Postoji li u opusu slavnog muzičara ljubavna pesma u kojoj nema ubistva, da li se Kejvovo umetničko postojanje odvija u srcu pokušaja da artikuliše gotovo opipljiv osećaj gubitka nastalog iznenadnom smrću oca, šta to radi na filmu, u romanima, i o čemu govore njegove zanemarene jednočinke

Kulturni centar Novog Sada i izdavačka kuća Partizanska knjiga objavili su delo Nik Kejv i poetika prestupa Igora Cvijanovića (1979), u kojoj ovaj pisac i prevodilac, sa završenim magistarskim studijama engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i doktoratom na Filološkom fakultetu u Beogradu, pogledom istinskog zaljubljenika i posvećenošću dugogodišnjeg fana – kako je već primećeno – analizira Kejvove pesme, nakon što ih je klasifikovao. Sagledavajući složenu poetiku prvenstveno u kontekstu njene transgresivnosti, zamišljen, dakle, prvenstveno nad mestima prestupa, gde se ruše tabui i prelaze granice, on liriku stvaraoca „izuzetno široke umetničke vizije“ deli na četiri tipa. Prvo: balade o ubistvima, pa transgresivne ljubavne pesme, zatim pesme apokalipse i gradskog okruženja, dok naposletku ređa one s elementima mitološke i literarne parodije. „Oštrica od šest inča ubraja se u standardne dužine kuhinjskog noža, a takođe je i pretpostavljena dužina sečiva koje je koristio Džek Trbosek za svoja surova ubistva, kako je utvrdio patolog Tomas Bond na jednoj od žrtava čuvenog masovnog ubice“ – rečenica je iz analize numere „6” Gold Blade“, kakvih ima mnogo na dve stotine sočnih strana.

Treći kanal

Prvi kontakt s Kejvovom muzikom imao sam kao tinejdžer, gledajući MTV u prepodnevnim satima na tadašnjem Trećem kanalu – kaže Igor Cvijanović u razgovoru za NIN. Bilo je to u vreme kad se pojavio album Let Love In, odnosno 1994. Redovno se vrteo spot „Do You Love Me“. Iako sam bio oduševljen pojavom bendova iz Sijetla u to vreme, kao i drugim gitarskim bendovima iz te epohe, nešto u vezi s tom pesmom mi je dovoljno privuklo pažnju kao petnaestogodišnjaku da je poslušam svaki put kad je MTV emituje. Ozbiljno slušanje počelo je oko 2003. ili 2004, kad sam se prvi put posvetio njegovoj diskografiji. Mislim da sam krenuo od albuma Nocturama (2003), koji zbog nečega nije preterano cenjen kod kritike, ali je meni bio dovoljno dobar, i danas jeste, da me uvede u Kejvov svet. Njegovoj muzici najpre su me verovatno privukli energija i autentičnost izvedbe, kao i narativna priroda njegovih stihova. Svi ti elementi naslućivali su izvesnu stvaralačku dubinu i istinu, koju svesno ili nesvesno verovatno tražimo kod svih umetnika. Raznovrsnost njegovog dela, a u isto vreme i niti doslednosti u njemu, takođe su bile intrigantne jer, primera radi, „From Her to Eternity“ i „People Ain’t No Good“, ma koliko različite bile na površini, dele zajedničku idejnu potku.

Gubitak oca

Sudeći prema rečima samog Kejva, kao i autora koji se bave njegovim delom, gubitak oca u devetnaestoj godini trajno je obeležio njegovu ličnost i poetiku. Ističući njegovu važnost, on će 1999. na jednom predavanju u Londonu reći kako se njegovo umetničko postojanje odvija u srcu pokušaja da artikuliše gotovo opipljiv osećaj gubitka nastalog iznenadnom smrću oca. U istom izlaganju osvrće se i na ulogu pisanja i jezika koji su mu poslužili kao sredstvo da popuni tu prazninu, ali i da neposredno pristupi vlastitoj mašti i inspiraciji. Reči su, kako sam kaže, nakon smrti oca, počele da nalaze svrhu, popunivši prazninu preostalu iza „traumatičnog iskustva“ koje će se ispostaviti kao prilika u odrastanju mladog čoveka. Rekao bih da je sve to crnilo, tuga i smrt u opusu, kako ste maločas rekli, samo površina njegovog stvaralaštva, mada čak ni ona ne odgovara u potpunosti tom opisu. Kejvovo delo, a pretpostaviti je i biografija, kao i život inače, satkano je od crnila i beline, grotesknog i normalnog, tuge i humora, smrti i životnosti, ali ne striktno odeljenih nego spojenih u jednu kompleksno isprepletanu matricu koja se trudi da odgovori na pitanje – da parafraziram Dejvida Fostera Volasa – šta uopšte znači biti živ.

