Slovački novinar i književnik
predstaviće 20. i 21. marta u Beogradu i Novom Sadu svoj roman Svinja, koji je počeo da piše nakon
ubistva novinara Jana Kucijaka i njegove verenice, arheološkinje Martine Kušnirove
2018. godine
Izdavačka kuća Klio ugostiće u ponedeljak i utorak svog autora Arpada
Šoltesa (Košice, 1969) i predstaviti njegov roman pod naslovom Svinja (prevod knjige i intervjua:
Zdenka Valent Belić). Intrigira već biografija na koricama srpskog izdanja:
poznati istraživački novinar počeo je da piše fikciju uvidevši njenu moć da
istinitije i uverljivije sagleda stvarnost.
Šta to znači – pitamo – da precizan opis očiju: „Mračne su, skroz
crne, kao okice plišanih životinjica“ – može da dočara jedino književno delo...
„Opis mi zapravo nije jača strana“, odgovara Arpad Šoltes. „Akcenat
sam više stavio na živ, ubedljiv dijalog i postupke likova koji uvek imaju
uverljivu motivaciju. Kada čovek piše, jako se lako sklizne u jeftini kliše i
kič, imam prema opisima ogroman respekt, doziram ih vrlo pažljivo, isključivo u
takvoj meri da mogu da približim atmosferu grada i karakter likova.“
Dodaje da odnos istine i beletristike gleda iz aspekta novinara. „Čim
neki novinar počne da tvrdi da je u pravu, uopšte ne treba da ga shvatate
ozbiljno. Novinar nema šta da bude u ’pravu’, treba da ima činjenice, dobro
proverene, koje je nedvosmisleno moguće proveriti, čak i pred dobro
’motivisanim’ sudijom. Ali na suve činjenice ljudi reaguju hladno. Ništa ne
izaziva emocije. Književnost, kao i film, može da napravi priču, u kojoj nema
ni jedne jedine činjenice, ali uprkos tome da to bude istinita slika sveta ili
društva. Čitalac i gledalac intuitivno uspevaju da osete da li je zaista tako,
pogotovo ako delo prikazuje njihov sopstveni svet i stvarnost.“
Šoltes ističe da žurnalistika ne sme da radi s emocijama, da je
klinički sterilna, dok književnost mora njima da barata.
Kažimo zato odmah da su
Šoltesovi junaci – i novinari. Da li ste roman počeli da pišete odmah nakon
ubistva Jana Kucijaka i Martine Kušnirove?
U vreme kada su ubili Jana Kucijaka i njegovu verenicu, mladu
arheološkinju Martinu Kušnirovu, pripremao sam se za pisanje potpuno druge
priče. Kao bivšeg istraživačkog novinara, tada su me takoreći „reaktivirali“ da se uključim u međunarodni
tim novinara #AllForJan, čiji je
zadatak bio da dovrše priče koje je Jan imao započete i na kojima je radio.
Nazvao sam izdavačku kuću Ikar i obavestio ih da od mene neće dobiti novi
roman, zato što ću imati važnog posla. Sinergija je u ovako kooperativnom
projektu nezamisliva, ono za šta bi jednom istraživačkom novinaru bili potrebni
meseci ili godine, tim saradnika uspeva da završi za nekoliko nedelja. Nakon
što je tim #AllForJan ostvario svoju
svrhu, još uvek nisu bila poznata imena ubica i svi smo bili ubeđeni da će se
slučaj, kao i obično, spremiti pod tepih. Odlučio sam da ću napisati priču: ne
o ubistvu novinara, već o razvoju društva, ugrubo u trajanju četvrt veka, što
će tom ubistvu otvoriti put. Bio je to način da se kaže istina o ljudima koji
su za ubistvo Jana i Martine utabali stazu, bez upotrebe bilo kakvih činjenica.
Onda ste ponovo okrenuli
izdavačev broj?
Ponovo sam telefonirao i pitao ga da li želi takvu priču i koliko
vremena mi ostaje da je napišem da bi knjiga stila da bude objavljena do
Božića. Knjiga je u Slovačkoj i dalje najpopularniji božićni poklon, stići do
Božića jeste kategorički imperativ svakog izdavača. Dobio sam šest nedelja, ali
u toku prve nisam bio u stanju ni reč da napišem. Na kraju je „porođaj“ počeo i
pet nedelja sam pisao non-stop, sa po otprilike dva sata spavanja dnevno.
Kakva je bila prva reakcija?
