Nakon što smo čuli da rado čita knjige Aleksandra Tišme, potražili smo englesku spisateljicu čiji je najnoviji roman My Phantoms, posle objavljivanja u Americi, postao jedan od najvažnijih književnih događaja ove godine. Govorila nam je o načinu na koji stvara junake, koliko zbog toga pažljivo sluša ljude i zašto je u pisanju važno biti nemilosrdan

Divio sam se jetkoj istini i veoma disciplinovanoj veštini pisanja Gvendoline Rajli u romanu My Phantoms (Moje aveti) – napisao je Džon Vilijams, urednik literarnog dodatka Vašington posta, sumirajući na Tviteru ličnu čitalačku 2022. Taj post bio je tek jedan u moru pozitivnih komentara i kritika koje su učinile da darovita književnica, autorka sedam knjiga, poznata u Engleskoj još od svojih dvadesetih, ovog leta bude otkrivena u Americi i svetu.

Premda su nam nagovestili da retko govori za novine i stvorili ne sasvim tačan utisak da je u tim razgovorima „gruba“ – zapazili smo u sačuvanom starom članku da hvali romane Aleksandra Tišme. Čim nam se ukazala prilika upitali smo da li joj se dopada Tišmina proza i kako je do nje došla, znajući da naš klasik trenutno doživljava sopstvenu američku slavu, dve decenije po smrti.

„Naišla sam na Knjigu o Blamu i kupila je, s obzirom na to da je njena radnja smeštena u Novi Sad, grad koji je posetio moj prijatelj. Reč je o dramskom piscu Krisu Torpu, čiji je prijatelj i saradnik srpski pisac Uglješa Šajtinac. S radošću se sećam Uglješinog boravka u Mančesteru, kada je njegov pozorišni komad Hadersfild postavljen u Engleskoj. Kasnije sam potražila romane Upotreba čoveka i Kapo. Koliko znam – to je za sada dostupno u prevodu. Pročitala bih sve, Aleksandar Tišma je izvanredan.“

Našalili smo se: majku iz njenog najnovijeg dela silno bi iznerviralo naše zapitkivanje o čitalačkim utiscima.

Glavna junakinja Mojih aveti jeste mati, s kojom naratorka, po običaju, najpre godinama nema kontakte, a onda počnu da se viđaju na ručkovima, gutajući knedle. Čudo od „lika“, nalik celoj garnituri karaktera iz opusa sagovornice. Naratorka Bridž proba da je razume i ne pusti u život izgrađen sa partnerom, sećajući se detinjstva, braka roditelja, pogotovo one opasne, maglovite scene čiju istinitost majka neće da potvrdi. Da li je u detinjstvu optužila oca za zlostavljanje? Ponavlja da ne voli predgrađa, da nije volela odlaske na posao. Drži se čvrstih pravila, propisa, ima ustaljena očekivanja. Zato pazi šta ćeš je pitati. Majka razgovor tretira poput saslušanja. Zanima je isključivo sigurna pozicija. Pokušaji da se uključi u grupu najčešće se završavaju suprotno – izlaskom iz društva. Pričati sa njom deluje teže od učešća u kvizu.

„Ha, svakako, majku iz mog romana ovakvo bi pitanje definitvno uplašilo i uvredilo!“, potvrđuje Gvendolin Rajli.

Pričamo joj da je Aleksandar Tišma igrom slučaja bio smešten u Hotelu Čelsi, prilikom prvog boravka u Njujorku, u avgustu i septembru 1968. Isto, da je njegov Dnevnik važan gotovo koliko i dnevnici Vitolda Gombroviča, Gustava Herling-Gruđinskog, i da je u dvadeset drugoj zapisao u belešci kako ljude treba razumeti da bi se o njima moglo pisati: „Da bi ih se moglo razumeti, treba ih, makar i paćenički, voleti. A kako da ih volim ja, koji od njih bežim? Ibiku sam, međutim, mogao i voleti i opisati.“

„Duga pripovetka“ Ibikina kuća govori o procvatu i propasti javne kuće u tišini, neizvesnosti i eksploziji Prvog i Drugog svetskog rata; vremenu prošlom između i posle njih.

Gvendolin Rajli ne skriva da bi volela da može da pročita te dnevnike. Razmišlja o navedenim rečima.

