Pre svoje desete godine preživeo je Drugi svetski rat. U emigraciji primetio kako nekada krupne državničke zverke sada seckaju salamu na listiće i pričaju gluposti kao svi ostali. Slušao džez u malim njujorškim barovima i čekao da ga poput njegovog brata odvedu u Vijetnam. Postao slavni američki pesnik i dobio Pulicerovu nagradu. Završnica?

Mejl adresa književnika Čarlsa Simića počinjala je godinom njegovog rođenja. 1938@... Odmah biste se setili da je kao dete preživeo nemačko i savezničko bombardovanje Beograda. Međutim, dok sada u svojim novinarskim beležnicama tražim rečenice koje je izgovorio prilikom našeg razgovora 2007. i tokom posete rodnom gradu 2017, pronalazim da on nije siguran da se zbog takvih iskustava postaje pesnik.

„Nemoguće je reći zašto neko postane pesnik. Čim vidim da bombe padaju na bilo koji grad u svetu, vrate mi se slike iz detinjstva. Znam kako izgleda skrivati se u podrumu, a onda izaći i videti da je nekoliko zgrada u susedstvu nestalo.“

Decenijama docnije, u kafiću, u San Francisku, pisac Ričard Hjugo nacrtao mu je na salveti preciznu mapu Beograda, s mostovima, poštom, ranžirnom stanicom. Turista? Hjugo je bio saveznički pilot, nije mogao da koordinate izbije iz glave. Potresao se, izvinio i napisao dugu pesmu, objašnjavajući Čarlsu Simiću da su bili jezivo uplašeni. Želeli su da što pre odu, pa su istovarili bombe ne razmišljajući mnogo gde će one da padnu. „Rekao sam Hjugu da bih u takvoj situaciji uradio isto.“

Radilo se o vremenu kada su zločinci pokušavali da stvore imperije! Uvodne strofe pesme Imperije (Prevod: Marija Knežević): Moja baba je prorekla kraj / Vaših imperija, ah, budale! / Peglala je. Radio je bio uključen. / Zemlja je drhtala pod našim nogama. / Jedan od vaših heroja držao je govor. / ’Monstrum’, rekla je za njega. / Čula se počasna paljba i klicanje monstrumu. / ’Ubila bih ga golim rukama’, / Obznanila je.“

„Baba je umrla 1948, ali se nje jasno sećam. Čuvala je mog brata i mene dok su nam roditelji na poslu. Jadnica je bila razumnija od većine. Na radiju je slušala Musolinija, Hitlera, Staljina i druge ludake. Pošto je znala više jezika, razumela je o kakvim glupostima pričaju. Ono što ju je uznemiravalo više od tih gnusnih reči, bile su njihove pristalice. Tada nisam shvatao, ali mi je rekla nešto što i dan-danas pamtim: čuvaj se takozvanih lidera i kolektivnih euforija koje oni izazovu.”

Jugoslaviju su napustili 1953. Pre nego što su stigli u Ameriku, boravili su u Francuskoj i sreli kneza Pavla na aveniji Viktora Igoa u Parizu.

„Prijatno majsko veče, moja majka, brat i ja šetamo niz aveniju. U jednom trenutku ugledam kneza Pavla. Šeta. Moja majka mu priđe, predstavi se i kaže mu još nešto čega se baš ne sećam. On je u lepom sivom odelu i bež kaputu. Veoma je učtiv, pita kako se mi deca zovemo, nasmeši se i malo nakloni pre nego što ode. Majka mi je kasnije rekla koliko je zapravo bogat. Razbesneo sam se. Elegantnom tvrdici nije palo na pamet da bratu i meni da nekoliko franaka za bioskop.“

U autobiografskoj prozi Zastrašujući raj (Narodna knjiga, 2006), čiji je priređivač i prevodilac Vesna Roganović, opisuje čudne situacije iz emigracije: „Lice kojeg se sećate iz starih novina kako potpisuje nekakav ugovor s Hitlerom ili Musolinijem zatekli biste ovde u kuhinji kako secka salamu u listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i pričali gluposti kao svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene sledeće nedelje, ili najkasnije kroz nekoliko sedmica.“

Simićeva majka potiče iz stare beogradske porodice. Poznavala je članove drugih starih beogradskih porodica u emigraciji. Išli su im u posete, upoznali ministre, diplomate, krupnije zverke.

„Jednom sam igrao fudbal sa Dragišom Cvetkovićem u Bulonjskoj šumi. On ipak nije bio Pele.”

Ubrzo će u Čikago, da prodaje košulje. U Čikagu, šezdesetih, još ste mogli sresti na ulici staricu s verglom i majmunom – napominje u Beležnicama.