Kada sam poslao rukopis izdavaču, zgrozio se. Rekao mi je da će ga
objaviti, ali da treba da se pripremim da mi čitaoci neće poverovati, da će
priču odbiti i da je to moje autorsko samoubistvo. Međutim, dok je knjiga
stigla u distribuciju, ubice su već bile u pritvoru. Ubrzo su podneli i
krivičnu prijavu protiv nalogodavca i masovno su se u javnosti pojavljivale
informacije iz njegovih telefona i kompjutera, potvrđujući njegove veze s
političarima, sudijama i tužiocima. Svaki sledeći faktografski članak u
novinama kao da je potvrđivao fikciju. U tom trenutku su me svi odreda pitali
kako sam sve ovo mogao da znam. Nisam znao, ali jesam znao kako funkcioniše
naša zemlja, zemlja u kojoj živim, i držao sam se toga.
Komentari čitalaca su
različiti?
Više čitalaca mi je reklo da su se na nekim mestima nasmejali, a da su
se posle zbog tog smeha sami pred sobom postideli. Većina je prilikom čitanja
osetila mučninu. Obično im kažem da bi trebalo da im bude muka kada ujutru
ustanu i pogledaju kroz prozor, pošto je ovo svet u kom oni žive. U priči
zapravo nema junaka u pravom smislu te reči. Radi se o običnim ljudima bačenim
u ekstremne situacije, gde stalno omanu. Ima među njima i novinara, pre svega –
pomalo već vremešni, „umorni“ Šlezinger, što uprska sve čega se dotakne.
Čitaoci ga smatraju nekakvim mojim književnim alter egom i ja definitivno
priznajem sve njegove greške i propale poslove. Ono što je na njemu dobro,
morao sam da pozajmim od kolega koje poštujem.
Pored svega, pominjete
Gorbačova i Perestrojku. Čini se da je 1989. važna za priču. Imali ste
dvadeset... Koliko je `89. obeležila vaš život?
Potpuno ga je obeležila. Kolaps komunističkog režima me je ubedio da
se vratim iz emigracije i pokušao sam da u zavičaju gradim isti tip društva
kakav sam doživeo u Zapadnoj Nemačkoj. Bila je to naivna i glupa odluka.
Slovačko društvo, barem u ovom današnjem obliku, definitivno ne pripada Zapadu
i nije zrelo za demokratiju. Iz dana u dan sve je verovatnije da će je uskoro
odbaciti i da će se odlučiti da daje generacije neslobode i kulturne i
ekonomske degradacije.
Na odrastanje i biografiju
veliku je senku bacila činjenica da ste rođeni godinu dana posle 1968.
Ta 1968, tačnije avgustovska invazija vojski Varšavskog pakta na
Čehoslovačku, zaslužna je što uopšte imam životopis. Ovde sam zahvaljujući
njoj. Otac je tada radio kao likovni umetnik i pošao je sa prijateljem
fotografom da dokumentuje invaziju. U jednom trenutku, zasuli su ih paljbom,
očevom prijatelju su pucali u glavu a njemu prostrelili nogu. Mama je bila
tipična „dobra devojka“, otac tipični „loš momak“. U normalnim okolnostima, kod
nje ne bi imao šansu, ali ona se prihvatila da neguje „ranjenog junaka“. Uskoro
su se venčali i mama je zatrudnela, pri čemu je to bila vrlo teška trudnoća;
nekoliko meseci morala je da odleži da me ne bi izgubila.
Šta je bilo s ocem?
Otac je shvatio da u tom režimu nema nikakvu šansu. Mama se, vrlo nesretno,
pošto joj je to potpuno upropastilo život, odlučila za mene. Otac je odabrao
slobodu. Emigrirao je preko tadašnje Jugoslavije, u avgustu 1969, a ja sam se
rodio u decembru. I čim sam se rodio, već sam bio državni neprijatelj, sin
izdajnika komunizma. Režim nam se svetio zbog očevih zločina protiv komunizma,
niko nije ni pokušavao da se pretvara da nije tako. Mamu su izbacili s
fakulteta na poslednjoj godini, ja sam mogao da pohađam samo srednju zanatsku
sa maturom, a i to je bilo teško da se sredi. Po svojoj prvoj profesiji,
zapravo sam mehaničar mašina za pletenje. Moram da dodam da goreg mehaničara
mašina za pletenje svet nije video. Emigrirao sam, a u tekstilnoj fabrici, gde
sam radio, sasvim su sigurno slavili.
Emigrirali ste upravo 1989?
