Poznati novosadski glumac i reditelj Ratko Radivojević govori za Feral o svom „Brod teatru“, pozorištu bez pravila i granica, o Vojvodini...
„Brod teatar“ je neformalna grupa pozorišnih profesionalaca, bez stalnog mesta i sigurnih izvora prihoda, piše u definiciji na sajtu odličnog projekta kog je 1990. pokrenuo poznati novosadski pozorišni, filmski, TV glumac i reditelj Ratko Radivojević „Brod“ plovi od jedne do druge predstave, od jedne do druge pozorišne scene, od jednog do drugog sponzora, ispitujući svoje mogućnosti i mogućnosti pozorišta. Oko svakog projekta okuplja različite umetnike: glumce, muzičare, kostimografe, scenografe, igrače, pevače - prema potrebi, spremne da plove, istražuju i ekperimentišu...
Gospodine Radivojeviću, sada već davne 1990. godine osnovali ste „Brod teatar“. Da li se sećate kako je došlo da ideje da osnujete jedan sasvim autentičan putujući teatar na brodu?
Devedesete su bile užasne. Izlaz sam nalazio u okupljanju istomišljenika i u radu na off projektima. Borili smo se predstavama protiv ludila, iz potrebe da reagujemo na drugačiji način nego što je to moglo u institucionalnom pozorištu (gde se i nije moglo reagovati). U početku su bili komedija i kabare kao komentar i otpor na zbivanja devedesetih. Nisu nas hapsili, ali nisu nam davali pare, a od ulaznica nismo mogli da zaradimo ni za salu. Od 1999. do 2004. napravio sam nekoliko predstava koje pripadaju teatru pokreta ili neverbalnom pozorištu, sa kojima sam gostovao na scenama Londona, Madrida, Liona, Mostara. Igrali smo u različitim salama i na otvorenom prostoru. Međutim, za tu vrstu pozorišta, koju ja, iskreno, najviše volim, neophodno je imati stalnu trupu koja će vežbati cele godine. Stalna trupa podrazumeva i stalni prihod i stalni prostor. Maštajući o tome obilazio sam napuštene magacine u gradu, obraćao se gradskim vlastima da nam pomognu, ne samo meni nego i drugim off grupama - bez uspeha. Brod kao rešenje mi se tada nametnuo kao spas, Nojeva barka... a i zbog onog “pun kao brod” (ha, ha, ha!). Brod, osim što je odlična scena, može da plovi i tako pronalazi publiku. Odmah sam zamislio kako zimi radimo predstavu na brodu, leti putujemo od mesta do mesta i igramo predstavu.
Kako su ljudi oko vas reagovali na takvu ideju?
Kada sam počeo da pričam o tome svi su mi govorili kako je ideja odlična, ali niko nije verovao da je ostvariva. Međutim, ja sam najuporniji čovek u kosmosu. Godinama sam gušio jednog, pa drugog pa trećeg ministra za kulturu. Na kraju, od tadašnjeg gradskog ministra za kulturu Roberta Kolara dobio sam nešto malo para za taj projekat i u leto 2004. krenula je manifestacija „Brod teatar plovnim putevima Vojvodine“. Isplanirao sam turneju po najbližih sedam mesta, naftu smo dobili od sponzora. Pronašao sam jedan splav, sada slobodno mogu reći u groznom stanju, koji se na volšeban način održavao na vodi. Imao je tri motora, jedan se pokvario odmah, druga dva su se kvarila naizmenično tokom plovidbe. Mi smo bili oduševljeni i valjda smo to oduševljenje donosili sa sobom gdegod bismo se pojavili i svugde smo bili divno primljeni. Već sledeće godine imali smo mnogo bolji spav i dužu turneju, prošle godine smo imali sasvim pristojan šlep, a ove godine smo došli do sopstvenog broda, samohotke koja ovih dana treba da stigne iz Segedina gde smo je kupili i gde je sada na popravci.
Znači da vojovđanski političari cene vaš rad?
Naš dosadašnji uspešan rad umeli su da cene vodeći ljudi iz Pokrajine na čelu sa predsednikom Izvršnog veća Vojvodine gospodinom Bojanom Pajtićem. Obezbedili su sredstva kojima smo u saradnji sa Studentskim kulturnim centrom iz Novog Sada dobili ovaj brod. Na taj način građani Pokrajine su dobili pokretnu scenu na kojoj će se svih 365 dana u godini igrati pozorišne predstave, održavati izložbe slika, koncerti, književne večeri...
