Dobitnik Gonkurove nagrade govori
za NIN o svojim knjigama Rat siromašnih
i Častan izlaz, koje se kao i
nagrađeni Dnevni red oslanjaju na
prošlost i dokument, ali detaljima i već prepoznatljivim pripovedačkim
postupkom donose novu priču
Posle Dnevnog reda, u kome
je opisao sastanak dvadeset četiri nemačka industrijalca sa Hitlerom pred
izbore 1933. godine, izdavačka kuća Akademska knjiga predstavila je još dva
dela Erika Vijara (Lion, 1968), takođe u prevodu Melite Logo Milutinović.
Rat siromašnih, uvršten u
najuži izbor za nagradu Međunarodni Buker 2021, u nizu kratkih poglavlja,
pripoveda o Tomasu Minceru koji se dvadesetih godina 16. veka obratio
siromašnom čoveku, digao ustanak i poveo Seljački rat.
Častan izlaz uzima za temu
francusko ratovanje u Indokini: skupštinske rasprave vezane za pitanje da li je
rat u Vijetnamu postao preskup, vezu banaka sa vojnim akcijama, te kratke,
živopisne životopise političara, privrednika, zapovednika što su u svemu tome
učestvovali.
Dobitnika Gonkurove nagrade i ovde zanimaju mehanizmi funkcionisanja
vlasti i establišmenta. Moć, nepotizam, korupcija, nejednakost, pobuna, žrtve –
kako da čovek iz svega ovoga pronađe izlaz.
U podnaslovu tri vaše knjige
prevedene na srpski jezik stoji ista reč. Hronika. Na francuskim izdanjima:
Récit. Novi čitalac svakako će razmišljati o granicama te književne vrste, dok
će onaj stari prepoznati Vijarov prozni svet.
Častan izlaz počinje na plantaži kaučuka u Indokini. Godina je 1928,
dva inspektora rada obilaze plantažu. Dijalozi, iznete činjenice, sve je to u
izveštaju. Ali dok sam pisao, najveću pažnju sam posvetio ovom čudnom vodvilju:
iznenada došavši pred zatvorena vrata, inspektor rada pita šta je iza toga,
direktor plantaže sleže ramenima, nije to ništa, samo ostava. Ali onda se
začuju jauci. Inspektor tada zahteva da otvore vrata. Ali izgubili smo
ključeve! On insistira, i odjednom, nekim čudom, kad zapreti da će razvaliti
vrata, nalazimo ključeve! Zatim, na drugoj strani, otkrivamo strašnu stvarnost,
vijetnamski radnik kidnapovan i mučen do smrti. Ova neobična vodviljska scena
je veoma uznemirujuća. Komični aspekt scene nije beznačajan, naprotiv,
rukovodstvo plantaže se ponaša kao mala grupa mafijaša, otvoreno lažu, na grub
način nastoje da zastraše inspektora rada. To je priča: precizne, stvarne
činjenice, ali ponovljene na drugom jeziku, gde detalji, koje je početni
dokument zanemario, daju dodatnu dimenziju razumevanju. U pisanom obliku, ova
scena, prisutna u izveštaju inspekcije rada, izlazi u prvi plan, ta smešna
serija malih laži nešto je materijalizovala, brutalno je ispričala kolonijalni
izveštaj, konkretizovala odgovornost, donela je priču.
Pisci retko izaberu transkript
skupštinske rasprave za temelj knjige, još ređe opis sednice upravnog odbora
banke. Kako dolazite do ovakvog izraza? Proučavate arhivu i neprekidno je
držite na stolu? Ili se ipak otarasite dokumentarnog kada počnete da pišete?
Naše zakone izglasavaju parlamenti, na televizijama se izlažu
dominantna mišljenja, a upravni odbori banaka su mesta neosporne moći. Ali u
tim stvarima, autorova mašta je nedovoljna, mi zaista želimo da znamo šta se dešava u parlamentu, u hodnicima, zaista želimo da znamo šta se govori u
moćnim upravnim odborima naših banaka, naših kompanija. A pošto su nam kuloari
parlamenta danas nedostupni, pošto neću biti pozvan u upravni odbor banke Meril
Linč, pa, nema veze, još uvek imam arhivu, prošlost! Ali u pravu ste, u vreme
pisanja ne možete da gledate u arhivu. Kad god pišete morate na stranu ostaviti
dokumente, kao što se slikar okreće od svog modela da bi se suočio sa praznim
platnom. U tom potpunom predavanju pisanju autor donosi odluke. U svakom
segmentu rečenice, svakoj reči, dokument ili stvarnost iznova dobijaju oblik.
Ko ne odstupa od dokumenata, kopira ih, kao što Pjer Menar kopira Don Kihota. Priča je možda naziv za onaj
trenutak kad, ostavljajući za sobom dokaze koje imamo, napuštajući dokumente
koje smo konsultovali, moramo skočiti u vodu, napisati.
