Kada su Dupčeka smenili sa svih funkcija, stalno ga je pratila državna
bezbednost. Sretao sam ga u Ulici branilaca mira, u kojoj je sedište imala i
moja redakcija lista Sloboda. Svakodnevno se vraćao kući iz Uprave za
šumarstvo, gde mu je Husakov režim, na skoro dvadeset godina, odredio „mesto
boravka“. Visok, u teškom kaputu, sa radničkom torbom u ruci, hodao je lagano,
a ukoliko bi neko pokušao da ga zaustavi i pozdravi, samo bi ćutke odmahnuo
glavom
Radnju romana Samo jedno proleće, svoju priču o 1968,
Anton Balaž smešta u studentski dom. Već na prvoj stranici dela objavljenog u
Službenom glasniku (prevod knjige i ovog razgovora: Zdenka Valent Belić) –
upoznajemo Štefana Jašika, tek diplomiranog filmskog reditelja, pobornika
cinéma vérité-a, kako držeći uz uvo mali tranzistor, „iz kog se čuju uzvici i
šum nalik zvučnoj kulisi prvomajske reportaže“, uleće u domski studio da
isključi gramofon jer više ništa nije isto. „Upravo su smenili matorog
dogmatičara Novotnog.“ Voditeljka u studiju, Pelageja Nilovna, stroga članica
Domskog veća, preneražena je njegovim postupkom, ali kako redovi odmiču pratimo
prepoznatljiv potez poznatog slovačkog pisca. „Bujno telo utegnuto u sivi
kostim“ počinje da se oslobađa! Ne zaboravljajući detalje „epohe“, poput
skrivenog nemačkog izdanja Plejboja na čijoj je naslovnici Merilin Monro, ili
prave američke koka-kole, pripovedač prati telesnu transformaciju Pelageje
Nilovne u Pegi N., te sudbine još nekoliko studenata, da bi opisao pokušaj
oslobađanja čitavog jednog društva; neuspeli pokušaj da se napokon promeni
ploča.
Junak romana razmišlja o periodu „od pre dvadeset godina“, o 1948, i
sve mu zvuči „kao da dolazi iz ere paleozoika“; kao da se nije zbilo pre dve
decenije. Kada ste odlučili da napišete Samo jedno proleće, fikciju o 1968?
Bila je potrebna distanca?
Sve do pada komunizma u
Čehoslovačkoj u novembru 1989. godine, tema Praškog proleća bila je apsolutni
tabu, kao i pokušaj uspostavljanja socijalizma sa ljudskim licem, čiji je
simbol bio Aleksander Dupček. Moj intenzivni doživljaj „Bratislavskog proleća“,
pošto sam u to vreme živeo u Bratislavi, jeste na taj način ostao sačuvan u
vremenskoj kapsuli koju sam smeo da otvorim tek devedesetih. Književni povratak
mojoj generaciji dugo sam odlagao, plašio sam se da s priče ne izbrišem onaj
„fini polen uspomena“ na proživljene događaje. Zato sam ovu knjigu počeo da
pišem posle čak četrdeset godina. Ovo mi je omogućilo da rasteretim priču i da
roman dobije razigrani i humorističko-erotski ton. Čitaoci su sve dobro
prihvatili.
Imali ste dvadeset pet te 1968... Bili ste na ulici?
Kao student na trećoj godini
žurnalistike na Filozofskom fakultetu, zaista sam bio svakodnevno na ulicama
grada i učestvovao u svim marševima - na staru tvrđavu Devin, simbol slovenstva
i na grobnicu generala Štefanika na Bradlou (tamo je bilo 130.000 ljudi) i
pisao sam o tome za bratislavski studentski časopis Eho. Na ulicama i u studentskim domovima organizovali smo razne
fenomenalne hepeninge. Dogodila nam se ne samo politička, već i erotska
revolucija. Bio sam na ulici i 21. avgusta, kada su u grad upale kolone ruskih
tenkova i bio sam svedok kada je na stepeništu našeg univerziteta mladu
šesnaestogodišnjakinju Danku Košanovu pokosio ruski mitraljez. Zatim su nas sa
ulica grada pendrecima isterali naši, domaći okupatori.
