Farlingetija; naročito antologija američke andegraund poezije Fuck You, formirali su me i kao čitaoca i kao pisca. Uticao je i na pesnike okupljene oko umetničke grupe Magnet: Miroslava Nuneta Popovića, Ivana Pravdića i Sinišu Tucića. Vidim da se i pisci mlađih generacija, poput Maše Seničić, pozivaju na neprocenjivo iskustvo čitanja Despotovljevih knjiga. Međutim, najveći doprinos afirmaciji stvaralaštva Vojislava Despotova dao je Gojko Božović. Pogovor Veselom paklu poezije, pod naslovom `Kosi jezik Vojislava Despotova` – najbolji je analitički i kritički tekst koji je ikada napisan o toj poeziji.“

Božović je najpre uređivao romane, a onda bio priređivač izabranih dela. Interesovali smo se kako je izgledala saradnja.

„Zanimljivo i podsticajno. Bio je nenametljiv. Ko ga je posmatrao površno, mogao je pomisliti kako se on razlikuje od svojih pesama koje su uvek pogađale u središte stvari. Polovinom devedesetih predložio mi je da priredim izbor iz njegove poezije i da za tu knjigu – Veseli pakao poezije – napišem predgovor. Radio sam s velikim uživanjem, utoliko pre što sam nailazio na razumevanje i podršku. Nalik svim ostvarenim ljudima, nije patio od sujete, a voleo je da čuje svaku korisnu reč. U Stubovima kulture, lako smo se sporazumevali o svemu. Dobro je znao šta je uradio u rukopisima, zato je opušteno primao utiske iz čitanja i predloge. Poslednje na čemu smo sarađivali bilo je književno veče posvećeno Drvodelji iz Nabisala. Sećam se da smo nekoliko puta, iz sasvim sporednih razloga, odlagali veče... Kada je izgovorio poslednju reč na toj promociji, Voja je umro.“

Prići čitaocu

Više od dve decenije posle smrti, živeći u hronikama „pisanim unapred“, mogli bismo reći da postoje pisci i spisateljice koji nisu zaboravljeni, nego pre moraju da sačekaju čitaoce – da priđu svakome od njih.

U petom poglavlju Evrope broj dva, pominje se Put u Birobidžan – knjiga Judite Šalgo o kojoj će biti reči u sledećem nastavku ovog feljtona – „moje rano umrle prijateljice Judite Manhajm“ – kako fikcionalizuje narator, pre nego što u barakama Sibira otkrije kolege performere, zauzete podizanjem i rušenjem novog Berlinskog zida u ruskoj verziji Berlina.

Otkud Judita?

„Tek kada sam u moskovskom `Пасспорту` pročitao prvi članak Viktora Kamiševa o zabranjenim zonama Sibira, a naročito njegov dramatičan nastavak o artefaktima izvan zabranjenih zona, iznenadio sam se prethodnom uverenju da je ideja o Birobidžanu nešto najspektakularnije što sam čuo; u knjizi Put u Birobidžan moje rano umrle prijateljice Judite Manhajm – čiji je najinteresantniji performans (a godinama smo zajedno radili u okviru grupe `67 minuta`) bio onaj sa beskrajnom papirnatom trakom koja odlazi iz njenih ruku u ruke publike, da bi svako počinjao naglas da čita ceo tekst sa trake u trenutku kada ona dođe do njega – obelodanjena su dokumenta o jezivom sovjetskom planu rešavanja jevrejskog pitanja, ideji da se u istočnom Sibiru izgradi Birobidžan, nova jevrejska mitska zemlja. Obećana zemlja nije ostala samo na obećanjima, ona je sagrađena! Ali, sada znam da je taj višegodišnji spektakl bio prava sitnica za Terru Giganticu.“

Zašto u Sibir

Teoretičarka i esejistkinja Tatjana Rosić u tekstu Autopoetika kao antiutopija – motiv „nove zemlje“ u romanima Vojislava Despotova i Judite Šalgo piše da su njihovi romani „najbolji reprezenti onoga što bi se moglo nazvati poetikom neoavangardnog postmodernog romana srpske književnosti devedesetih“. Poetike, koja je po mišljenju ove kritičarke, „rezultat intenzivne interakcije postmodernističke umetničke paradigme kao dominantne, `mainstream` paradigme osamdesetih sa poetičkim pretpostavkama konceptualne i performativne neoavangardne umetnosti sedamdesetih; interakcije koja je u savremenom srpskom romanu efektno objedinila estetsku i političku provokaciju vraćajući srpskom romanu status isključive književne i umetničke činjenice“.

Napominje da su se i Despotov i Judita Šalgo, ispitujući tokom sedamdesetih mogućnosti konceptualnih i performativnih praksi, „suočili sa Telom koje je istovremeno predmet i instrument spoznaje; objekt društvene eksploatacije i subjekt društvene pobune, estetski artefakt i njegova živa negacija“.

Razmišljajući o telu i tekstu, Tatjana Rosić primećuje da je nova zemlja evropske nade sagrađena, kako u Evropi broj dva, tako i u Putu u Birobidžan – baš u Sibiru.

„Despotov bi da ovu zemlju na teritoriji drugog kontinenta, Azije, prikaže kao raj apsolutne slobode umetnosti performansa, tačnije umetnosti po sebi, a Šalgo kao neophodni san koji u dosadnu građansku svakodnevicu ženske jevrejske zajednice unosi začudnost umetničke prakse.“

Zašto Sibir?

„Već sam izbor lokacije demistifikacija je stvaralačkog procesa koji je jedan, autoironično, antiutopijski performans, izveden provokativno i sa gorčinom. Izbor Sibira za konačnu utopijsku teritoriju tako je uvek već ambivalentan. Jer Sibir nije tuđa, azijatska teritorija apsolutne drugosti. On je integralni deo evropske teritorije jer se dobar deo evropske istorije greha i krivice, zločina i kazne, patnje i stradanja odigrao upravo u Sibiru, evropskoj zoni sumraka u čijim je logorima – kao i u logorima Srednje Evrope – stradalo na stotine hiljada pobunjenika, lopova, ubica, političkih protivnika i nevinih građana. Istorija staljinističkih čistki upisuje Sibir u istoriju Evrope kao treće mitsko ostrvo koje, zajedno sa Atlantidom i Utopijom, čini njen Bermudski trougao.“

(NIN, 13. oktobar 2022)