Uticaj Biblije

Uticaji oba Zaveta prilično su ravnomerno raspoređeni. Sam Kejv vidi prelazak sa Starog na Novi negde kod albuma The Boatman’s Call. Starozavetna mitologija ima veliku ulogu u prvih petnaestak godina njegovog stvaralaštva. Pesme iz tog perioda vrve od transgresije, zazora i osvetničkog gneva Boga otelotvorenog u odmetnicima i ubicama. Na primer, pesma „The Hammer Song” (The Good Son, 1990) objedinjuje teme odmetništva i starozavetnih narativa. U njoj se bavi sudbinom otpadnika nalik Kainu, slikajući istovremeno i sliku vlastitog otuđenja od rodne Australije, Engleske, engleske muzičke scene, Berlina i Sao Paola u kojima je živeo. Protagonista se iskrada iz kuće u kojoj brat spava (verovatno večnim snom) dok otac i majka besne i prolivaju suze, prizivajući u sećanje stihove pesme Infant Sorrow Vilijama Blejka. Čekić iz naslova je neka vrsta božjeg malja, odnosno otelovljenje božje kazne, koja se pojavljuje kasnije i u parodičnoj pesmi „The Lyre of Orpheus“. Kazna prati protagonistu kroz bespuća kojima jaše poput usamljenog kauboja sve do sudnjeg udarca čekića koji neoprostivo odnosi prestupnika u večnost. S druge strane, celi albumi s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka zasnovani su na njegovom iščitavanju Novog zaveta. U autopoetičkim tekstovima tumači da je inspiracija isto što i Bog, te da je Hrist delom Bog, odnosno da je delom i sam inspiracija, a da je poredak sveta ustanovljenog na logosu ono protiv čega se on buni. Monotono insistiranje na zakonu i uljuljkani racionalizam fariseja u Novom zavetu zapravo je obrazac postojanja protiv kojeg se Hrist buni maštom i prestupom. Njihovi zakoni su, po Kejvovom shvatanju, prepreka „ka prosvetljenju i kreativnosti uma“ koja sputava duhovno i intelektualno uzdizanje pojedinca.

Dostojevski i Keš

Uticaji su raznovrsni i šaroliki, kao i njegovo delo. Među njima ravnopravno stoje Dostojevski i Džoni Keš ili Henk Vilijams, Sveto pismo i filozofija pank-roka, Nabokov i Igi Pop, odnosno MC5 i The Stooges, stara anglosaksonska baladna tradicija i bluz, kao i mnoštvo drugih muzičara, pisaca i pesnika kao što su Lenard Koen, Tom Vejts, Bob Dilan, Nil Jang, Captain Beefheart, odnosno Vladimir Nabokov, Kormak Makarti, Bret Iston Elis, Vilijam Fokner, Flaneri O’Konor, Filip Larkin, Džon Beriman, Vilijam Blejk ili V. B. Jejts.

Zaljubljeni ubica

Čitalac bi se verovatno iznenadio, ali napominjem – isključivo na početku, što je u gotovo čitavom njegovom stvaralaštvu glavna tema ljubav, a junaci likovi poput zaljubljenog ubice, kako ste vi sada napomenuli... Jer što dublje zalazite u Kejvovu poetiku, postaje vam jasno da on ne razdvaja svet po linijama binarne podele pojmova. Transgresivna priroda njegovog pristupa ogleda se upravo u tome što ne odvaja ljubav, ili bilo koju drugu plemenitost, od zazornosti sveta u kojem živimo. Možda je najočigledniji primer toga pesma „I Let Love In“, gde sama ljubav postaje personifikacija zla. U toj pesmi albuma bavi se bezočnim i zlim licem ljubavi, slikajući je kao prepredeno maskiranog mučitelja. Ljubav prerasta u surovo napastvovanje, a uvođenje motiva kastracije i lobotomije u tim stihovima dodatno odvodi njen opis daleko preko granica konvencionalne misli. Značenje tih ekstremnih slika je jasno – dostojanstvo, seksualna moć i razum nestaju pred skrivenom energijom zla paradoksalno inherentnog ljubavi.