Kojim to panonskim vodama plovi vaš teatar? Tojest, kako izgleda jedna vaša sezona na Brodu?
Do sada smo putovali Dunavom, Tisom i Kanalom Dunav-Tisa-Dunav. Neka mesta obiđemo svake godine, ali uglavnom se trudimo da idemo nekim novim pravcima. Do sada smo kretali iz Novog Sada, ove godine ćemo u Novom Sadu završiti turneju. U Novom Sadu igramo na divnom dunavskom keju, postavimo tribine koje publika već u šest sati ispuni čekajući da padne noć i da počne predstva. Onda krenemo Dunavom, pa Tisom i kanalima. Već tri godine s nama su kapetan lađe Milan Lalić Lala i naš kuvar Peđa Krmpot. Zaustavljamo se u mestima gde smo unapred ugovorili gostovanje. U početku je bilo komplikovano da objasnimo ko smo, da tek tako dolazimo u neko mesto da igramo predstavu, da treba da nam obezbede samo struju, vodu, da donesu klupe ili stolice za publiku, da obaveste građanstvo o predstavi preko lokalnih medija, može neka zajednička večera... Ceo program obuhvata pozorišnu predstavu i koncert. Sve to je besplatno, mora da bude besplatno, jer je naša misija da pozorište dođe do onih koji nikada nisu niti bi otišli u pozorište. Ovo čime se sada bavimo zapravo je pučko pozorište. I kada bismo i uspeli da ogradimo obalu, narod kome su naše predstave namenjene, ne bi došao kada bi morao da plati. Cela turneja se zato održava pod pokroviteljstvom Izvršnog veća Pokrajine i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu koji su naš projekat izdvojili kao Manifestaciju od posebnog značaja. Nešto malo dobijamo i od Grada Novog Sada. U svakom slučaju, sada su svi čuli za nas, a za ovu turneju pozive imamo još od proletos.
Ne izostaje ni podrška medija...
U toku turneje s vremena na vreme nam se pridružuju novinari, TV ekipe, prijatelji. Snimljeno je nekoliko emisija i reportaža na našoj turneji. Naš doživljaj na turneji je dvojak. Na prvom mestu je susret sa divnom i zahvalnom publikom po malim mestima, što je neprocenjiv pozorišni doživljaj, to je publika koja sponatano učestvuje u predstavi, dobacuje, smeje se, reaguje... Drugo je plovidba rekama i kanalima kroz nestvarnu prirodu. Osim po Dunavu, brodovi ne plove po Vojvodini, srećemo samo pecaroše, a i oni ne zalaze daleko. Većinu plovidbe provodimo sami sa pticama i ribama.
Ove godine vaša plovidba plovnim putevima Vojvodine kreće 21. jula i traje sve do 2. septembra. Da li biste čitaocima „Ferala“ opisali atmosferu sa tih predstava, atmosferu sa broda i uopšte objasnili kako to vi igrate pred publikom, šta se događa „u lukama“?
U mnogim mestima nema uređenog pristana pa se svi dovijamo kako znamo i umemo. Mi muku mučimo da privežemo brod za okolno drveće i razvlačimo kabel za struju i do sto metara na udaljenu banderu, a publika sedi na tek pokošenoj i mirisnoj travi dolme, u čamcima, stoji na mostu, prevodnici. Jednom nismo imali dovoljno dug kabel pa smo struju dobijali iz agregata koji radi kao traktor. Nadvikivali smo se sa agregatom, ali publika je mirno sedela i slušala. Nije im smetalo. Jedne godine je bila suša, druge poplava. Nekad pada kiša, nekad je pretoplo. Jednom je počela oluja za vreme predstave i publika se razbežala. Kada je prestala kiša, svi su se ponovo okupili. Ako neko mesto ima 2.000 stanovnika a na predstavu dođe njih dvesto, onda je to stvarno veliki procenat posećenosti. Važno je i to što nas gledaju bakice (koje dođu par sati ranije sa hoklicama u rukama, da sednu najbliže brodu) i dede sa unucima kao i mladi. Naravno da je to izazov za sve. Za publiku u kojoj devedeset pet posto nikada nije videlo pozorišnu predstavu i za glumce koji moraju da igraju punom snagom uprkos komarcima koji uleću u usta, oči, uši jer ne smeju da omanu. Ta publika mora da zavoli pozorište da bi poželela da im dođemo i sledeći put. Za sada uspevamo i mi i oni.
