Komični izraz se sam nametnuo kad sam pomislio da bi bilo dobro pozabaviti se fenomenom deluzija izvesne grupe pisaca okupljenih oko ideje „istinskog“ stvaralaštva. Meni se čini da je u tim njihovim fiks-idejama najbolje pronaći razloge za smeh, kaže autor romana koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu

Trebalo je da članovi „Kluba istinskih stvaralaca“ završe u čitankama, ali su ti pesnici „nabildovanog diskursa i parnasovskog nadahnuća“, umetnici okupljeni u klubu „nastalom kao odgovor na teror političke korektnosti, sveprisutne osrednjosti i dominantne moralne bede u kulturi ovog društva“ – ipak naposletku zaglavili u zatvoru. Pre toga, u romanu Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića (Beograd, 1977), objavljenom u izdavačkoj kući Fabrika knjiga, oni su ušli u rat „sa svim predstavnicima drugosrbijanske književne prakse“. Izvršili su jednu otmicu (stvarnu, ne poetičku), dok je pripovedač, obraćajući se čitaocu, pratio beg policijskog inspektora s izvršnom direktorkom nevladine organizacije, pod čijim je automobilom ranije umalo skončao ratni zločinac.

Roman Klub istinskih stvaralaca ispituje izdržljivost satire, burleske, čak slepstika, pod težinom aktuelne stvarnosti čiji su nam udari opet izbacili pojam autofikcije. Jeste li iskušavali komički izraz?

Pa ne znam, možda i jesam iskušavao, ali svakako mi to nije bila namera. Komični izraz se nametnuo sam po sebi kad sam pomislio da bi bilo dobro pozabaviti se fenomenom deluzija izvesne grupe pisaca okupljenih oko ideje „istinskog“ stvaralaštva. Meni se čini da je u tim njihovim fiks-idejama najbolje pronaći razloge za smeh. S druge strane, stvarnost nam zaista uopšte ne ostavlja mnogo prostora za satiru i šalu jer nas stalno poražava novim nivoima ludila, tražeći od nas uzvišenu ozbiljnost, ali predaja nije i nikada neće biti opcija, zato što mi znamo da je humor u teškim vremenima čuvar razuma i poslednje utočište normalnosti. Što se tiče dominacije autofikcije u aktuelnom književnom izrazu, to je u manjoj meri potreba da se sagleda, opiše i umetnički uobliči stvarnost. Pre bih rekao da je poplava stigla od naivnog verovanja brojnih čitalaca, ali i pisaca, da je i njihov život dostojan romana, baš kao i život Knausgora ili Sejranovića. U stvari, glavno je to što savremeni čovek ima tendenciju da sebe doživljava kao jedino merilo stvarnosti.

Setio sam se vašeg junaka: „mljacka u prazno“, zubi su mu u čaši pored... Kakve zamke autor komedije situacije treba da izbegne kako ne bi mljackao u prazno?

Uh, pa pre svega da ne koristi baš svaku priliku da bude duhovit. Zamke su brojne, vrebaju iza svakog znaka interpunkcije i teško ih je izbeći baš sve. Međutim, možda je i bolje tu i tamo mljacnuti u prazno, nego do besvesti žvakati „žilavo meso“. Neki ljudi takav zalogaj na kraju uopšte ne progutaju, nego ga jednostavno ispljunu.

Junakinja kaže da komedija u sekundi može da se pretvori u tragediju. Lik citira Turgenjeva. „Ima osmeha gorih od suza.“

Junakinja tako razmišlja kad je istinski stvaraoci sačekaju u mraku i prepadnu je usred smeha. Ubrzo je nakon toga i otmu. I da, to se nažalost ponekad dešava. Komedija može u trenu da se pretvori u tragediju, ali obrnuto ide znatno teže. Neophodno je da prođe vreme. A ovaj lik što citira Turgenjeva sad bi umro od sreće da je živ i da zna da će biti spomenut u NIN-u! Ne bi, naravno, nikad priznao, ali i ne mora, nema veze.

Svakako, pomenut je Gogolj. Posveta?