Mama me je sve vreme vaspitavala u smislu da prvom prilikom treba da
pobegnem. Maturirao sam 24. maja 1988. Morao sam da počnem da radim već
sledećeg jutra u šest. Prvi godišnji odmor dobio sam narednog leta, pa sam
emigrirao 16. avgusta 1989. Nisam mogao ni da naslutim da će režim pasti vrlo
brzo nakon toga. Tog jutra, 19. avgusta 1989, dve decenije posle mog oca –
tačno u dan! – odlazio sam od kuće vozom u Prag i Minhen, i bio sam potpuno
uveren da nikada više neću videti prijatelje, a da ću s bližnjima moći da se
sretnem tek godinama kasnije. Imao sam devetnaest i bio sam još dete. Iskustvo
čoveka svakako pomalo promeni, ali je teško reći – da li nabolje...
U knjigu ste uvukli celo
društvo, čitavu državu. Nije lako odabrati sveobuhvatnu balzakovsku
perspektivu.
Nikada priču nisam tako doživljavao, odnosno nisam o tome razmišljao.
Poznajem zemlju, znam kako stvari funkcionišu, kako se ovde ljudi ponašaju u
raznim društvenim slojevima. U tom smislu imam kao novinar ogromnu prednost.
Čitavog života zapravo ne radim ništa, samo pratim šta ljudi rade i kako rade.
Kako funkcioniše sistem i kako se ponašaju njegovi pojedini delovi. Roman nije
o ubistvu novinara, ubistvom novinara se završava, jer sve vodi ka tom logičnom
završetku. Namera je bila da se pokaže šta sve mora u jednoj zemlji da se
dogodi, da bi tako nešto uopšte moglo da se desi.
Ne planirate unapred zaplete?
Pišem vrlo intuitivno, bez velikog razmišljanja ili planiranja,
najradije noću, kada me ništa ne ometa i priča iz mene sama izvire bez svesnog
napora. Ponekad me samog iznenadi kako u njoj junak postupi, kao da ima neku
svoju volju, nezavisnu od moje. Ponekad je to i bolan proces. Čitam na monitoru
zapisane stvari: do tada nisam znao da u sebi nosim te gadosti. Ono što čitalac
dobija u ruke maltene je identično s prvom rukom rukopisa, mislim da zato dobro
funkcioniše. Očigledno proživljava ista osećanja, nalik meni za vreme pisanja.
Redigujući rukopis, naravno, oslobađam ga stilskih grešaka, one u obimnom
tekstu uvek nastaju, ali radi se o sitnim korekcijama. Ukoliko govorimo o Svinji, morao sam da malo prebacujem
određene delove teksta, jer je izvorni rukopis bio u još manjoj meri vremenski
linearan. Pratio sam pre razvoj junaka i njihove međusobne veze, ili kolizije,
tako da je rezultat mogao da bude pomalo zbunjujući za čitaoca. Pomeranje
velikih blokova teksta, kao kada sastavljate lego. Sadržinu, i pre svega osećaj
koji roman stvara, pomeranje nije nimalo promenilo.
Francuski kritičari pišu kako
je Svinja roman s ključem. Ljudi se
prepoznaju?
Uspehu Svinje u Slovačkoj
sigurno je doprinelo i to što su ljudi pokušavali da identifikuju junake: ko je
ko u stvarnosti. Pričali su o tome između sebe i zajedno su pogađali. Zapravo,
nijedna osoba u romanu nije 1:1 neko u stvarnosti. Svaki junak je zasnovan na
više stvarnih ljudi, od mafijaških ubica do političara na vrhu. Na početku sva
četiri romana imam belešku. Ona upozorava: prepozna li se neko u bilo kom
junaku romana, pametnije bi mu bilo da to zadrži za sebe, jer ako prizna, preti
mu dugogodišnji zatvor, u najmanju ruku ogromna sramota. Za sada niko nije bio
toliko glup da dobrovoljno prizna zločine i gadosti mojih antijunaka.
-------------
Šoltes u Beogradu i Novom Sadu
Arpad Šoltes, Dragan Velikić,
Zdenka Valent Belić, Zoran Hamović i Tamara Stojanović govoriće o romanu Svinja u ponedeljak, 20. marta, od 18
sati, u Kafeu Bitef teatra, dok će u utorak, 21. marta, u Novom Sadu, od 19
sati, u knjižari Bulevar books, o pomenutom delu, pored pisca, izdavača i
prevoditeljke, govoriti Nebojša Milenković Novi.
Mića Vujičić (NIN, 16. mart 2023)