Nakon preciznih definicija pojedinih političkih pojmova iznetih u vašoj emisiji, imao sam utisak da se pojmovi u domaćem političkom životu koriste u sasvim pogrešnom smislu. Kako vi vidite tu razliku?

Nenad Milošević: U srpskoj političkoj javnosti traje neprekidna smišljena, pogrešna, odnosno manipulativna upotreba političkih pojmova, naročito demokratije, ljudskih prava, nacije, nacionalizma, patriotizma, legaliteta, legitimiteta, svih onih “teških” pojmova kojima su navodni srpski revizionisti i disidenti odredili pravo značenje. Nema tog značenja ili autoriteta koji se u većini dnevnih novina neće preokrenuti ili dovesti u pitanje. S druge strane to čine i mnoge vođe nacije iz devedesetih, čak i ugledni profesori univerziteta, pojedini među njima i sami najveći kritičari režima u devedesetim. U populističkim kulturama, kakava je Srbija, nema toga što već sutra ne može potpuno promeniti značanje, a naročito pojmovi politike, ako je to u interesu nekog centra moći, bilo finansijkog ili političkog.

Da li političari svesno manipulišu kada greše ili to ipak čine iz neznanja?

Jedni, oni koji znaju značenja pojmova politike, svesno manipulišu značenjima, drugi to čine iz neznanja. Jedni govore suprotno od onoga što su pisali u knjigama, što predaju na fakultetima, drugi govore prema sopstvenom osećanju paravde i pravičnosti, ne pitajući se da li ih taj osećaj ili instinkt vara. Sve se to u Srbiji događa u kontekstu populističkog, tradicionalnog, fatalističkog doživljaja vlasti, koji potiče još iz vremena turaka i srpske srednjovekovne vlastele. Politički populizam preti u Srbiji da zameni demokratiju, a demokratija se temelji na upravljanju naroda preko svojih predstavnika i pravnom sistemu kao protivteži tim istim predstavnicima naroda. Međutim, populizam formalno nikada ne napada demokratske institucije, jer demokratiji duguje svoju egzistenciju, već ih podjarmljuje kontaminirajući ih svojim poslušnicima, pri tom tvrdeći da ima potpun demokratski legitimitet. Poslušnici kolji su služili autoritarnoj vlasti isto tako dobro služe i demokratskoj vlasti. Politička elita nema hrabrosti da ponudi neko dugoročnije rešenje, viziju života u Srbiji za deset ili dvadeset godina, već neprekidno donosi kratkoročne planove i rešenja na kratak rok, nadajući se da će poživeti dovoljno dugo u vlasti ili politici do ulaska Srbije u Evropsku uniju. Najgore je što se takva filozofija, odnosno psihologija spontano prenosi i na građane i na društvo.

Ali, koliko i sama istorija menja značenje jedne reči?

Pojmovi politike, što je malo poznato, vode poreklo i od teoloških pojmova, koje su formulisali i dogmi prilagodili katolički mislioci. Jednim delom oni vode poreklo iz antike, pre svega od Platona i Aristotela, a jednim delom iz rimskog prava i tradicije javnog života u Rimu. Takođe oni vode poreklo od Hobsa, Makijavelija, Monteskjea, Bodena, Grocijusa… Pojmovi su kroz vekove menjali svoje značenje. Nekada je u nekom pojmu pridavano ili naglašavano ono značenje koje je više odgovaralo vlastodršcu ili papama, na primer, a onda su dolazili drugi, narod, elite, buržoazija, proletarijat koji su opet naglašavali neke druga aspekte.

Čini mi se da je reč fašizam – reč koja se najviše koristi u domaćem političkom životu. Kako to objašnjavate?

Ne delim vaše mišljenje, mislim da je tipično fašističkih izgreda sve više, a da je sve manje upozorenja na to od strane intelektualaca, a naročito vlasti. Iako je nacionalistička državna histerija zaustavljena posle 5. oktobra i dalje je po inerciji prisutna nacionalistička retorika i ponašenje koje poprima oblike fašizma. Državu i intelektualce ne bi trebalo da teši to što spoljašnje okolnosti ne idu na ruku ovim pojavama.