Bez ubistva

Postoji li pesma u kojoj nema ubistava? Kako da ne. Samo su malobrojne u opusu. Šalu na stranu, takvih pesama ima, ali je broj pesama zasnovanih na tradiciji balade o ubistvu toliko veliki, naročito u prvoj polovini njegovog stvaralaštva, da čovek stiče sliku kako Kejv ni o čemu drugom i ne piše. To svakako nije tačno, naročito ako imamo u vidu albume nastale od 2000. naovamo, kao i one nastale poslednjih godina, bilo sa celim bendom The Bad Seeds, bilo samo s Vorenom Elisom. Na albumu Push The Sky Away, u pesmama kao što su „We No Who U R“ ili „Higgs Boson Blues“, bavi se sveprisutnim uticajem informatičko-tehnološkog doba na pojedinca, iščitavajući brzinu i šturost savremenog jezika na društvenim mrežama kao najavu osipanja ljudskosti i apokaliptičnog preoblikovanja stvarnosti.

Dva romana

Kejvova proza se svodi na dva romana, oba objavljena kod nas: I magarica ugleda anđela, Smrt Zeke Manroa. Reč je o naizgled dva vrlo različita rukopisa, nastala u razmaku od dvadeset godina, pod različitim uticajima, premda u okviru istog transgresivnog modusa. Oba su dobra sublimacija tema kojima se bavi u, okvirno rečeno, dve polovine svoje karijere. Prvi je smešten u kontekst američke južnjačke gotike i direktno komunicira s pesmama s prvih nekoliko albuma Nika Kejva i The Bad Seeds, dok je drugi bliži delima savremenih autora kao što su Martin Ejmis ili Vil Self.

Oko filma

Kejvov udeo u kinematografiji važniji je u onome što je radio „oko“ filma. Pre svega mislim na scenarije koje je napisao, kao i niz albuma filmske muzike, uglavnom napisanih s Vorenom Elisom. Među tri scenarija, najvažniji je svakako onaj za australijski (anti)vestern Ponuda iz 2005. u režiji Džona Hilkouta, za koji je dobio nagradu na filmskom festivalu u Veneciji 2006. Filmska muzika sve više zauzima mesto u stvaralačkom opusu, pa su neka njegova i Elisova ostvarenja iz tog domena ostavila dubok trag u savremenoj kinematografiji, na primer, muzika za spomenuti film Ponuda, ili za Kukavičko ubistvo Džesija Džejmsa od strane Roberta Forda (2007), odnosno za adaptaciju romana Kormaka Makartija Put (2009).

Teatar osvete

Kejvove drame su uglavnom nepoznate i zanemarene. Zajedno s američkom umetnicom Lidijom Lanč, on je u osamdesetima napisao niz jednočinki objedinjenih pod naslovom Teatar osvete. Sve te kratke predstave bile su obojene ekstremnim nasiljem i otvorenom težnjom da skandalizuju publiku. Smatrajući pozorište ograničenim medijumom, pisanje predstava shvatio je kao izazov da kreira nešto novo. U širem smislu, značajna osobina tih jednočinki bila je činjenica da su one obuhvatale elemente amerikane s pratećim klišeima, te su pripadale istom tematskom korpusu kojim se bavio u pesmama iz tog perioda ili u romanu I magarica ugleda anđela. Ciklus predstava završavao se pričom koja je sažeto definisala predočeni pogled na svet, ne samo u okviru tog kolaža, već i šireg dela. Glavna junakinja poslednje jednočinke je fizički deformisana Rubi. Dostojanstveno se nosi sa svojim nedostacima, ali je kamenuje grupa razularenih pijanaca pod pretpostavkom da je veštica. Na scenu stupaju anđeli koji je nose ka nebu, a ista rulja koja ju je ubila počinje da je smatra sveticom. Rubi zatim propada u tamu iza scene, a na bini se pojavljuje pripovedač koji se obraća direktno gledaocima i pita ih da li su zaista mislili da će iko u tim predstavama uspeti da se izdigne iz blata. „Čovek može da se uzdigne … ali samo da bi bio bačen dole, još dublje, u svoj večni usud … u blato. To zna svaka budala.“

(NIN, 1. decembar 2022)