Priznajem da ja to nisam imao na umu kad sam pomenuo Gogolja, ali on mi je uz Servantesa, Mašada de Asisa, Andrića i Karahasana, svakako jedan od omiljenih pisaca.

Čitalac stiče utisak da dobro poznajete žanr. Neprekidno se igrate, čikate žanrovske ivice. Radilo se o roud priči, melodrami, krimiću...

Uopšte nisam siguran da sam neko ko dobro poznaje žanr, jer ja skoro da uopšte nisam čitao takve knjige. Meni se čini da je poigravanje sa žanrovima došlo intuitivno, pre svega kao posledica težnje da se bude zanimljiv, da se postigne dobra dinamika pripovedanja i pošto-poto odgovori najvećem izazovu – održanju pažnje čitalaca.

Klub istinskih stvaralaca s ironijom govori o ratu koji je eskalirao – „kulturnom ratu koji u Srbiji tinja već trideset godina“?

Misao o kulturnom ratu izrekao je moj lik, jedan od istinskih stvaralaca, a njih ne treba shvatati previše ozbiljno. Njima samo fali pažnje i malo divljenja, pa prave svakakve gluposti ne bi li to i dobili. Šalu na stranu, kod nas je u kulturi sve manje-više isto kao i u politici, ekonomiji ili sportu. Poslednjih trideset i kusur godina obeležili su različiti društveni sukobi, kako unutrašnji tako i spoljašnji, kako kulturni tako i politički, i jedino što im je svima zajedničko jeste da se ne razrešavaju. Konstantno tinjaju čekajući pogodan trenutak da eskaliraju u novi rat. Razloge za to neki vide u tome što se brojni naši nesporazumi vrlo svesno i sračunato generišu negde iz mraka, iz dubina, kako se ne bismo kolektivno emancipovali i iz grupe razularenih pojedinaca izrasli u jedno organizovano društvo sposobno da prepozna viši cilj i da se bori za javni interes. Ne bih se uopšte previše iznenadio da je zaista tako, ali opet bi to bio onaj prepoznatljivi manir da razloge svoje bede vidimo isključivo izvan nas samih, a to mi nije baš blisko.

U raspravama „dve“ strane, pitanje Jugoslavije jeste jedna od najvažnijih tema.

Pa naravno! Kaži mi šta misliš o Jugoslaviji i reći ću ti ko si. Naša međusobna sporenja i trvenja po pitanju te države starija su od nje same, a vidimo da se nastavljaju i trideset godina nakon njenog tragičnog kraja. Na nekim televizijama s nacionalnom frekvencijom i dalje se neprestano gusla o Jugoslaviji kao najvećoj nesreći koja nas je mogla zadesiti, a meni se čini da je to za sve nas bila velika šansa koju nismo umeli da iskoristimo. Kada se iz ove perspektive, s lepe vremenske distance, pogleda unazad i vidi koliko je stradanja i nesreće nastalo zbog Jugoslavije, bilo bi krajnje opravdano zaključiti da je to bila jedna velika greška. Međutim, nismo valjda svi poludeli pa da ne vidimo koliko su granice među nama veštačke. Valjda je proces međusobnog razgraničenja i bio toliko bolan jer je bio zapravo potpuno neprirodan, baš kao i pokušaj Viktora Frankenštajna da otkrije tajnu života. Stoga je ovo što imamo danas otelotvorenje užasa i kazne koja sledi kada se prekorače sve moralne norme, a sve uglavnom zbog onoga što smo već spominjali – naše sklonosti da razloge svoje bede tražimo negde drugde, a ne u nama samima.

Slažete li se sa stavom junakinje da je najpre zanima angažman – promena kakvu umetničko delo može da načini u društvu?

S tim stavom se slažem, ili je bolje reći da ga apsolutno podržavam, bez obzira na to što smatram da umetničko delo nažalost nema tu moć, koliko god da je dobro. E sad, gde su granice angažovanosti, to nije lako utvrditi. Meni se čini da je glavno svojstvo takvog umetničkog dela – komunikativnost, što znači da ono od čitalaca, gledalaca ili slušalaca traži nekakav angažman ili saradnju. Nasuprot tome, imamo i one umetničke kreacije koje su same sebi dovoljne i koje ne iziskuju bilo kakvu ovozemaljsku reakciju, jer nisu stvarane za ljude u sadašnjosti, nego za božanstva i za eone. Ta u svojoj suštini glupa i pretenciozna dela brojnih istinskih stvaralaca srećom ne interesuju nikog osim njih samih.