Koliki je udeo fikcije? U
knjizi Rat siromašnih stoji da su
fantazije jedan od puteva do istine. Ne želimo da proveravamo činjenice vezane
za junaka iz dela Častan izlaz, što
stoji na prstima tokom seksa, ali šta sa monolozima članova skupštine, ili upravnih
odbora... Sa načinom na koji precizno opisujete njihov hod. Ne zaboravljamo
lirske delove – tu najčešće ima najviše prolivene krvi.
Uzmimo dugačak unutrašnji monolog zapovednika francuske vojske, svest
koju mu dajem dozvoljava da grublje izložim činjenice, tu strašnu razliku u
brojevima poginulih Francuza i Vijetnamaca, i da toj zapanjujućoj asimetriji
pružim snagu izraza koju zaslužuje. Jer brojevi nisu dovoljni. Svi znamo da su
Sjedinjene Države tokom rata u Iraku izgubile manje od pet hiljada vojnika,
nasuprot više od sto hiljada mrtvih Iračana. Mi smo na neki način navikli na
takve razlike, naša osetljivost im se prilagođava, one su odavno postale
pravilo, još od kolonijalnih osvajanja, kad je šačica konkistadora, sa konjima
i barutom, mogla da potčini cele narode. Ta nesrazmera snaga između nas i
drugih, ta podela sveta, da tako kažem, čini deo dekora. Od epohe
prosvetiteljstva, ambicija književnosti je da tu stvarnost iznese na površinu,
da poništi fikciju moći.
U nekom trenutku, u svim vašim
knjigama, „pripovedač“ upotrebi prvo lice množine, Mi, i učini da se trgnemo. Nije li to način da današnjeg čitaoca
dodatno približite događaju iz istorije, da prošlost učinite „našom“, potpuno
aktuelnom?
Kada je moja knjiga izašla u Francuskoj, Amerikanci su ubrzano
napuštali Avganistan, bili smo svedoci strašnih scena, muškarci i žene
pokušavali su da se penju u avione u pokretu, bili su to očajnički pokušaji
bekstva, svi su gledali samo da se spasu. Ali te prizore panike videli smo već
tokom pada Sajgona, kada su 1975. Amerikanci, mnogo posle Francuza, žurno
napustili Vijetnam. To su onda potpuno iste scene, morate ponovo da pogledate
snimke i uporedite, to je neverovatno, čini se da za pedeset godina ništa nismo
naučili! Čini se da je ponovo na sceni ista nesreća, isto iznenađenje, ista
panika, isti „časni izlaz”. Zato mi verovatno dolazi ono „mi”, muči i mene,
tera me da pravim grimasu, kao što ste rekli. U krajnjoj liniji, svi smo mi u
avionu, svi smo se odavno ukrcali, bili pisci ili čitaoci, a uvek su isti oni
koji trče za avionom i sapliću se.
Dve realnosti povezujete sa
našom stvarnošću?
Častan izlaz počinje na
plantaži kaučuka u Vijetnamu, gde vidimo pravi život prinudnih radnika. Priča
se odmah nastavlja u francuskom parlamentu. Ova dva poglavlja slede jedno za
drugim, brutalno: život prinudnih radnika u Vijetnamu i govori parlamentaraca u
Francuskoj. Trudim se, najbolje što mogu, da spojim dve realnosti u kojima je
sve daleko jedno od drugog, dve realnosti koje pripadaju apsolutno različitim
narativima, apsolutno nespojivim registrima kolektivnog života, dve priče koje
se inače nikada ne ukrštaju, kao da se odluke donete u parlamentu ne tiču
vijetnamskih radnika koji rade po dvanaest sati dnevno za sitniš, kao da nema
nikakve povezanosti između govora parlamentaraca, u kojima se pominju „naša
vojska i naši mrtvi”, i batina koje trpe radnici. To je fikcija vlasti,
parlament na jednoj strani, prinudni radnici na drugoj, upravni odbori na
jednoj strani, nesreće pojedinaca na drugoj. Ta fikcija razdvaja, pravi razmak,
zamagljuje odgovornost, prekida lanac uzročnosti. Znamo to dobro, u suočenju s
kritikom, jedno od opštih mesta savremenog diskursa jeste da se kaže da je sve
komplikovanije nego što izgleda, složenost je postala antidemokratski argument,
način prisvajanja moći, odlaganja kolektivne odluke, oslanjanja na stručnu
upravu. Ali Kafkin Proces nas je
učinio opreznim kako u pogledu nedokučive krivice, tako u pogledu zamršenih
tumačenja. Svrha književnosti je da učini svet čitljivim.
(NIN, 8. jun 2023)