Da li ste poznavali Dupčeka? Pominjete ga u romanu. U raspravama mladih
ljudi neko recimo kaže da je Dupčekova omiljena pesma bila ona hajdučka „Ne
vešajte me na hrast“. Mermerni stubovi u auli oblepljeni su njegovim portretima
i revolucionarnim parolama: „Socijalizam sa ljudskim licem“ i „Istina će
pobediti“. Likovi Jašik i Danijel u stranim novinama čitaju o Dupčekovim
kiflama, smatraju da je on u tom času svetski brend. Posle Dupček izvodi svoj
čuveni skok u bazen - na glavu.
Lično sam ga upoznao tek na
proslavi njegovog sedamdesetog rođendana u Bratislavskom dvorcu 1991. Ali kada
su ga smenili sa svih funkcija, stalno ga je pratila državna bezbednost. Ja sam
ga sretao u Ulici branilaca mira, u kojoj je sedište imala i moja redakcija
lista Sloboda. Dupček se ovom ulicom svakodnevno vraćao kući iz Uprave za
šumarstvo, gde mu je Husakov režim, na skoro dvadeset godina, odredio „mesto
boravka“. Visok, u teškom kaputu i sa radničkom torbom u ruci, lagano je hodao
niz ulicu. Ako bi neko pokušao da ga zaustavi i pozdravi, Dupček bi samo ćutke
odmahnuo glavom: malo iza njega, na suprotnoj strani ulice, pratila bi ga
čitava horda pripadnika Državne bezbednosti. Prilikom tog ličnog susreta u
novembru 1991, kada se ponovo nalazio na funkciji predsednika federalne
skupštine, pomenuo sam mu te ulične susrete, čiji sam bio nemi svedok. Njega je
to jako ganulo, ali na fotografiji, dok mu čestitam, već se osmehuje.
Važno je kako u Samo jedno
proleće ulazi istorija. Usred svoje fikcije, napravili ste i filmski set.
Rekviziteri donose puške iz muzeja. Tako ne govorite jedino o 1968, već i o
1948, a onda idete još dalje... Junaci nose kostime iz prošlosti. Na 223.
stranici opisujete Anitu. Njeno lice „kao da je uronilo u sene prošlosti“.
Kod Anite je to senka Aušvica
koji je preživela kao dete. Kod moje generacije bile su to senke
staljinističkih zločina i represija komunističkog režima koje smo preživljavali
kao mali. Za generaciju naših očeva - 1948, kada su komunisti došli na vlast, i
iz dana u dan sve više i više u vodu padale nade u slobodan život, za koji su
se borili i umirali u narodnom ustanku njihovi vršnjaci. Posle toliko vremena,
što se dešava i u istoriji drugih zemalja, ova istorija počinje da se presvlači
u kostime, banalizuje se i postaje stvarno samo rekvizit. Dao sam ovoj svojoj
spoznaji u romanu i vid filmske fikcije – istina sa tragičnim rezultatima. Jer
banalizovanje istorijskog sećanja po narode uglavnom ima tragične posledice.
Zaista je čudno naći se među statistima na snimanju filma. Sve ide
sporo, čeka se, a oni su u međuvremenu, onako izmešteni iz stvarnosti, u
kostimima, negde u procepu vremena. Ukoliko odsluša najnovije vesti i vrati se
u roman o 1968, gde naiđe na reči „gvozdena zavesa“, čitalac bi mogao da
pomisli kako vreme stoji, da se sve ponavlja – zar smo statisti iz Balažove
proze. Evo, u Parizu opet demonstracije...
Verovatno je reč samo o
ponavljanju iskustva koje sam opisao u prethodnom odgovoru. Gvozdenu zavesu smo
srušili, ali zavese u našem sećanju i te kako ostaju.
Pominjete Parižane iz 1968, njihov odnos prema kapitalizmu. Posle
svega, gde vidite izlaz? Komunizam, kapitalizam? Kome je „odzvonilo“ – da
upotrebim reči iz Samo jednog proleća.
Čovečanstvo ne može da živi bez
iluzija. Naša je bila „popravljeni“ komunizam u vidu socijalizma s ljudskim
licem. Sledeći je bio povratak na slobodno, prosperitetno društvo, koje je
predstavljao moderni kapitalizam sa funkcionalnom socijalnom tržišnom ekonomijom.