„U nekoliko poslednjih knjiga imala sam pripovedača u prvom licu koji pokušava da razume drugog, pa možda na izvestan način i uspeva, tek da bi otkrio da to nije od velike pomoći nikome umešanom u celu tu stvar. Opet, nije li malo mutno probati da nekoga razumeš? Nisam sigurna da bih želela da neko to pokušava na meni.“

Uverena je da možete otkriti uverljivo objašnjenje rada nečijeg uma i razloga njegovih postupaka, ali da niko ne želi da mu o tome govorite.

„Što se tiče razumevanja ljudi uopšte, a ne pojedinaca, shvatila sam da smo svi mi perverzni i nepopravljivi, i svi slični i svi različiti! Ipak, nisam sigurna kako stoje stvari s ljubavlju. Izdavači i određeni kritičari trudili su se da nagoveste da u poslednje dve knjige postoji izvesna ljubav između protagoniste i antagoniste, premda ljubav od čudne i uvrnute vrste. U oba slučaja, insistirala sam da ljubavi uopšte nema. Barem ne kako ja razumem. Pre bih to nazvala interesovanjem ili fascinacijom, čak ne benignom. Možda su moji naratori usmereni na ljude oko sebe upravo usled nekakve bandoglave, očajničke i maliciozne potrebe za odgovorima koji ne postoje.“

Otac je jednako precizno profilisan lik. Nazovi „dasa“, kabadahija što duplira sopstveni karakter, ne znajući valjda ni sam šta je u pričama istina. Znate slične tipove! Ukoliko razglaba o Džordžu Harisonu, naziva ga „moj drug Džordž“.

Maštari li dok se hvali da je na intervjuima za posao redovno dizao noge na sto, palio cigaretu i preslišavao komisiju šta su u prilici da urade za njega. Tražite ga tokom dana? Okrenite fiksni telefon u pabu, jer se odande retko miče.

Moje aveti skaču kroz vreme, Bridž tu mora da priđe ostareloj i bolesnoj majci, trudeći se kratko da dobije rešenje misterije o zlostavljanju. Otac je već mrtav, roditelji su se razveli nakon sedam godina zajedničkog života – što majka sve koristi kao izgovor za prećutkivanje porodičnih trauma.

Ključna je nedoumica: zašto on, „zašto se udala za nekoga takvog“.

Ne insistiramo na stavu da junake treba voleti da bi se o njima pisalo, ali nas kopka kakvim postupkom doista savršeno stvara likove.

„Mnogo obraćam pažnju na ljude: kako govore, šta kažu u trenucima kada žele da izbegnu da kažu nešto drugo. Ne pomaže u životu, ali pomaže u pisanju. Sve više, dijalog i idiolekt jesu mesto odakle za mene sve počinje. Takođe, smatram da pomaže i izvesna nemilosrdnost. Ne pokušavam da junake učinim ‘lepo zaokruženim’.“

Podvukli smo zbog toga očeve reči upućene devojčicama koje je došao da pokupi za vikend. Ne izlazeći iz automobila, najčešće cedi: „Zaključaj!“, „Veži pojas!“, „Džemper!“

Podsećamo je da Endi Miler, voditelj podkasta Backlisted, nabraja na internetu imena „deset umetnika koji `svaki put urade istu stvar` i upravo zato jesu sjajni jer (izgleda) da svaki put urade istu stvar“. Reditelj Ves Anderson, pa Gvendolin Rajli, kompozitor Stiv Rajh, američka pevačica Lana del Rej, spisateljica Anita Brukner, grupa AC/DC, slikar L. S. Lauri, pisac Tomas Bernhard, Ramonsi i komičar Tomi Kuper.

Da li pisac celog života piše jednu knjigu – zapitan je u Dnevniku i Aleksandar Tišma. „13. april 1962: Boško često ističe, u nesvesnoj odbrani svoje male plodnosti, kako svaki pisac može da napiše samo jednu knjigu, ili dve, retko koji tri, dok je ostalo samo ponavljanje ili variranje već izlučene teme ili teme koja će biti izlučena. To je istina, ali upravo je ponavljanje, i trajanje kroz ponavljanje, i količina kroz ponavljanje ono što na delo upozori i pribavlja mu uticaj. On je ovo govorio povodom Simenona, koji varira stalno istu knjigu o zločinu; ali ko bi o tom zločinu išta znao da on nije potvrđen desetinama i desetinama opisanih istraga. To ‘znao’ ističem ne u smislu nekog priznanja, nego uticanja, bez koga pisanje gubi svrhu, kao i govor, kao i svako izražavanje.”