Da li glumci na brodu, pored glumačkih zadataka, imaju i one mornarske obaveze?
Sad brodom putujemo nas nekoliko, a ostatak ekipe prevozi se kolima. Moj plan, koji još nisam u potpunosti ostvario, podrazumeva da glumci i cela ekipa sve vreme putuju brodom. Do sada nismo imali odgovarajući brod. Ovaj brod koji sada imamo (34m dužine i 7m širine) u nekoj bliskoj budućnosti treba da opremimo tako da njime može da se vozi dvadesetak ljudi. U potpalublju planiramo kabine, a na palubi će biti scena, leti otvorena, zimi zatvorena. Leti ćemo ga koristiti za turneju „Brod teatra“ a preostalo vreme će ga koristiti Studentski kulturni centar Novog Sada koji do sada nije imao svoj prostor. Od početka rada „Brod teatra“ pokušavam da afirmišem mlade novosadske autore i izvođače. Naravno da u ekipi uvek ima i “starih vukova”. Ove godine u predstavi igraju: Milovan Filipović, Ninoslav Đorđević, Saša Latinović, Ervin Hadžimurtezić, operska pevačica Agota Vitkai Kučera i dve igračice: Nataša Vranešević i Maja Milovanović. Tekst je napisao Đorđe Pisarev, scenografiju radi Nikola Džafo, kostime Romana Knežević, a muziku Nemanja Radivojević. Ovo je off projekat tako da glumci sami brinu o svojim kostimima, sami nameštamo scenografiju, muzičari sebi nameštaju ozvuku i svi zajedno posle predstave spremamo brod. Tehnika i posada broda brinu o sigurnosti, udobnosti a kad treba i statiraju u predstavama.
Zanimljivo je i da je je vaš „Brod teatar“ uspeo da otplovi na neke važne festivale...
Do devedesete sam proputovao sa pozorištem gotovo ceo svet a onda je došla dugotrajna izolacija. Nismo mogli nigde da mrdnemo. Nije bilo para ni benzina da putujemo ni po Vojvodini.
Predstave koje sam radio u to vreme davale su smisao tim tužnim vremenima. Prva predstava koju sam uradio bez teksta i s kojom smo kasnije bili u Madridu je lutkarska predstava „More, More...“. Radili smo je šest meseci, uživali smo radeći. Ona je čista lepota, neverovatno da pripada tom vremenu. Sledi predstava „Kraj 20. veka“ na muziku novosadskih autora savremene muzike Ninete Avramović, Stevana Kovača Tikmajera i Kiralja Ernea. Ceo svet je slavio kraj 20. veka, naša verzija je malo sivlja, kritičkija. Poslali smo snimak na neke festivale, prošli smo selekciju za festival „East goes west“ u Londonu. Sa tom predstavom smo bili i u Mostaru na festivalu gde smo i nagrađeni. Sa lepom, opet eskapističkom, predstavom „Krevet“ gostovali smo u Lionu a sa mojom najmračnijom predstavom, koja najviše ima veze sa onim što smo preživeli „Kad bogalji marširaju“ u Raveni. Nije bilo jezičke barijera, ni izolacije, a za divno čudo i vize smo dobijali bez teškoća).
Koliko mi se čini, vi volite „neformalno pozorište“? Zašto je ono bitno za jedno društvo?
Volim pozorište bez pravila i granica ma kako da se to zvalo: neformalno, off, alternativno, ekperimentalno. Volim rad sa ljudima koji ne pitaju za radno vreme, za pare. Imam ideju, imaš ideju? Hajde da to realizujemo. Mi u Srbiji smo živeli petnaestak godina u izolaciji i nismo imali priliku da se poredimo sa drugim umetnicima. Tri četiri pozorišta iz Beograda i tri četiri iz ostatka Srbije se vrtelo po svim festivalima koji su nikli kao pečurke posle kiše. Naravno da su se tu proglašavali pobednici i junaci. U nedostatku kvaliteta proglašavale su se osrednje stvari za genijalne i tako do pada u provaliju. U tim vremenima je nastalo i do danas se održalo nekoliko vrednih i danas značajnih off ili nezavisnih pozorišnih trupa. Rad tih trupa je značajan, jer tragaju za novim i drugačijim izrazom s manje ili više uspeha, ali tragaju, ne zadovoljavaju se postignutim. Zato je njihov rad bitan i značajan.