Danas doživljavamo da su socijalne dimenzije kapitalizma velikim delom iluzija.
Ni posle pada komunizma nije došao fukujamski „kraj istorije“, tako da će se i
generacija koja dolazi očigledno boriti sa nekom novom iluzijom.
Ne zaboravimo da je i u delu Logor
posrnulih žena izuzetno bitno pitanje – tela. Ovde postoji uzvik da
revolucija oslobađa duh, ali i telo. Sada među pasusima pronalazimo magazin Plejboj – takođe parče istorije.
Pomenuti problem otvarate u celom proznom opusu?
Upravo je proleće naše generacije
imalo izrazito erotsku dimenziju. Doživljavao sam to nalik poklonu koji se može
umnožavati i u totalitarnim ograničenjima i zabranama i dao sam mu oblik
oslobađajuće telesne ljubavi. Posle prvog izdanja povučenog i uništenog romana Bogovi godišnjih doba iz 1971, naišlo se
na cenzuru, ali romani koje sam objavio osamdesetih, Venera u stakleniku, po kome je snimljen film, Ovde moraš (TV serija) i Hirurški
dekameron – sadrže erotske scene i ove oslobađajuće funkcije. U potpunosti,
bez straha od cenzure, ovo sam iskustvo iskoristio i u romanu Logor posrnulih
žena.
Podvlačimo reči „prava revolucija“. Naposletku, istinske promene moguće
su jedino na nivou malih, ličnih promena?
Kada postavljate ovo pitanje, na
um mi pada pisac Dobrog vojnika Švejka Jaroslav Hašek i njegov šaljivi projekat
„mirnog napretka u zakonskim okvirima“, ili opamećivanje Don Kihota na kraju
slavnog romana. Posle iskustva naše generacije sa pravom revolucijom dajem
prednost evoluciji.
Fotelja za dvoje
Anton Balaž (1943) slovački je
prozni pisac, televizijski i filmski scenarista, radio-dramaturg i publicista.
Diplomirao je žurnalistiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta Komenskog. Bio
je urednik i glavni i odgovorni urednik u više medija. U vreme komunističkog totalitarizma
u Čehoslavačkoj, zabranjivani je pisac. Pored ostalog, autor knjiga Bogovi godišnjih doba, San podruma, Senke prošlosti, Krhka Venera,
Ovde moraš da živiš, Fotelja za dvoje, Hirurški dekameron, Hija,
konji Staljinovi, Logor posrnulih
žena, Sve dok živiš, voli, Hronika srećnih sutrašnjica, Penelopin povratak, Zemlja zaborava, Nežna čaplja,
Grešna Vidrica, Ladislav Hanus, Govor,
Jezekilj, Samo jedno proleće, Izneti na svetlost dana priče dugih noći,
Transport nade... Nagrađivan,
odlikovan. Živi u Bratislavi.
Logor posrnulih žena
Radnja romana Logor posrnulih žena, objavljenog u
izdavačkoj kući Arhipelag, u ediciji „Sto slovenskih romana“, takođe u prevodu
Zdenke Valent Belić – smeštena je u prve decenije nakon Drugog svetskog rata.
Jedne večeri, u Vidrici, delu Bratislave tih godina poznatom i po prostituciji,
nekoliko muškaraca u tamnim odelima napravilo je raciju. Po naređenju sa vrha,
pedesetak prostitutki odmah je poslato u radni logor, s planom da se od njih
„stvore čestite žene i drugarice”. Anton Balaž nam je ranije ispričao da ga je
tema zainteresovala zbog toga što je odrastao malo dalje od prostora na kome se
nalazio taj logor. „Imao sam sedam ili osam godina kada su prostitutke pobegle
iz logora i došle kod nas, u selo. Jedan od najvećih doživljaja! Do tada nikada
nisam video ženu sa šeširom. Prošlo je više decenija. Napisao sam niz romana, a
onda mi je palo na pamet da bi trebalo da pišem o tome, najpre zato što se
slovačka književnost nikada nije bavila takvom temom. Slovačka književnost je
jako čedna, a moj roman je pokušaj da prekinem s tim. Neka vrsta obračuna sa
čednošću.“
(NIN, 4. maj 2023)