Reference na osamdesete godine prošlog veka deluju kao izuzetno bitne za priču.

Nisam baš siguran da su osamdesete naročito bitne za priču, ali mislim da su za naše kolektivno pamćenje bitne kao period kad smo kao društvo dostigli svoj maksimum. Važno je da znamo da možemo bolje i da nismo oduvek bili ovakvi kakvi smo danas.

„Mi smo ti živi dokaz da i kolektiv može da zapati komplekse“ – čitamo na 134. stranici. Kako dođe do takve pojave?

Ne znam, ne bih se usudio da tvrdim da je tako, jer ovo izgovara jedan od likova. Ali, moram da priznam da bismo razloge iracionalnog ponašanja kojem smo kao kolektiv skloni možda i mogli naći u nekim kompleksima. Znači, baš kao istinski stvaraoci – dakle, ljudi s narcisističkim poremećajima ličnosti koji imaju naduvan osećaj sopstvene važnosti iza kojeg se zapravo krije krhko samopouzdanje i preterana osetljivost i na najmanju kritiku – tako i mi kao društvo doživljavamo stvarnost oko sebe. Uvek smo nepravedno i ničim izazvano kažnjeni, uvek smo žrtve zavere... U suštini, mi smo izgleda samo željni malo pažnje. Možda smo upravo zbog toga i toliko ponosni na naše sportiste kad postižu uspehe, pa ih uvek sačekamo ispred Skupštine i pravimo feštu. Mislim da je neka kolektivna frustracija vrlo očigledna i da nas upravo ona sve vreme zanosi udesno; a u poslednje vreme baš zanosi.

Koliko je s tim povezana amnezija? Ratni zločinac iz devedesetih gubi u romanu pamćenje nakon udesa, a onda na suđenju iznova proživljava svoja nedela.

Amnezija zamalo da postane amnestija, ali kosmička pravda je na kraju ipak zadovoljena. Interesantno mi je bilo da zamislim situaciju u kojoj zločinac izgubi pamćenje i tako očišćenog „hard-diska“ sluša o užasima koje je počinio. Želim da verujem da bi se svako oslobođen tereta životnog iskustva i pamćenja našao u istom problemu kao i Rajko, jer mislim da je stvarno važno suočiti se sa sopstvenom odgovornošću.

------------------------

U dvostrukoj ulozi

Pisac Milan Tripković našao se u ovogodišnjem najužem izboru za NIN-ovu nagradu u dvostrukoj ulozi. Najpre je među šest najboljih odabran njegov roman Klub istinskih stvaralaca, ali i knjiga Klara, Klarisa Marijane Čanak, čiji je izdavač.

„Glavni problem autora, s kojim smo se suočili i Marijana i ja, jeste da pronađe izdavača koji će hteti da mu objavi rukopis. Oba romana su bila odbijena od strane nekih većih izdavačkih kuća, pre nego što su ih prihvatili Bulevar buks (Klara, Klarisa) i Fabrika knjiga (Klub istinskih stvaralaca)“, odgovorio je kada smo ga upitali s kojim se problemima najčešće sreću romanopisci i da li su oni drugačiji od problema kakve ima onaj koji delo objavljuje. „Drugi problem je finansijske prirode, jer materijalna satisfakcija na koju autor romana ovde može da računa potpuno je neadekvatna u odnosu na uloženi trud.“

Kaže da izdavače muče razne stvari koje nisu naročito zanimljive.

„Sve se svodi na to kako da prodaju knjige koje su odštampali.“

Naravno, zanimalo nas je koliko najuži izbor znači za pisca, a koliko za izdavača. „Za pisca – stvarno veliko ohrabrenje i podsticaj da nastavi s radom, a za izdavača... pa isto.“

(NIN, 23. februar 2023)