Obilazi male barove s klavirom i sluša džez po dolasku u Njujork 1958. Postaje američki pesnik, jedan od najboljih savremenih svetskih pisaca, dobija Pulicerovu nagradu 1990, predaje na Univerzitetu Nju Hempšir, ali pre toga služi vojsku od 1961. do 1963, i još četiri godine ostaje u rezervnom sastavu, s mogućnošću da ga svakog dana mobilišu i pošalju u Vijetnam.

„Nakon toga, moj brat je otišao u vojsku i na kraju su ga poslali u Sajgon. Živeo sam u strahu. Pomno sam pratio događanja ne bih li pronikao u misli naših vođa i spoznao sam da su oni u stvari gomila samoobmanutih i opasnih budala koje su radije spremne da dopuste da milioni ljudi poginu nego da priznaju da nisu u pravu.”

Bio je oštar i devedesetih, delom zato što naši novinari nisu pazili na vremensku razliku. „Zvali bi me u šest ujutru, još sam bio u polusnu, nisam mogao da se setim nijedne srpske reči osim đubre, ološ. Zvučao sam kao moja majka. Ona je odgovarala jednom rečju kada biste je upitali šta misli o tako nekom. ’Govno’, rekla bi ona. Kraj priče.“

Deset leta posle našeg razgovora, zapisao sam ponešto na konferenciji za štampu u izdavačkoj kući Arhipelag.

„Jutros sam malo prošetao” – prva rečenica izgovorena na tom susretu s novinarima.

Druga rečenica: „U sosu smo!“

Pored izabranih pesama Iščekujući presudu, Arhipelag je objavio zbirke eseja Anđeli na žici za veš, Tamo gde počinje zabava, Čudovište voli svoj lavirint: Beležnice, Alhemija sitničarnice: Umetnost Džozefa Kornela (svi prevodi: Vesna Roganović), Gledaj dugo i netremice (prevod: Ivica Pavlović, Vesna i Draško Roganović).

Kratko smo šetali za tim čuvenim flanerom. U poeziji i prozi Čarlsa Simića usamljeni likovi stalno lutaju, pešače, smucaju se, vijugaju, drežde; gledaju slike u izlogu putničke agencije. „Po ulicama kojima je Kornel pre četrdeset godina koračao i dalje je bilo uličnih prodavaca pijavica“, ističe u Alhemiji sitničarnice.

Zastaje ispred zgrade, tu je išao u školu. „Nisam bio dobar đak.“ Bežao je u bioskop. Na 39. stranici dela o Kornelu stoji: „Nekad je ovde bio bioskop. Prikazivao je neme filmove. Činilo vam se kao da posmatrate svet kroz tamne naočare u kišno veče.“

Bioskop Balkan iz dečačkog doba? „Pacovi su trčkarali salom tokom projekcije. Na kraju su iz gimnazije poslali policiju kod mojih roditelja.“

Ne treba zaboraviti da je bio avgust! Leto, prazan grad, noć, šah, muva u kutiji šibice – ključne tačke Simićeve poetike. Napisao sam tada na 1938@: nož, viljuška, rasparene cipele. Ništa takozvane „krupne“ teme?

„Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku što pokušava da razume svet. Ne volim ’patriotsku’ poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv nauštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju.“

U pesmi „Beli lavirint“, sa 18. strane zbirke Ludak (Povelja, prevod: Marija Bergam Pelikani), prazan list papira poredi s lavirintom. Pravo mesto da se luta ulicama. Napisao je da gradove volimo zato što oslobađaju imaginaciju.

Naročita „Pastorala“: Da li je ono iščupani koren drveta / Ili stomatološka stolica na livadi?

U proznoj knjizi o umetniku Džozefu Kornelu beleži da je ovaj tumarao po Njujorku i celog života sakupljao požutele razglednice, zastarele vodiče, filmske trake, buđave grafike. Sve što bismo smatrali đubretom. Zagonetno je povezivao nađene predmete, skladištene u podrumu, i smeštao ih u staklene kutije. Po njima je danas slavan. Usamljenik, nije napuštao kraj.

„Ni u Nju Džerzi nije otišao!“

Većina ljudi bi tu starudiju nazvala tričarijama, a Kornel je od njih stvarao umetnost i nazivao ih efemerijama, spasavajući ih od prolaznosti.

„Večnost je nesanica Vremena. Da li je neko to već rekao, ili sam ja smislio?“ – pitanje je iz Čudovišta.

Vreme je, bez sumnje, u svojoj tipičnoj igri (pre Sapfo nego Homer, „želim da iskusim ranjivost onih što učestvuju u tragičnim zbivanjima“) – nadigrao i Čarls Simić.

Kraj?

Ivan V. Lalić ovako prevodi prva tri stiha pesme Čudo od deteta: Odrastao sam pogrbljen / Nad šahovskom tablom / Voleo sam reč završnica.

Iz bujice svakodnevnih novinskih vesti, isecao je šahovske probleme. U detinjstvu, još 1944, toj igri nije ga učio niko drugi do profesor astronomije u penziji.

(NIN, 19. januar 2023)