Vi ste i glumac i reditelj, ali i pisac i scenograf, „sam svoj majstor“, kako kažete u jednom intervjuu. Da li ste po prirodi svaštar ili i vi smatrate „da je budućnost renesansna“?
Nikada nisam bio vrsta glumca koji čeka da ga neko “otkrije” i “skine sa čiviluka”. Čovek sam od akcije. Sve ostalo učinile su okolnosti. Da budem iskren, imam mnogo mana, a naročito volim da lenstvujem. Ali, kad napravim prvi korak onda ne stajem. Radio sam u mnogim državnim pozorištima kao i u mnogim off trupama. Bio sam slobodan umetnik osam godina i tada sam imao rok sastav „Gepard Grrr“. Pisao sam i tekstove a zašto sam počeo da režiram? Smislim projekat, nađem tekst, pare okupim ekipu i pozovem nekog reditelja. Čovek dođe i hoće da promeni ideju, glumce, hoće još para... E, pa ne može - kažem ja - i sa kolegama zajednički uradimo prvu predstavu a posle sam već sve sam, nekad sa manje nekad sa više uspeha. Ali sam radio ono što volim. Što se tiče budućnosti, voleo bi da je pozorišna budućnost renesansna i da glumci i reditelji, a i svi učesnici pozorišnog čina, od autora teksta, do svetlo i ton majstora kreativno učestvuju u celom procesu stvaranja predstave. Ne volim glumce koji smatraju da je profesionalizam čekati da im reditelj kaže kada da uđu ili da izađu sa scene. Verujem da je predstava dobra samo ako u njoj svi učestvuju kao celovita bića a ne samo kao zanatlije. Prilikom rada ne volim da se mnogo teoretiše, ako neko ima neki predlog, isprobamo ga. Nikad se ne zna, nekad neka suluda ideja izmeni tok predstave. Uvek sam na to spreman i uvek se radujem kada se to desi. To nas sve ponese.
Da li ste imali nekih teatarskih dodira sa Hrvatskom?
Radim u „Pozorištu mladih“ te sam sedamdesetih i osamdesetih redovno odlazio na Festival djeteta i Šibenik. To je onda bio fantastičan festival. Ne znam kakav je sada. Odlazio sam i u Zagreb na PIF odakle takođe nosim lepe uspomene. Sada obavezno pogledam sve predstave koje dolaze iz Hrvatske u Novi Sad i na Sterijino pozorje i na „Infant“. Prošle godine na turneji smo igrali predstavu u Bačkoj Palanci i razmišljali o Vukovaru, ali neko od lokalnih političara je rekao da je još rano. Ako iduće godine budemo imali adaptiran brod siguran sam da ćemo našu turneju proširiti na Hrvatsku, Rumuniju i Mađarsku. Ma koliko nekom odgovaralo da se mrzimo ili bojimo jedni drugih...
Za ovu sezonu „Brod teatra“ najavili ste premijeru komada „Naš život malen uokviren snom“. O kakvom je tekstu reč? O čemu se radi, ukoliko nije tajna?
Novi Sad ima mnogo pisaca, nekoliko njih su svetskog značaja ali retko pišu za pozorište. Tri godine unazad na turneji „Brod teatar plovnim putevima Vojvodine“ igrali smo komade Koste Trifkovića novosadskog autora iz 19 veka. Sledeći ideju da afirmišem novosadske umetnike prošle godine sam nagovorio Đorđa Pisareva da uradi adaptaciju Trifkovićevog nezavršenog komada „Pošto-poto poslanik“ i da dopiše kraj. Đorđe je to jako zanimljvo uradio, pa sam ga odmah posle premijere „gušio” da napiše tekst za ovogodišnju turneju. Uspeo sam da ga nagovorim. Predstava je o nama u burnim vremenima. Toliko. Dođite na predstavu!
Tekst Đorđa Pisareva povezan je sa Šekspirom?
Da, naslov je čuveni stih iz Šekspirove “Bure”: Naš život malen uokviren snom.
