Pijanistkinja Ksenija Ristić
pratila je na klaviru projekciju Orlakovih
ruku, na drugom „Međunarodnom festivalu nemog filma – Ćutanje je zlato“,
održanom od 16. do 18. novembra u Domu kulture Studentski grad.
„Kreiranje muzičke podloge tokom
nemog filma novi je izazov sa kojim sam se prvi put susrela prošle godine, za
potrebe otvaranja prvog festivala, na poziv selektora Igora Toholja“, kaže
Ksenija Ristić za NIN. „Iznenada sam dobila ponudu od Milana Đurđevića,
tamošnjeg muzičkog urednika, s kojim dugo i uspešno sarađujem.“
Ipak, tada se radilo o komediji,
tako da je bilo lakše muzički ispratiti radnju. Sada su na otvaranju imali
horor, žanr što zahteva veći izbor muzike, ne bi li se na pravi način dočarala
atmosfera.
„Moja prvobitna ideja bila je da
improvizujem u pojedinim dramatičnim momentima, ali pošto se radnja prilično
sporo razvija, plus ubacuje tekst da bi publika razumela o čemu se radi – gubio
se momentum. Zato sam pripremila niz kompozicija. Neke su od njih baš moje, ali
su uglavnom bili zastupljeni reg tajmovi, dela Šopena, Prokofjeva...“
Proces rada podrazumeva da
unapred bude upoznata sa tematikom i da pogleda ostvarenje nekoliko dana pre
projekcije, a zatim načini selekciju kompozicija, u skladu sa karakterom same
scene.
„Na samoj projekciji izvodim
izabranu muziku, mada se uvek desi da na `licu mesta` promenim mišljenje i da
odsviram nešto drugo, podesnije za bolju karakterizaciju. Treba pažljivo birati
i menjati sve tokom svake scene, da ne dosadite publici.“
Utisci gledalaca bili su baš
pozitivni, premda Orlakove ruke jesu
posebno iskušenje za umetnika. Horor reditelja Roberta Vinea govori o
koncertnom pijanisti Polu Orlaku. U željezničkoj nesreći on gubi ruke, nakon
čega njegova supruga moli hirurga da pokuša da ih spase. Hirurg pristaje, s tim
da Orlaku daje ruke nedavno pogubljenog ubice. Čim sazna, obuzima ga užas. Muči
ga nož pronađen u kući, isti onakav kakav je koristio zločinac.
Naša sagovornica potvrđuje da rad
jeste bio „iskušenje“, pre svega zbog trajanja filma. „Svirate 136 minuta bez
pauze, što jeste veliki izazov. Izbor muzike nije bio toliko težak, s obzirom
na to da radim kao korepetitor u baletskoj školi i svakodnevno pravim izbor i
muzičku ilustraciju pokreta. Birala sam dosta Šopenovih kompozicija, ali i
minijature Prokofjeva, savršene za dočaravanje scena u kojima vas hvata jeza.“
(NIN, 24. novembar 2022)