Odgovara da se svi jako razlikujemo.

„Mnogo volim umetnike koji rade – ili se čini da rade – ovakve stvari. Razmišljam li o tome, obeshrabrila bi me pomisao da pišem jednu knjigu. No, sigurno uvek iznova prolazim istim putem, naročito u prva četiri romana. Tada sam baš bila zaglavljena. Mislim na moj tadašnji život uopšte. Ne znam da li je bilo drugog izlaza iz takve situacije osim pisanja. Puno sam stvari morala da raščistim na tom putu, bio je to dug proces. Dug proces, da razumem u čemu sam dobra i da usavršim zanat.“

Šta znači ići istim putem? Posle boravka u Engleskoj, književnik Uglješa Šajtinac preveo je 2005. za zrenjaninski časopis Ulaznica (broj 194-195) odlomak iz knjige Gvendoline Rajli Večeri utorkom i jutra sredom (Tuesday Nights and Wednesday Mornings: A Novella and Stories). Čitalac najnovijeg dela ne treba da poredi ovu prozu sa Avetima, ali će prepoznati teme, motive što se ponavljaju i variraju. Recimo, pokušaj da se napravi generalno spremanje u stanu, jer majka nije u stanju da bilo šta baci, čak ni pokvarenu hranu.

U pomenutom odlomku, naratorka je budna u pet ujutro, pa u nemiru odlazi do omiljenog starog kafea da pije crni čaj i piše u „detektivskoj svesci“. U lokal ulaze dva starca: „Visoki podbada laktom zbunjenog prijatelja dok stoje kraj zamašćene hromirane kase. Kaže: Vidi nju. Pišeš svoj testament, a? Odižem obrve i kuckam olovkom po hladnom nosu. U stvari, pokušavam da pišem o svojoj mami. Napustila je mog oca kad sam imala tri godine a moj brat još nije prohodao.“

Staza do škole: „Išla sam prečicom onde posle škole, preko smrznutih igrališta. Bilo je tamo neko klinačko skrovište za pornografske časopise, pocepane i naduvene u kišnicom napunjenoj kamionskoj gumi. Bilo je uvek preterano velikih crnih ptica na razvaljenim stativama golova. Ostavljala sam tragove preko trave koja se lomila pod nogama i dubila mi kožu na kolenima i rukama svaki put. Kad me je učiteljica videla sa tim krastama rekla je: trebalo bi da ti se nameste kramponi.“

Prepisujemo rečenice iz Šajtinčevog prevoda, ne bismo li spremno zakoračili u jedinstven svet pošto domaći izdavači jednog dana objave njenu knjigu.

„Trebalo bi da si vedra. Ponašaš se kao da te neko zlostavlja.“ Krik u Večerima utorkom: zašto je sve tako traumatično. „Pravo pitanje, ali to je bilo osećanje teško za opisati; to nešto u meni se borilo, grebalo po poklopcu mrtvačkog sanduka. A onda sam počela da se osećam kao sveta statua sa suzama koje su jurile dole.“

Smatra da je s Prvom ljubavlju (First Love) i Mojim avetima počela da piše – zanimljivije romane. „Naravno da imam brige koje me nikad ne napuštaju. I razume se da ne želim da završim kao puka zbirka tikova i rifova. Videćemo kako će se stvari razvijati. Ponekad možda ne izgleda tako, ali pokušavam da napredujem, na svoj način.“

Nismo insistirali da otkrije kako piše, bilo je članaka o tome. Ide redovno u biblioteku s notesom, pa rukopis prekucava u kompjuter, na stolu drži rečnike. Navodno, tri-četiri stotine reči dnevno. Potvrdila je Endiju Mileru na književnoj večeri da koristi beležnice, ali da ih baca u reku, u Temzu.

(NIN, 8. decembar 2022)