Kako vi na plovnim putevima Vojvodine, ali i na kopnu, vidite taj čuveni vojvođanski „melting pot“ različitih naroda? Da li je današnja Vojvodina ona naša stara Vojvodina, o kojoj smo slušali, u kojoj se svi fino slažu i poštuju?
Mi na našoj turneji obilazimo mesta u kojima većinsko stanovništvo čine različiti narodi koji žive u Vojvodini. Kada se u poptunosti ostvari moja ideja, “Brod teatar” neće obilaziti samo vojvođanska mesta nego sva mesta regije do kojih bude uspeo da dođe rekama, i nećemo samo mi prikazivati predstavu. U svakom mestu brod će biti nekoliko dana, i on će biti otvorena pozornica i za lokalno stanovništvo. To će biti prostor razmene. Možda ćemo negde ostati i dovoljno dugo da zajedno napravimo neku predstavu. U ekipi „Brod teatra“ ima nas pripadnika raznih naroda i vera, to je ovde oduvek bilo i jeste nešto najnormalnije, neću da znam ko kom narodu ili veri pripada, hoću da se svi prepoznajemo kao umetnici, radnici. To je jedini način da se izobrimo sa primitivizmom i nekulturom.
Mnogi kažu da se Vojvodina promenila?
Vojvodina danas je ono što je uvek bila, jedna bogata i gostoljubiva ravnica u kojoj ima hrane za sve koji hoće da rade. Samo je sada mnogo više ljudi u njoj, to je sada neka drugačija energija, drugi ritam, što je jako dobro. Samo mora da prođe neko vreme da se sve to, sada tako izmešano i mutno malo slegne i da se razbistri, onda će se jasno videti šta je to što valja.
Čuo sam da ste fizički napadnuti u „Pozorištu mladih“? Šta se to dogodilo?
Politika, pusta! Partija za direktora postavila aparatčika, nesposobnog, a ambicioznog. Glumci i veći deo tehnike su stupili u štrajk. Osioni aparatčik i njegovi postavljači su mislili, šaka jada glumačka neće bez plata izdržati ni mesec dana, otpustićemo par njih, najdrčnijih i ostali će se uplašiti i prestati da štrajkuju. Međutim! GLUMCI SU BILI JEDINSTVENI, zauzeli su pozorište i iz njega nisu izlazili. Štrajk je ušao u peti mesec kada su aparatčik i njegovi nalogodavci izgubili i ono malo razuma što su kao imali te su iznajmili batinaše koji su u gluvo doba noći uleteli u Pozorište, prebili trojicu kolega i zbacilih ih na ulicu. Odmah je došla policija i novinari, uspostavilo se da su iza svega stajali visoki partijski funkcioneri nekih partija. “Predmet” sada stoji u fijoci tužioca i polako ga pokriva prašina.
Kakvo je sad stanje u tom novosadskom teatru?
Štrajk nije bio uzaludan. Naš zahtev da se direktor pozorišta bira putem konkursa je usvojen. Aparatčik je sklonjen a direktora smo dobili putem konkursa. Sada je u Pozorištu mladih sve u redu, vidaju se rane, rade se nove predstave.
Vidljivo je da su glumci iz Vojvodine, na neki način, odsečeni od Beograda, te da ih nema u medijima u dovoljnoj meri, da mnogi ne steknu onu televizijsku „slavu“?
Taj problem vojvođanskih glumaca traje od pojave filma i televizije na našim prostorima. U staroj SFRJ postojali su TV centri u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, Titogradu, Sarajevu, Prištini i Novom Sadu. Svi su imali igrani program i svaki od tih centara je stvarao i gajio svoje glumce koji su postajali poznati i onda igrali u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Jedino su vojvođanski glumci u retkim slučajevima dobijali glavne i značajne uloge na TV Novi Sad, a onda gotovo nikad nisu gostovali ni u drugim centrima. Tako je bilo i na filmu. Urednici na TV Novi Sad uvek su zvali i afirmisali beogradske glumce i reditelje. Zašto je to tako ne znam. Danas je situacija ista. U Vojvodini ima sjajnih glumaca, reditelja, scenografa, kostimografa, kompozitora. Godinama govorim ljudima koji bi trebali da o tome odlučuju da moraju od naših ljudi stvoriti zvezde, da je to njihova zadatak.
(Feral Tribune, 10. avgust 2007)